Зашто људи одлазе

Радоња Црњанков, 06/12/2011, 07:35
Ово је прави одговор. Од човека који живи у исностранству. Не
треба да нам неко из Србије соли памет, неко ко никад није провео
у Француској или Америци ни месец дана. Поетеса у наочарима
пише као манекенка. Необавештено.

Тамара Белић, 06/12/2011, 07:39
Тако је међу Србима. Обоје Лазићи, а супротно гледају. С тим што
Борис боље види од Радмиле. Требало је да неко темељно одгово-
ри песникињи медицинарки. Кад се не види даље од носа, онда је
све феминистички уско. Тако она гледа. Наша емиграција је мно-
го озбиљнији феномен. Борис је отмено и обавештено рекао све.
Хвала му у име нас Срба интелектуалаца у Канади.

Радош, Чикаго, 06/12/2011, 07:52
Радујем се да постоје људи као Борис Лазић. Трентно сам у Срби-
ји. Враћам се после Нове Године у САД. Знам добро шта је еми-
грација. Побегао сам из СФРЈ, али се враћам у Србију често. Да ли
ћу остати, не знам. Ако бих се понашао по тексту Борисове пре-
зимењакиње, требало би одмах да дођем. Коме, где? Можда њој
као експозитури актуелне власти. Све пропада, а она не види. Њој
је добро. Нека три пута прочита Борисов текст пре него одговори.
Стежем руку господину Лазићу, осветлао нам је свима образ.

Посматрач овдашњи, 06/12/2011, 17:55
Убеђени сам присталица укључивања наших људи из иностран-
ства у политички и друштвени живот Србије. Само, то је овог
пута, може бити, “кукурику’’ варијанта. Удружења би морала да
направе партију, као што су пензионери направили ПУПС. Ако
би се на Фејсу отворио профил политичке странке, јавили би се
наши будући политичари који би одували ове домаће у сећање.

Емигранткиња, 09/12/2011, 16:52
Негде сам прочитала како је на западу бити интелектуалац “лук-
суз”. А онда је неко на то одговорио како на западу нема интеле-
ктуалаца или су толико ретки да је чудо једно. Тако пишу (ко
би друго) неки Срби. Ја сам на то одговорила да се интелектуал-
ци на западу баве својим послом, да немају времена за боемска
кафанчења јер желе да напредују у свом послу. И сама сам једна
од њих и читање шта пишу СРПСКИ интелектуалци само ми удо-
вољава интелектуалној знатижељи у чежњи да нађем одговор заш-
то сам отишла и зашто се никада не бих вратила у тај “тамни ви-
лајет” како рече неко у овој дискусији коју и ја пратим. Количину
интелектуалне ароганције у мојој постојбини Србији нисам нигде
срела у свету. Такву врсту арогантне интелектуалности, такође.
Зашто је то тако, одговор нисам још нашла, а можда не бих треба-
ло ни да га тражим. Не више. За себе знам где и коме припадам и
да имам ноге, а не корене јер ја нисам корење и зато сам и отишла.
Тамни вилајет само посматрам на растојању јер се боље види.

Чланица емиграције са краја 60-их година (ОНИ знају која),
09/12/2011, 17:41
Када сам давне 1969. г. из Београда кренула возом ка “трулом за-
паду”, била сам мала. За мене није било места у отаџбини. А била
сам толико мала да је неко у вагону гласно питао: – Ко пусти ово
дете само у свет?! Са собом у малом картонском куферу понесох
само успомене на оскудно детињство. Фотографије мојих дивних
родитеља, који никада нису дочекали да се вратим, дечији школ-
ски споменар, први мој ручни рад и нешто хране за успут. И про-
ђе од тада више деценија. Ја сам израсла у одговорну личност, ос-
новала породицу за пример и сјајну каријеру. О отаџбини и из ње
читам свашта па и то како смо ми у емиграцији “полуписмена бу-
лумента која зна само да диринчи’’. Значи, и даље нема места за
мене тамо са мојим “трулозападним” факултетом и великим искус-
твом јер сам ја сада превелика за тако мали и скучен простор.
Шта друго може да констатује неко од ума, а ко и после 43 године
пише ћирилицом и говори светске језике, а још сам и жена која
своје право може тражити једино у Стразбуру.

Слободан ударац, 10/12/2011, 10:34
Из ових препуцавања испада да су само Срби емигрантски народ
и да само они имају своје “зато људи одлазе”. Па цео свет је у јед-
ном вечитом кретању, од Кинеза, преко свих осталих азијата,
Aрапа, Eвропљана и питај Бога кога још. Једина је разлика у томе
што одређене дијаспоре, пре свега мислим на кинеску и јеврејску,
а има сигурно и других, много ближе сарађују са матицом, на
разним основама, и та сарадња је двосмерна. Срби се много баве
јаловим причама, превише идеологије и егоцентризма, а премало
прагматизма.

Преузето са електронског издања “Политике” од  5 до  24. децембра 2011.