Најлепша од свих илузија или А сад морам да напојим гуске

Друга књига Жељка Продановића названа ”Феничански митови”,
арогантно ступа у српску књижевност отварајући врата нечему
што можемо назвати постмодерни палп.
У поднаслову, ова збирка митова/прича, декларисана је као
рапсодија, чиме писац себе ставља у улогу луталице/певача, из-
вођача туђих дела, импровизатора, Ијона. А писац је нико други
но Феникс, мада на корицама књиге не стоји његово име, већ
само скромно име преводиоца (касније ћемо сазнати и зашто).
Али и преводилац ствара дело, као што већ знамо…
”Феничански митови” су састављени од осамнаест прича, а
од пролога до епилога води нас Феникс, једини легитиман да
путује кроз време, историју, машту, кроз све оно што аутора–
рапсода–преводиоца занима и о чему размишља. Изабран је не
само због свог вечног живота већ и због бола који мора да до-
живи да би се родио. Не знајући зашто му је дата таква судбина, а
спознавши да постоје специјалне душе и место где оне обитавају,
он проналази циљ свога постојања – зауставити време и надму-
дрити смрт, а Феничанима, ”народу који је продао свој алфабет
Грцима” и од кога је и сам потекао, повратити славу. Тај народ,
довољно мистичан да буде посебан, постаје изабрани песников
народ, јер је и изабраник ”свевидећег ока”, налази се ”ни на не-
бу ни на земљи”, а примиће у себе душе најдаровитијих и нај-
храбријих међу људима, оних који су умом, а не мачем, отварали
нове путеве, и постати место где обитавају њихове вечите сенке.
А само су сенке слободне.

Када је велико блиставо око које све види испустило
једну сузу, из ње је настало све на земљи. Али када се
та суза од туге распукла из ње су настала два света
– настало је добро и зло на земљи. Настала је памет
и настала је глупост. Настали су Феничани, они који
ходају по жици и вуку свет напред, али су настали и
бедуини, они који Феничане гледају у чуду, завиде им
и презиру их.

У првом делу рапсодије срећемо се с митовима о постању –
Европе, Израела, дружимо се са Питагором, Александром Ма-
кедонским, Сенеком, Ханибалом…, наравно, и с боговима, а став
писца–рапсода–преводиоца–примаоца, тог постмодерног апсо-
лутног једног, присутан је у свему, и обично излази из уста неког
филозофа, или се јавља у виду експлицитног коментара (”а ми
ћемо видети да су све ово биле саме глупости...”). За студенте
античке књижевности ту је Лукијан, који у кафани, и то баш
”Последњој шанси”, у Балбеку, девет векова другује с боемима
и вином, очајан што ”једни пишу, а други пале”, а под утицајем
Ел Грека одлучује да напише књигу ”која ће обухватити све
друге књиге” – Последњи псалм, и не пада му напамет да одуста-
не од бављења ”најлепшим од свих заната”, и ”најлепшом од свих
илузија”. Уосталом, овај ”превод” би био чудан без осврта на
вечнописан палимпсест. Лукијан чак верује да га је могуће завр-
шити, иако је написао само шест страна, од свих 666. Као што
доликује форми, све и свако имају своје феничанско етимолош-
ко порекло имена, рецимо Аранзабал, тј. Лукијан је ”чувар прве
речи”, а Бал-каин (Балкан), значи ”онај који је убио брата”… И
симболика бројева је присутна (6, 66, 666).
Последњи мит првог дела јесте бајка о песнику с харфом (а
знамо да су бајке митови у које се више не верује), оном неопход-
но наивном вернику у љубав, који Фениксу поверава своје јаде,
запитан на крају свога пута шта је стварност, шта је сан и да ли
је он све измислио (познато?). Ова сторија се наизглед не уклапа
у остатак књиге јер не говори ни о коме познатом, већ је прича о
неком тамо песнику, који је трагао за драгом, за љубављу, а завр-
шио с питањима о томе да ли је уопште стваран, да би уследила
и неопходна дигресија о двојнику. За најлепшу песничку форму
проглашена је балада, као повратак емоцијама после убиства
сентименалности, а младић, уморан, схвата да је морао да пре-
живи сав тај пут да би схватио да је љубав ”тајна, као и смрт”. Ту
први пут видимо и запитаног Феникса, који кроз шалу набацује
могућност да је и он само део приче неког рапсода. Ова бајка
је и увод у други део рапсодије и ”Алегорију о Дантеу”, у којој
сатир Белзебуб, не ђаво како обично мислимо (или да?), већ чу-
вар сенки, онај који путује кроз време и прича и са живима и са
мртвима, објашњава Дантеу разлоге неких погрешних схватања,
између осталог и разапињање несрећног Арамејца из Назарета,
рођеног 666. године ”по Орфејевој смрти”. Леонардова лепотица
је у ствари Нефертити, ”лепотица са сузом у оку”, Феничанка.
Ту је и прича о Светом Ђорђу и Великом везиру, са деловима
српске епске поезије који затварају историју Балкана, а Серван-
тес ”је више живео у причи него у стварном животу”, те кад
сусретне свога јунака, и то на магарцу, не верује у његову ре-
алност и пита саговорника, рапсода, да ли је то јава или сан,
а одговор је, наравно: ”Свеједно, у чему је разлика?” Хамлету
је дато да игра Шекспира, док велики песник задовољно поји
гуске, препуштајући лику улогу аутора, а Ниче није полудео већ
је отишао у Феникију… Прича ”Консултант с копитом” говори
нам поново о томе ко је Бал, први масон, мајстор свог заната,
свевидеће око, творац Феникса али и Белзебуба, онога који је