Српски писци и српски језик

Језик је средство споразумевања међу људима.
За писце је језик много више од пуког средства споразумевања.
Језик је за писце и средство уметничкога, књижевног изражавања.
За писце је реч једина грађа од које он ствара своје дело.
Другима је дат камен, дрво, гвожђе, глина, боја.
Писцима је дата само та бестелесна реч, она која беше од иско-
ни, која беше у Бога, која Беше сам Бог, варница духа која је искочи-
ла из човека и обасјава сву земљу васиону.
Реч нема ниједно својство ствари, а има сва својства духа.
Српски народ и српски писци могу бити поносни на своју реч
и свој српски језик. У том језику настала су највећа уметничка
дела српског народа. Наш народ није створио ништа веће и значај-
није од онога што је створено у језику. То је народну поезија, Гор-
ски вијенац, На Дрини ћуприја, да споменем само оно што је до-
сегло светску величину и славу.
Све је то само из речи и језика створено.
Одатле потиче и право и обавеза српских писаца да пишу и
брину о језику. Они немају ништа осим језика.
Ко би то могао да има прече право да говори о језику осим писаца?
Српски писци данас не ступају у одбрану и заштиту српског
језика као усамљени појединци, него сви заједно, као Удружење
књижевника Србије.
Данас су с нама сви српски писци који пишу и који су писали
српским језиком.
Стицајем сретних околности чланови уредништва Језичке
трибине су водећи српски лингвисти, а истовремено и чланови
Удружења књижевника Србије.
То су људи који су вратили име српском језуку, на велика
врата, у Устав и законе Србије.
То су људи који су српској науци о језику вратили њено име -
србистика.
У Удружењу књижевника Србије стекли су се сви услови за
широку, озбиљну и научну расправу о отвореним питањима срп-
ског језика.
 

Српски писци о српском језику

Српски народ су изгнали из његовог језика.
Туђин, кога су Срби до јуче звали братом , уселио се у српски
језик. (Тиодор Росић)
Све иде у језик или у земљу.
Име нечега, кад уше у језик, остаје, занавек. (Жарко Команин)
Језик све памти, у њему је све садржано, и људи се одричу је-
зика  само ако желе да пониште памћењ. Одиста, многи то желе. (Ра-
домир Уљаревић)
Народни језик је овладао у књизи највише својом љепотом. То вам
је красан момак, да га љепшег на свијету нема.
А највишу ће заслугу  по народни језик себи стећи онај који уза
све то још прегне да зарони у бездан прошлости, те да из наших
народних споменика изнесе све оно благо, па да њим окријепи и
обогати садашњи књижевни језик. (Лаза Костић),
Где је људима завичај? Тако где други људи око њих разумеју до
краја и до дна шта они кажу, до последњег спољног и унутрашњег
трепета језичког разумеју шта је онима драго и шта их боли. Зау-
зме ли нашу њиву или село народ другога језика, завичају нашем
је крај.
Туђина, то је туђ језик.
Оставили су исељеници села и њиве, куће и гробља, али у
горко стиснутим устима носе свој језик,и где се проспе реч која се
до дна и до краја разуме, тамо ће бити завичај и живот.
Али, рећи ће онај неко, језик не само да стари него чили и
умире, долази други. Није сасвим тако. Језик као богата шума,
отреса лишће, наравно, и заодева се новим, али не умире језик
цео, не изумире шума ако се занављају гране  и зеленило. А ако не-
ки језик умре, умро је доиста и народ. (Исидора Секулић)
Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не вој-
ник. Реч, а не сабља. (Матија Бећковић)
Вуков Рјечник је моћнији од најмоћније траве расковника: он
отвара врата светова који су говорили нашим језиком, пре нас. Ње-
гов Рјечник је наше сјећање и памћење. (Радомир Констатиновић)
Заблуда је  произвољна тврдња  како је српски језик  сирома-
шан у тачним ознакама за поједине појмове, како је неразвијен,
како се њиме не може све тачно и прецизно изразити.

Нас обузима неизмјерно гњев и сјета  посматрајући како се
бездушно насрће на драгоцјену, духовну творевину, на чистоту и
љепоту народног језика. Гњев нас обузима  што у том унакажавању
и мрцварењу нашег сјајног слободног језика осјећамо своју свеоп-
шту колонијалну порабоћеност и подврђеност. (Петар Колчић)
Без страних речи не може се, данас,  ни писати ни говорити…
У туђицама је данас укус учености, церемонијала, конвенција.
Ко жели власти да с домогне, мора се најпре с туђицама спри-
јатељити.
Туђице дају утисак тоеријске поткованости, и поуздани су
знак упућености у правила игре.
Подвале са страним речима вазда изнова  успевају.
Туђице замумуљују ионако нејасне појмове и њихове везе са
стварима: и реч и садржај су искривотворени. (Милован Данојлић)
Поезија је једина национална умјетност, јер је језик  једини што
народ има и што га чини својим. Све друго могу донети у виду ху-
манитарне помоћи нови господари света. (Душко Трифуновић)
Ја мислим да је  наш језик данас не само један од најлепших,
него и један од најузбудљивијих језика у овом историјском раздоб-
љу. (Станислав Винавер)
Па ипак бити његов чувар, чувати говор као свето јаје да се не
разбије. Да се и ми не разбијемо заједно с њим. Чувати и грејати
његову клицу, надати се његовом изненађењу, стајати пред њим
као пред огледалом, и у том огледалу не само тражити свој лик,
него га и некуд слати, даље, иза, незнано куд. (Миодраг Павловић)

Када данас чујем како је Вуков језик баласт нашег језика, да је уна-
задио културу и исувише је посељачио – остаје ми да се горко осмех-
нем. Као да  Горски вијенац и Вуков превод Новог завјета нису нај-
бољи деманти такве тврдње.
Језик је пишчева бусола, која му показује стране света. (Радос-
лав Братић)
Језик је предак и потомак, истовремено. језик претка је језик
потомка.
Чувати матерњу реч значи кућити најбољу имовину. Бранити
своју реч значи бранити себе. (Миро Вуксановић)
Питају ме често одакле теби речи твоје песме. Има речи
костију. Има речи жеравица. Има речи змија. С речима се уопште
не треба шалити и, између осталих, има и речи кључева. Те речи
кључеви су једине живе речи од којих можеш начинити песму. Јав-
љају ти се као звезде или цела сазвежђа на своду лобање. (Васко Попа)
Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгуби-
ти као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик,
земљу душу?
Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај
да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити
највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију
ријеч  свога језика.
Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима.
Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ри-
јечи потрао и својих потурио.
Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.
Зато је, чедо моје, боље изгубити све битке и ратове него изгу-
бити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.