Чујем
Да је Мртво море
Изнедрило сидро, Хероде!
Дрвено сидро,
дрвено и древно,
мртво две хиљаде лета.
Небеса казују,
А плебс се чуди, Хероде
Да га нису сатрли
Ни векови
Ни модре дубине
Ни бели кристали соли
Надомак ушћа Јордана
Надомак клетве Јерихона, Хероде!
Да ли је та реликвија греха,
Тај артефакт Голготе и Гоморе
Саздан од тиковине
Или моћног кедра Феникије?
Да ли од упокојених
Уфосиљених шкољки
Подводног Ада?
Или, пак,
Од кремена горке Јеховине сузе?
Слутим, Хероде,
Да је то сидро чудеса,
Подморја и небеса
Било Твоја једина лука спаса!
На дну бездана
И да си га сам-самцат,
Као синајски вук и потонули ждрал,
Сам себи везао, као јарам, око врата.
И да си у свом Икаровом суноврату
Мислио на Јована!
На исконску реку,
На крштење,
На одрубљену главу,
На крвави тас
И тамјан
У тамници и тами
Хришћанских векова;
И блуд твоје милоснице!
Ал’ сидро је васкрсло, Хероде,
На Крстовдан!
Из зрна мора, из капи времена,
Обзнанило се
Пред оцима и очима
Залуталих и занемелих номада,
Тражећи себи место
У плавој зеници небеског свода
Свој кутак
Под васколиким сунцем, Хероде,
На сребрном спруду Галилеје.

Арго

Ивану В. Лалићу

знаш ли Иване
тај галион где језди
можда у свет неки
предалеки…нови

коју сад воду
мртва весла лижу
и где су
далеких воћњака
мириси и снови

да ли Орфеј куне ил’ бодри
тај архипелаг…
то оточје што у вечност плови
и да ли си са њима
негде – на дну неба
где коњиц
у зеници космоса
уз осунчани вал трепери

нађе ли,
Аргонауте часни
у једру прохујалих времена
своје отето златно руно
у нежном наручју Сирена

мирује ли кормило
у звезданој ноћи
Песниче Итаке
или прову
хладни талас туче

знаш ли Иване
где је стари Хомер
насукао ветрове Еола
и где је ноћас Посејдон
путени и снени
опрхван од самотног бола
и ко је јутрос обљубио Нимфе
у јонској морској пени

пловиш ли сињом браздом
од Родоса до Крете и Крфа
или од Боке ка Бизерти и
Картагени једриш

или си као толико пута…
свратио…
надомак раја
…спустио сидро
на спруд Ровиња
у недро бескраја

под пињом Свете Катарине
где добра Вила

Terra Histriana

у зениту сунчевог сјаја
чека свог Одисеја

свог уморног маринаја

Јоцин завичај

Дучићу

Након деценија Ада
напокон нам вратише Јоцу

великог сина свом завичају
свом Требињу
коначно ослободише тај
кремени дух
из мрачних лагума
из сабласних промисли
још мрачнијег ума
ту песму небеса
предуго што страда
по вилајетима туђим...

ево га…ecco poeta!

на чаробном родном брегу
над бистром понорницом

у меком крилу Тврдоша
под лахорном и ладовитом
одрином Завале
пред кућиштем Владиславића

у недрима Петрова и Попова Поља
у винограду отаџбине
у гнезду и
срцу Светог Василија

и док се бисер сунца
низ образ твог Леотара котрља
знам – спасен си Јоване! Песниче!

плови сад
на корабљу васионе
сред позних вековних олуја
хоризонтима
својих камених и сињих мора
сред ружа ветрова и водених струја