Миро Микетић

Ловћен с капелом и Његошем

“Слава тебје показавшему нам свијет!
Хвала ти Господи, јер си ме на бријегу једног твојега свијета удо-
стојио извести из зраках једнога твојега дивнога сунца благово-
лио напоити. Хвала ти Господи, јер си ме на земљу над милио-
нима и душом и тијелом украсио; колико ме од мога дјетињства
твоје непостизимо величанство топило у химне боженствене,
радости удивљенија и велељепоте твоје, толико сам биједну суд-
бину људску са ужасом разматрао и оплакивао – твоје је слово
све из ништа сатворило, твоме је закону све покорно, човјек је
смртан и мора умријети.
Ја с надеждом ступам к твојему светилишту Боженствено-
ме, којега сам свијетлу сјенку назрио, јоште с бријега којега су
моји смртни кораци мјерили – ја на твој позив идем или под тво-
јим лоном да вјечни сан боравим, или хорове бесмртне да те
вјечно славим.”

Почетак Његошевог тестамента, 1850.

“Ја хоћу да ме сахраните у ону Цркву на Ловћену… То је моја
потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не за-
дате Божју вјеру, да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу
ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми
најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”

Његошев аманет Црногорцима, 1851.

“Када се мртав, болан, изнемогао, али на ногама и свечано обучен,
враћао из Италије на Цетиње, угледао је врх Ловћена, подигао
капу и рекао:Нећемо се више никада раставити.”
“Ову је цркву саградио владика”, како нам прича Медаковић, “у
тој намјери, да он буде сарањен у њој, на овој висини, која је нај-
виша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само српске земље
и сиње море”.

Милорад Медаковић, Цетиње, 1895. (из државног архива у Задру)

“Ти уздисаји били су за њега тешки, тиме више што је знава, да
српска држава, српска величина и слава нису пропали слабомоћ-
ном мишицом већ домаћим раздором славољубљивије великаша,
које је клео Владика у свему животу својему. Он ће их клети и на
ономе свијету, јер га косовска пропаст и издајство неваљалије
синова тиштијаше јако.”
“Ту цркву коју је подигао 1846. г. намијенио је Владика Раде за
своје вјечно покојиште, од куд духом својим да облијеће Србе, да
благиосиља добре и куне зле”.

Милорад Медаковић, Цетиње, 1895.

Драги дједови,
О Ловћену и Његошу или о Његошу на Ловћену, или о Његоше-
вом Ловћену или о Српском Пијемонту требало је да вам пишем
много раније. Видио сам их давних година, како поносни Ловћен
држи на себи, као на длану, капелу у чијим њедрима се одмара
најмудрија српска глава. Његош је уплео у себи владарство, вла-
дичанство и пјесништво. То је такав руковет ловћенске мишице,
одисај величине њих двојице, да нам свијет завиди. Ловћен је при-
хватио капелу на свом врху, а Господ је обдарио својом свјетлошћу,
тако да ова два српска великана држе посљедњи дохват највишег
брда у Црној Гори и најузвишенијег Србина којег мајка роди. Има
по свијету и брда и планина и камења и споменика од камења, од
мермера, од бетона. Има их који се виде далеко. Али нико нема
Ловћен, а поготову нико нема оно на Ловћену. Малу капелу, гдје
наш Раде пободе свој световни штап и својим перјаницима саоп-
шти: “Кад умрем, овдје ћете ме сахранити”. Ту да се сахрани, ту
да му почивају кости, да се душа одмара и да гледа своје Српство.
Јер с тога мјеста га је у небеса уздизао и хвалио, а и проклињао,
а за њим увијек плакао. Свијет је обишао Његоша на Ловћену и
Ловћен с Његошем. Људи су писали о та два горостаса: о Ловћену
и о Његошу. Захваљујући “Горском вијенцу” и његовом стварао-
цу, свијет се чудио и писао, на разним језицима, изузетно похвал-
не текстове, на стотине страна, покушавајући да опише Ловћен и
Његоша, да дочарају својим читаоцима како се то светско чудо,
тај склоп љепоте, уплетен у све оно што може само Господ пода-
рити, могао скупити на том врху.

“Већега и постојанијега споменика нема; пирамиде, гробови еги-
патских краљева шта су друго нег’ мале гомиле камења прем
Ловћенском врху, према томе Владичином споменику!? И кад на
овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати
два црногорска колоса: Ловћен и Владика”.

Љубомир Ненадовић, “О Црногорцима”, 1881.

Моји драги дједови, причали сте ми о Српском Пијемонту, али
нијесам довољно схватио како то изгледа, шта то значи и колико
је то вриједно. Колико су нам завидјели људи кад им се та љепота
појави пред очима, та висина снаге и симбол српства им се заледи
у плавом оку које нема толико боја да опише љепоту, мјесто, ви-
сину, поглед. То је само могао Господ драги да споји у једно ове
двије величине – Његоша и Ловћен – па кад се то ујединило, онда
је само могла Божја рука да награди Црну Гору и свеколико

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ] [ 6 ] [ 7 ]

Слични текстови


Вјекослав Вукадин
Есеј о Људима

Александар Хемон
Црна фантазија

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026