Мој језик је моја домовина

“Мој језик је моја домовина”, ускликнуо је чувени португалски пе-
сник Фернандо Песоа, док се амерички писац румунског порекла
Андреј Кодреску јада, па каже: “Некада сам био Румун, а онда сам
сам себе превео на енглески језик!”
Мотив језика као домовине је присутан у свим светским књи-
жевностима. Које је то последње уточиште писца и човека, уточи-
ште које ниједна војска није покорила, ниједан бандит отео, нити
кабадахија обешчастио? Шта је то што ниједан банкар још није
успео да под хипотеку стави? Одговор знамо: језик!
Матерњи језик је неотуђиви део нашег идентитета и личности.
Он се предаје на чување с колена на колено. Сетимо се само веко-
ва отоманске владавине Балканом, када је наша народна поезија
проносила наше име, памћење, мудрости, изреке, лепоте и мелодије.
Језик је такође и активна компонента “изградње” идентитета.
Значи, не само да нам је језик предат на чување, већ нам је дат да
се са њим развијамо, да га обогаћујемо и даље преносимо наред-
ним генерацијама и да у њега “учитамо” наше бивствовање и трагање.
У нашем случају питање језика и идентитета има још неколико
додатних димензија, као на пример питање настанка језика којих
у бившој СФР Југославији није било: босанског и црногорског. Пи-
тање је, наиме, следеће: на основу којих су се то критеријума ови
“језици” издвојили и добили “лингвистички” статус? Но, како је то
већ свима јасно, то није питање лингвистике (науке), већ полити-
ке и краткорочних интереса одређених елита и тиме се бави ис-
торија језика. За питање којим се овде бавимо, ја наново сугеришем
компаративни приступ проблематици историје народа и ње-
говог језика, а за пример предлажем Енглезе и енглески језик.
Последњи пут је нога освајача ступила на тло енглеског острва
пресудне 1066. године, када су Нормани (Французи), које је пред-
водио Вилијем (тада назван) Освајач, поразили Англосаксонце у
боју код Хејстингса на југоистоку Енглеске.
Покореној земљи освајачи су наметнули своју власт, обичаје
и донели нови језик: француски, тако да, на пример, чувени ен-
глески херој из доба крсташких ратова, Ричард Лављег Срца (1157-
1199), енглески језик није ни говорио, а јавно се свима и жалио
како би Енглеску најрадије продао само кад би имао коме!
Потом је дошао краљ Џон звани Беземљаш, који је био толи-
ко неомиљен и озлоглашен да већ осам векова ниједна енглес-
ка краљевска породица није детету дала име Џон, иначе најрас-
прострањеније име у земљи! Елем, тај Краљ Џон је био принуђен
од стране великаша (барона) да потпише документ који се звао
MAGNA CARTA LIBERTATUM (Велика повеља права, 1215.г.). Био
је то први у свету признати устав који је ограничавао права кра-
љева и прецизирао дужности властеле.

Један од занимљивих података у вези тог документа је списак
барона, којима је дато да надгледају спровођење Повеље. Наиме,
свих двадесетак имена су норманска, имена властеле, освајача из
Хејстингса, барона који су се споразумевали на француском јези-
ку. Значи, у то време је англосаксонски био језик сточара и ратара,
а француски је био језик норманске властеле. Ако само погледа-
мо данашњи речник енглеског језика, видећемо да су називи жи-
вотиња на испаши англосаксонски, а њиховог меса на трпези нор-
мански (нпр. ox и beef ).
Амерички научник Џозеф Вилијамс је спровео испитивање
енглеског језика, у коме је користио узорак од десет хиљада речи
узетих из пословне кориспонденције, и дошао до следећих резул-
тата:

• речи француског порекла чине 41%;
• “оригиналне” енглеске речи 33%;
• речи латинског порекла 15%;
• речи из старонорвешког 2%;
• речи из холандског 1%;
• речи из свих других језика 10%.

Како су овакве историјске и лингвистичке околности утицале на
развој енглеског језика? На основу расположивих доказа бисмо
морали констатовати да су утицале повољно, јер се данас увелико
сматра да је енглески:

• лексички најбогатији језик на свету;
• постао језик међународне комуникације;
• језик којем се “опиру” сви други језици света.

Што је код енглеског језика још и најзанимљивије јесте да је тај
“међународни” језик управо овај који говоримо ми странци, а не
онај који говоре у Лидсу, Манчестеру, Бирмингему или источном
Лондону!

А како се оваква лингвистичка перипетија одразила и одра-
жава на питање идентитета? Наиме, данас, по “заласку” империје
изнад које “сунце никада не залази”, имамо врло занимљиву си-
туацију. На британским острвима од старих, аутохтоних народа
данас постоје Енглези, Шкоти, Велшани, Ирци и Британци.
Па, ко су сада ти Британци? – могао би неко невешт да се упи-
та? Британци су углавном Енглези! Шкоти су Шкоти, Ирци су
Ирци (без обзира да ли су “северни” или из “Републике”), Велшани
су Велшани а Енглези су – Британци!
Мало старији читаоци ће се сад вероватно сетити Југославије
у којој су Словенци били Словенци, Хрвати су били Хрвати и тако
даље, а Срби су бивали Југословени. Народ са већинским станов-
ништвом који себе види као хегемона, тежи да “присвоји” општи
идентитет, да себе “пројектује” на територију “империје”.
Још један занимљив детаљ: Енглези ретко кажу “у Енглеској”.
Они готово искључиво користе израз “у овој земљи” (in this coun-
try). Како то само подсећа на наше “на овим просторима”, на про-
сторима који се на дају ни именовати!
Но, да размотримо случај, на пример, Ираца који су насељава-
ли Британију и пре доласка Англа и Саксонаца (о Норманима да
и не говоримо). Ирска је била вековима под суровом енглеском
окупацијом. Средином 19-ог века је током велике епидемије гла-
ди Ирска изгубила четвртину становништва (колико и Србија у
Првом рату). Током те застрашујуће пошасти, када су деца умира-
ла у рукама мајки и када се пола Ирске преселило (побегло) у Аме-
рику, Енглези (краљица) су и даље редовно и без грешке напла-
ћивали порез!
Глад је била толика и таква да је 1845. године и турски султан
Абдул ел Меџид објавио да шаље помоћ ирским фармерима у вре-
дности од десет хиљада фунти, на шта је краљица Викторија од-
говорила да никако не шаље више од хиљаду, јер она намерава да
пошаље две хиљаде, па да не испадне… Султан је послао хиљаду
фунти, али је послао и конвој бродова са помоћи, који је енглеска
морнарица покушала (неуспешно) да блокира! Ирци су у потпу-
ности преузели енглески језик и данас је мали број оних који го-
воре Гелик.
Шта су Ирци постигли на енглеском језику? Четири Нобелове
награде за књижевност су изузетан подвиг за земљу са не више од
пет милиона становника: Вилијам Батлер Јејтс (1923), Џорџ Бер-
нард Шо (1925), Самјуел Бекет (1969) и Шејмус Хини (1995).
Ирска је направила економски бум крајем прошлог века и од
једне од најсиромашнијих постала једна од најбогатијих земаља
Европе. Тај њихов успех је у доброј мери заслуга језика којим се
служе, енглеског.
А кад смо већ код тога, морам да скренем пажњу и на нешто
другачији пример прото-становника британских острва, Велша-
на и њиховог језика (кимрајг). Велшани су, наиме, очували свој
језик и све га више уче и користе, тако да је Велс данас двојезичан.
Ми смо истрпели турску окупацију, двадесети век, ратове и
пустош. Ми, међутим, свој језик, веру и обичаје јесмо задржали и
нама турски султан помоћ није слао, ми смо сами отишли и узели
шта је наше.
Онда је дошло време нових сеоба и сада српски језик говоримо
широм света, од Балкана до Аустралије, Канаде и Јужне Африке.
Дакле, “језик је моја домовина” како на почетку рече Фернан-
до Песоа, а Раде Батуран ми каже да ставим “отаџбина” уместо
“домовина”, јер је ова друга хрватска реч. Ја му кажем: “Раде, наша
је реч, него су је Хрвати позајмили! Зар само због тога да ми пре-
станемо да је користимо? Поред тога, још да ти кажем да ми мета-
фора не би стајала како треба!”
“У реду онда”, сложи се Раде, ја одахнух, а ми сви заједно наста-
висмо ово путовање воденим и језичким токовима света.