Радмила Лазић

Фалсификати оригинала

II
Иако се уобичајило, не само да се чита између редова – чему смо
деценијама учени, већ и да свако свој лични текст (и контекст)
уписује у оригинални текст, мењајући и садржај и смисао прво-
битног текста, не пристајем да се у мој текст учитава оно чега нема.
А нема: ниједне речи осуде људи који су из ових или оних раз-
лога, било када, отишли из земље, домовине, пребивалишта, како
год је (их) звали и осећали. Рекох ли: Напустити земљу из било
ког разлога (економског, политичког, приватног) легитимно је пра-
во избора. Имам, дакле, разумевања за све отишле (пријатеље, зна-
не, и незнане) осим за оне који “клевећу и лажу”. Осврћући се на
Београд и пљују, само муке своје грлећи као да је свако од њих ни-
ко други до праведни Јов.
Имам разумевања (и симпатија) и за све оне који су с правом
дезертирали ’91/’92. као и за оне младе, образоване људе, чији је
одлазак доживљен као “одливање мозгова”, сматрајући да је пош-
тено (тако написах) што жале само за буреком или мамином сар-
мом, јер земља, која их је пустила да оду, не дајући им никакву
шансу, није заслужила боље сећање.
Када написах, да је остало до дана-данашњег да се под дијас-
пором подразумева некакав полуписмен свет хтела сам да ука-
жем на предрасуду која постоји о дијаспори, а не да је тако ква-
лификујем. Поготову не другу и трећу генерацију наших исеље-
ника. Ипак, деведесете су Србији донеле већински интелектуалну
емиграцију (и то написах).
Моја намера није била да све емигранте стрпам у један кош,
или не дај боже у гето (како ми приписује мој лични ревносни чи-
талац-ухода, Б. Л.), о томе говори и мој покушај класификације
који нужно уопштава, занемарујући појединачне, различите суд-
бине. Блиставе и мање блиставе. Те тако изван овог контекста ос-
тадоше и достојанствене биографије Слободана Јовановића, Мило-
ша Црњанског, Десимира Тошића, Чарлса Симића, и многих других.
Моја амбиција и није била да се бавим социолошком анали-
зом наше емиграције, није ми намера да пишем њихову историју,
претпостављам да има позванијих. То је био само један ауторски
поглед који никако не искључује друкчија сведочења, и друге по-
гледе на ову комплексну тему, очигледно осетљиву, болну, и поврх
свега, табуизирану.
Жалим зато што је мој текст изазвао толико незадовољства,
жучи, и неразумевања. Као што жалим што је “Политика” дозво-
лила да са њених онлајн страница против мене води кампању чо-
век непоузданог идентитета (будући да се увек представља дру-
гим именом, али садржај његових рекција је већ одавно препоз-
натљив), те му се још уступа и простор у новинама.
За ову јавну прилику та се персона преоблачи у тогу профе-
сора – наше културе и језика на катедри за оријенталистику (!)
у Паризу, навлачи кринку хуманисте, либерала, следбеника про-
светитељских идеја и космополите, пропуштајући да свом про-
филу дода и своја песничка (не)достигнућа. Овакав мимикријски
профил може бити и друкчије дијагностициран, али ја не бих да
се њиме бавим, будући да топоними које у тексту Б. Л. користи (ек-
спонент, преки судови из Београда, Брозово устројство садашње
Србије и сл.) припадају одређеном типу мишљења са којим не бих
да водим дијалог.
Песникиња

КОМЕНТАРИ КОРИСНИКА:
Емигранткиња, 07/12/2011, 23:53

Поштована госпођо Лазић, и ја сам прочитала Ваш претходни
чланак и била сам веома узбуђена због неких Ваших констатација
које Ви сада овде покушавате да исправите. Дуго одсутна из пос-
тојбине Србије, примећујем често како су наши људи у матици ја-
ко осетљиви и да се стално нешто бране чак и када их нико не на-
пада. Питам се сада зашто та иста осетљивост није дозвољена на-
ма у емиграцији? Зашто!? Да ли сте Ви икада разговарали са еми-
грантима, овим или оним, па да можете о њима да пишете? Надам
се да грешим, али ми се учинило да се Ви лично обрачунавате са
неким из емограције што Ви то и доказујете сада овим правдањем
при којем се јасно обрачунавате са неким ко је коментарисао ваш
чланак. Мудрије би било да сте ћутали макар сада када сте “испе-
вали” оно што сте “испевали”, а могли бисте и да нас у емиграцији
оставите на миру када већ не знате због чега смо отишли и шта
смо све доживљавали и доживљавамо још увек у нашој назови
Матици. Захваљујем цењеној Политици на простору.

Гугл лузер, 08/12/2011, 09:23
Хм …Ево ја на гугл-у нађох доста тога о (Б. Л. из Париза) Борису
Лазићу, аутору поменутог текста. Кључне речи за претрагу су ми
биле “борис лазиц парис”. Ако је реч о истом човеку, онда не само
да се не прикрива и не претвара да је нешто друго, него вам је и
колега, песник и преводилац са српског на француски. Уз његово
име често искаче и реч “Сорбона”...

Гастарбајтер Т, 08/12/2011, 10:27
Уважена госпођо,
Можда сте ви потпуно недужни нападнути од многих емиграна-
та, али бих ја рекао да сте неким својим реченицама у тексту иза-
звали такве реакције. Сад сте дали нека појашњења, а рекао бих и
исправке. Међутим, главни проблем није у вама и у вашем текс-

Pages: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ] [ 5 ]

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026