Даничићево двоименовање српског језика и противљење Лаза Костића

(Поводом “Декларације о заједничком језику” и истрајавања
Института за српски језик САНУ у изради “Речника српско-
хрватског књижевног и народног језика”)

Повод писања овог текста су последице. Двије су последице про-
грама југословенске језичке политике. Једна последица је “Де-
кларација о заједничком језику”, обзнањена ове године у Сара-
јеву од четири невладине организације из четири бивше југо-
словенске републике, у програму преименовања српског језика као
“заједничког” вишеименог, вишецентричног “регионалног”, над-
националног стандарда. Друга последица је истрајавање Инсти-
тута за српски језик САНУ на “дводјелном” називу властитог јези-
ка, то јест изради “Речника српско-хрватског књижевног и народ-
ног језика САНУ”, као програмског континуитета југословенске
језичке политике САНУ. Узрок наведених програмских последи-
ца је стогодишњи југословенски језички програм, од формирања
Југославије 1918. Године, званичне језичке политике српског на-
рода, и једновјековне југословенске језичке политике прије форми-
рања Југославије. Сврха “Декларације о заједничком језику” је
промовисање континуитета југословенске језичке политике, под-
сјећања на прихваћени полицентрични стандард назива језика
– “српскохрватски”, и програмско принципијелно признавање
лингвистичког легитимитета новоименованим варијантама “за-
једничког језика”: “црногорског” и “бошњачког”, као независним
нормираним стандардима заједничког језика.
Оба случаја, “Декларација о заједничком језику” и “Речник
српскохрватског народног и књижевног језика САНУ”, јесу у
социјо-лингвистичкој међусобној корелацији, као континуитет
и стратегија југословенског језичког програма. Истрајавање и
инсистирање САНУ на континуитету југословенске језичке
доктрине двоимневања српског језика, као код Даничића – на
двоименом називу властитог језика, касније “дводјелном” називу
“српско-хрватски”, или коначно састављеном у једну ријеч, хиб-
ридну одредницу “српскохрватски” (као у изради Речника САНУ)
даје лингвистички легитимитет и легалитет праву вишецентри-
чног вишеменовања српског језика. Заправо, језичкој политици
коју промовише актуелна “Декларација о заједничком језику”:
признавање новоименованих назива “зајдничког језика”, даљег
дијељења и преименовања српског језика и народа на нове називе
и “народе”.
Као што у међудржавним односима самопроглашену држа-
ву Косово може самопроглашавати сав свијет, али ако је не
призна држава Србија таква државна творевина не може имати
међународни статус суверене државе, осим окупационог, на-
силно одузете државне територије суверене Србије. Исто је са
суверенитетом српског језика, само Српска академија наука и
дражва Србија могу лингвистички легализовати двоименовање
и вишеименовање српског језика, као што је урађено 1918. го-
дине формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касни-
је Краљевине Југославије. Као што су и прије формирања Југо-
славије поједини српски филолози, са одобрењем српских про-
југословенских кнежева, сарађивали у пројекту југословенске
језичке политике.
Уставне одредбе о српском језику, по природи ствари, мање
су обавезујуће за лингвисте и лингвистику него уставне одредбе
о статусу територије Србије за српске политичаре. Уставна
одредба о називу српског језика, ако нема подзаконску потпору
у практичној језичкој политици и правопису, представља фило-
лошки фолклор за прост народ. Преседану међународног права
признавања такотване “државе Косово” претходи преседан при-
знавања двоименовања властитог језика од стране државе и
званичних филолога Србије, каквог није било у свијету осим у
европској колонијалној културној политици.
Спровођење програма југословенске језичке политике је за-
почето почетком 19. вијека, под именом “Илирски покрет”, а ка-
сније “Југословенски покрет”, у програму европске колонијалне
културне политике и унијатске мисије на Балкану. Програм
“југословенске језичке политике” креирали су фрањевачки фило-
лози и аустрослависти у сврху колонизовања језика православних
Срба. У програму је рађена реформа српског језика и правописа, а
паралелно је вршено вишеименовање српског језика, као будућег
вишецентричног вишеименог наднационалног југословенског
стандарда. Југословенска језичка политика била је средство, као
и данас, у борби за премоћ на Балкану са православним руском
царевином која је, као православна и словенска, полагала поли-
тичко, вјерско, национално, свесловенско, језичко, историјско и
природно право на покровитељство балканских православних и
словенских народа.
Креатори и координатори колонизације српског језика, аус-
трослависти, римокатолички и протестантски мисионари нису
могли непосредно лично спроводити реформу језика и писма
православног народа јер би то био отворени прозелитизам пре-
ма православној цркви и држави, и према царској Русији као
покровитељу праовславних народа, зато су реформу спроводили
посредно преко српских сарадника. Сарадња српских званичних
филолога је била неопходна и ради признавања и потписивања
права преименовања српског језика у југословенском језичком
програму – у “југословенски” или “илирски”, “хрватски или срп-
ски” језик. Реформа је спровођена паралелно римокатоличком
и револуционарном доктрином, од мисије римокатолицизма,
преко просветитељског позитивизма, до револуционарне борбе
за националну или анационалну независност. Све што су од
средњег вијека покушавали фарањевачки филолози и протес-
тантски просветитељи, што је аустро-мађаска монархија поку-
шавала декретима, урадила је аустрославистичка катедра, у
кратком времену, у сарадњи са групом српских реформатора у
југословенском језичком пројекту и Југословенској академији
знаности и умјетности у Загребу.
Прво двоименовање и вишеименовање српског језика, дава-
њем лингвистичког легитимитета преименовању и двоимановању
српског језика у “хрватски или српски”, са српске стране, као
носиоца националног историјског права и од српских званичних
филолога, извршио је и озваничио филолог Ђура Даничић, про-
фесор Велике школе у Београду, својим најзначајнијим дjелом
“Рјечник хрватскога или српскога језика”. Даничић је ријечник
радио за Југословенску академију знаности и умјетности у За-
гребу (касније Хрватска акдемија знаности и умјетности – ХАЗУ).
Даничић је претходно писао “научна” образложења о
релативности назива српског народа и језика, као српског или
хрватског према избору између два имена једног народа (“Разлике
између језика српског или хрватског” – Гласник Друштва српске
словесности, Београд, 1857. г). У филолошким радовима Данаичић
је користио за српски језик дводјелну ознаку “српски или
хрватски”, као у раду “Корјени с ријечима од њих посталијем у
хрватском или српском језику” (Издала Југословенска акадаемија
знаности и умјетности 1877.г. Ст.180.), поводом чега је Лазо
Костић писао да је Даничић “први књижевник и филолог, не на
словенском југу, већ и у свету, који је назвао језик што га говори и
пише “хрватским или српским”.
Ђура Даничић (право му је име и презиме Ђорђе Поповић)
рођен је у Новом Саду 1825., а умро у Загребу 1882.године. Презиме
је прво промијенио у Југовић, а затим у Даничић, а име у Ђура.
Син православог свештеника, али се школовао у протестантској
гимназији у Пожуну (Братислава, Словачка). Први саборац и
бранилац Караџићеве и Копитарове реформе српског језика и
правописа својим филолошким радом образлагао је научну “не-
опходност” југословенске језичке политике реформе српског
језика и правописа. Једноставно је закључити да промјена личног
имена и презимена, похађање вјерске протестантске школе, као
син православног свештеника, релативизовање религиозне при-
падности, идентитета и имена своје народности и језика, на-
зивање властитог језика и народа “храватски или српски” или
“наш хрватски или српски народ”, указује на карактерну и
културну, вјерску и националну кризу идентитета Ђорђа По-
повића – Ђура Југовића – Ђура Даничућа (Овде је важно напо-
менути да је Даничићев рођени брат Милош приступио уни-
јатском “Илирском покрету” или “Хрватском националном
препороду”).
Реформа српског језика и правописа је била пројекат ау-
строславистичке колонијане “југословенске језичке политике”,