Зашто људи одлазе

I
Будући да сам у емиграцији рођен, будући да сам живео и радио
у више земаља, укључујући ту и десетогодишњи рад у Србији де-
ведесетих година, будући да предајем нашу културу и језик на
Универзитету у Паризу, будући, дакле, да сам по култури и ду-
ховној свести колико Србин толико и Европљанин, либералних
и индивидуалистичких стремљења, сматрам се позваним да реа-
гујем на олака уопштавања и преке судове који се у Београду
пречесто изричу у виду некаквих друштвених “вјерују” поводом
емиграције, а чији је последњи, додуше смушени, конфузни експо-
нент, Лазићева.
Емиграција је комплексни феномен и њена слика није нити
може бити јединствена. Америчка је најстарија и уграђена је у са-
мо ткиво америчке самосвести. Ђорђе Рибар је био Милошев ус-
таник пре него што је постао Џорџ Фишер, борац за независни
Тексас, затим грчки конзул у Калифорнији. Водиле су га идеје о
универзалним људским правима америчке и француске револу-
ције. Он је први наш пример уравнотеженог живота у “туђини”, у
коме укорењеност у традицију и порекло чини вертикалну осно-
ву за успон на друштвеној лествици.
Он је прво име у тој нисци научника, политичара, академских
радника, редитеља и глумаца који су суделовали у образовању аме-
ричке културне особности. Европска је емиграција слична: још
од петнаестог века Срби граде своје каријере у Венецији, Бечу, Бу-
диму, Русији, где год им је то било могуће, будући да су домаће
околности биле радикално неповољне поводом питања личног
благостања и (или) интелектуалног рада.
Србија је прегрмела двадесети век лишена демократских инс-
титуција и демократске праксе. Краљевска емиграција је била
еминентно интелектуална (такозвани четници Радмиле Лазић).
Лондонско удружење писаца било је објективно значајније од
тадашњих поратних удружења писаца који су неговали мемоар-
ску прозу у Титовој Југославији.
Радници емигранти из шездесетих година, као и они из деве-
десетих, били они школовани или не, нису простаци, нити поли-
тички фанатици, нити фашисти. Вређа ли то Рада наше родитеље?
Она не може да их увреди. Данас већина тих “сељака’’ зебе од пов-
ратка у Србију и нема намеру да своје пензионерске дане проведе
у земљи рођења. Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи
Немци, Французи, Арапи, Грци, наши суграђани, где год ми живели?
Тврдити да емиграција живи у гету значи бавити се паролама,
а не вршити озбиљан социолошки рад. Брозовско устројство са-
дашње Србије утиче на тај беспрекидни ланац напуштања земље:
у Србији се личност не препознаје по квалитету и доказаним спо-
собностима него по слепој партијској оданости. Вишедеценијска
пракса државне корупције онеспособила је људе за слободно пре-
дузетништво. Правила понашања су нејасна, док у пословању прео-
влађује лов у мутном. Институције су порозне. Институције су под-
ређене партитократији, институције не постоје. Зато људи одлазе.
Отуда и пизма. Гнев. Огорченост коју Лазићева примећује. Али
то постоји само у једном сегменту људске психе и више је везано за
сећања него за конкретни, свакодневни живот. Људски је живот
исувише кратак да би се човек обазирао на пређашње стање: а уко-
лико волимо Србију (и гнев је одраз љубавног односа), то још не
значи да не волимо Далмацију, Хрватско загорје, Сарајево, Берлин,
Сибир, Мисисипи или шта год већ жели госпођа Лазић да се воли.
Ми, у емиграцији, нисмо људи мржње већ саживота. У Сажи-
воту сам рођен. У саживоту одрастао. У саживоту ћу да умрем.
Моје интелектуално дело припада подједнако Србима, колико Ју-
гословенима или Европљанима. Ми смо, у емиграцији, Досите-
јевци – већ и по фатуму рођења (уосталом, као и он) – становници
смо света. И, да не буде забуне, овде превасходно мислим на “ма-
лог”, “нешколованог”, “формално необразованог” човека (да то не
провејава, из њених редова, презир према самој себи и оскудно-
сти властитог формалног образовања?). Моралност и поштење ни-
су ни у каквој вези са збиром диплома и признања. Као што ре-
че један од коментатора: разлог напуштања Србије јесте често пи-
тање ПОШТЕЊА.

КОМЕНТАРИ КОРИСНИКА:
Лејла Земун, 05/12/2011, 22:34
Браво, Борисе, твоји погледи су истински. Била сам у Француској,
нисам више. Овде сам већ три године. Али мораћу да одем. Као
инжењер немам шта да тражим. Тајкуни у мени и мени сличнима
не виде просперитет. Држава је пала. Твој текст је охрабрење, све-
ст о емиграцији која није од јуче. Указао си песникињи у црним
наочарима да све није тако црно и трагично и површно као што
она види.

Аћим Дуршун, 06/12/2011. 03:27
“…Зар ви нисте свесни да су наши кућни пријатељи Немци, Фран-
цузи, Арапи, Грци,…” Појам “кућни пријатељ” тамо и овамо, две
потпуно различите ствари. Много ближе истини је тврдња о ге-
тоизацији. У Канади нпр. то називају “мултикултурализам”. Ина-
че од питања “зашто људи одлазе” далеко интересантније је пи-
тање “зашто се људи не враћају’’.