Сава Горки
Шта би рекли?
Србија, крај прве године друге деценије двадесет првог века. Зима,
да зима, али не она права са снегом. Зима у души. Србима хладно
на селу, у граду, у кући, у стану и на барикадама.
Од “великих пријатеља” добили смо “Милосрдног Анђела-сло-
боду и демократију”. Превише шећера – смучи се човеку. Не по-
новило се. Ми у Србији и Европи, а они само мисле на Европу, јер
кажу “Европа нема алтернативу”. Не разумем?! Да ли сам сувише
стар? Да ли то значи живот или смрт?
Они носе скупа одела, возе се по белом свету, троше наш но-
вац, имају неколико станова у Београду и Европи, као и неколико
европских пасоша. Држава не може без њих. Ротирају се са функ-
ције на функцију јер су незаменљиви – најпаметнији, школовали
се у иностранству – прави кадар, јер “власт је власт, а сласт је сласт”,
а њима сласти никад доста. Разумем, није то лако, толика путо-
вања, лет у авиону, проведене ноћи у луксузним хотелима, борав-
ци у европским и светским метрополама и то све да би нама –
Србији било боље. Велико је то жртвовање. Народ не зна како да
се захвали “кумовима” и доброчинитељима у власти. Зато се људи
у великом броју из целе Србије свакога месеца, по неколико дана,
окупљају испред зграде Владе у Београду и са транспарентима
“захваљују”.
Они се и даље весело смеју са великим бројкама на рачунима
у европским банкама. Па зашто и не би – имају алтернативу. Ми
одумиремо, а држава нестаје. Где је Србија данас? Где су наше
границе? Где су Срби данас? Има ли нас више у расејању или на
огњишту? Шта би рекли Душан и Лазар, наши преци, дедови,
очеви… Шта кажеш ТИ? Учини нешто за Србију! Време пролази.
Коментари