Магија стварности

Желимир Млађеновић: Пун мјесец и огледало, Свет књиге,
Београд, 2012

Невидљивост линије између стварности и маште, боље речено
преливање маште у стварност и обрнуто, у приповедној прози
захтева велику вештину и мајсторство списатељског заната. Же-
лимир Млађеновић то постиже својеврсним, неуобичајеним књи-
жевним поступком, који није једноставно подвести под устоли-
чене књижевне правце као надреализам или нови надреализам,
фантастична проза, или нова фантастична проза, или нови реа-
лизам итд. Непобитно је да ова проза освежава и пријатно изне-
нађује својом оригиналношћу и да је веома привлачна, чак заво-
дљива баш због тог отклона границе између стварности и маште.
Заједно с јунацима прича читалац је час сањар, час актер у драми
живота и смрти, између којих се у правом моменту подразумева
знак једнакости, у најплеменитијем смислу речи.
Укупно двадесет пет прича, скоро исте дужине (свака једва да
прелази шест страна), без иједне сувишне речи, поређане у неком
наизглед нехотичном, а уствари логичном редоследу, могу се упо-
редити с огрлицом од драгуља, зналачки и хармонично наниза-
них једнан до другог, како би естетски доживљај био потпун.
Уочљива је органска повезаност прича. Оне се доживљавају
као део целине, па се може рећи да, иако је свака прича целина за
себе, књига може да се тумачи и као роман, због континуитета
у сликању атмосфере, социјалне средине, животних услова, суче-
љавања старог и новог живота, старог и новог света, што утиче
да јунаци прича не живе само у једној, већ у две стварности. Оне
не могу имати истовремено исти интензитет, већ су наизменично
замагљене у односу једна на другу. Отуда то преливање ствар-
ности у машту и обрнуто. Како и сам аутор каже то је живот на
рубу стварности (прича “У кафани”). Сагледано у том контек-
сту веома је погођен наслов књиге, извучен из једне реченице у
причи “Писмо из Акапулка”. Ишчупани из корена, отуђени од
самих себе, јунаци прича, иако хватају корак у новом животу, тј. у
другој реалности, иако у њој успевају да среде своју егзистензију,
интимно, у дубини свог бића тумарају по лавиринту, тражећи од-
говоре на загонетке и дилеме које их муче. То је сјајно сублимира-
но у монологу главног јунака у горе поменутој причи:
Али, паре сам добио с неким разлогом и он ће ми се , увјерен
сам, открити сам од себе, ненадано и кад дође право вријеме…
кад у некој ведрој ноћи препознам у пуном мјесецу мој лик, као у
огледалу. Тада ћу знати… тада ћу знати шта да радим.
“Пун мјесец и огледало” јесте адекватна метафора за магију
стварности и стварност магије, који као мистични плашт обави-
јају животе главних јунака у овој књизи. Због те мистике, за ову
врсту прозе се може рећи и да је веома привлачна, као што сам
већ напоменула. И по завршетку читања књиге лебдимо између
“плаветнила неба и воде”, мучећи се, као и сам аутор, да јунаке
прича вратимо међу корице књиге, да не вршљају на “рубу ствар-
ности” у нашој уобразиљи.
Синтагму “Први и други живот” Желимир Млађеновић став-
ља у уста самих јунака својих прича. Прича “Исповест” започи-
ње речима:
Као и већина наших људи у Канади, ја имам два живота, од
којих сам један већ одживео. С радошћу се сјећам тог првог жи-
вота и осјећам се привилегованим да сам га имао… Кад проми-
слим, ситна задовољства су ме чинила најсрећнијим у првом жи-
воту, што је тешко објаснити мојим добрим домаћинима у Ка-
нади, који имају само један живот…”
Судбине јунака прича су варијације на исту тему: избегли или
измештени из свог природног окружења у коме су одрасли, у нову
средину, нову земљу, у овом случају Канаду, у ратној олуји у којој
су изгубили земљу у којој су рођени. Скоро у свакој причи, у две
три језгровите реченице, објашњен је разлог напуштања “првог
живота” и преношење његових фрагмената у “други живот” као
реквизита оног првог живота, и тако се ствара целовитост и по-
везаност људских судбина. Онај први живот је често само на-
значен, али тако зналачки одабраним речима и појмовима, да се
стиче утисак да су приче дуже, да су животи јунака подробно
описани и да се читалац са сваким од њих дружи довољно дуго да
га схвати и доживи. Као илустрацију навешћу два примера: За-
окружену представу о карактерима и судбинама Петра и Радојке
из истоимене приче, хронолошки саопштеним детаљима из њи-
хових претходних живота. Заједно с писцем и ми се журимо да
прескочимо разраду свих наведених чињеница, и станемо у “ред
пред канцеларијом Црвеног крста на Вождовцу” да слушамо ди-
јалог између поново пронађених Петра и Радојке, закључујући из
њега какав ће бити крај приче. У другом случају, фијук ветра с
кобним предсказањима из првог живота силовито улеће у други
живот Даринке у причи “Знаци”, баш у тренутку кад она мора
свог мужа поново да придобије, да га отргне бар мало из заноса
за сазнањима у “другом” животу у коме је њена улога супруге по-
стала безначајна.
Као што зналачки одабраним детаљима из првог живота ју-
нацима својих прича утискује аутентичност одликама поднебља
из кога су игром судбине измештени, као и психолошким ослон-
цем у свом пореклу, што са годинама, нажалост, све више бледи
(О, кад сам дошао у Канаду, моје презиме се завршавало с два ‘ен’,
а сада сам Хоффман с једним ‘ен’ – из приче “Тајни налог”), Мла-
ђеновић на реципрочан начин одсликава амбијент, нову земљу
у којој јунаци живе свој други, односно остатак живота. Такође
вешто одабраним детаљима, сазнаје се о многим, за нови конти-
нент, типичним појавама. Ево неколико детаља само из једне
приче: “Исповијест”, на тему култа индивидуалности, усамље-
ности и отуђености која је у канадском територијалном про-
странству природна појава:
… Ја сам живот провео у седам канадских градова и ни у један
се нисам враћао, чак ни на један дан. Није ли то чудно?. Ја имам
брата у Едмонтону, с којим се нисам видео двадесет година. Ни-
је ли то чудно?… Кад сам Питеру препричао писмо, посебно на-
глашавајући дио у којем Лора описује како сам од стране канад-
ске поште проглашен покојним, човјек се насмијао и рекао: “Мене
су најмање трипут прогласили мртвим. И увијек су биле посреди
божићне честитке. Није ли то чудно? Да за празник којим слави-
мо Велико Рођење, ја бивам проглашен мртвим?…
Књига прича “Пун мјесец и огледало” припада канадској књи-
жевности колико и српској. У преводу на енглески или француски,
канадски читалац ће је доживети као блиску литературу. Треба да
буде што пре преведена. За ову књигу се може рећи да је драгоцен
допринос у мозаику канадске мултикултуралне књижевности, а
у српској књижевности биће запажена по оригиналности у по-
ступку приповедања и освежењу у темама.