Владета Јеротић
Рациоцентризам, Јунг и хришћанство
Поводом књиге проф. др Жељка Симића “Јунг и хришћанство”,
АДБ, Београд, 2011.
После објављивања неколико књига које су се на философски и
психолошки начин темељно позабавиле проблемима свести и ње-
ног преображаја (у књизи “Преображаји тоталитарне свести”, 2006),
затим философије и психологије модерне психе (у књизи “Фило-
зофија модерне психе“, 2007) и у књизи “Антрополошка епистемо-
логија епохе”, 2009), проф. др Жељко Симић у новој књизи са насло-
вом “Јунг и хришћанство” наставио је са даљим продубљивањем
трајно актуелне теме критике рациоцентризма западноевропске
мисли. С правом се не задовољавајући модернизмом и постмо-
дернизмом (већ успешно раније критикованих од неких савреме-
них философа), Жељко Симић у овој новој књизи “тражи друго
средиште” (у ствари Другог), и то најпре у обимном, донекле про-
тивречном делу Карла Густава Јунга.
Очевидно импресиониран Вировим филмом The Truman Show,
професор Симић на самом почетку књиге поставља неколико бит-
них питања: докле је стигло данас отуђење (појам и израз који
је први употребио апостол Павле пре скоро две хиљаде година у
Посланици Ефесцима и Колошанима) и колико смо још слободна
бића која могу да одлучују не потпадајући под его нарастајуће ро-
ботске цивилизације – тим ће се питањима, варирајући их на раз-
не домишљате начине, богато их проширујући позивањем све
од античких философа до оних савремених, нарочито савреме-
них француских философа, професор Симић бавити све до краја
своје књиге.
Како да човек не подлегне “фактицитету сведочења неког дру-
гог”, када је човек биће слабо, као сламка је на ветру, “бачен под
облачну сферу… на бурну брежину” (Његош пре Хајдегера!), а та-
кође и неизмерљиво сугестибилно и аутосугестибилно биће – све
док не почне процес индивидуације, а далеко је од истине да сви
људи индивидуирају.
Пажљиво пратећи стање психе, и теоријски и практично, и
у прошлости и данас, како свога народа, тако и народа западно-
европске цивилизације, професор Симић се с правом обраћа
Д(д)ругом. Али, који је Д(д)руги? Несхватљива трансценденција
и/или обичан човек, још боље – наш ближњи? Како стићи, или
бар се приближити Д(д)ругом? Када је у питању други човек (мој
ближњи), онда је дијалог најбољи, а зашто је најтежи и најређи
сусрет човека са човеком? То би требало да буде сусрет Ја-Ти, о
коме је непревазиђено добро писао велики немачко-израелски
философ Мартин Бубер, коме и Жељко Симић у својој књизи
поклања исцрпну пажњу.
До Карла Густава Јунга, коме је највећи део Симићеве књиге
и посвећен, стиже се преко психоанализе и њеног оснивача Сиг-
мунда Фројда. Ако покаткад аутор и претерује са критиком пси-
хоанализе и њених настављача (нарочито Лакана, који, и поред
оригиналности, не успева да нађе “употпуњујућег Другог”), тачна
је Симићева примедба да Его некорисно подлеже сопственој
сугестији о преувеличаном значају Несвесног, које треба (према
психоанализи) да одлучује о свим областима живота: од полног
живота до највиших достигнућа културе (религије и уметности).
Аутор такав однос Ега према Несвесном (и обратно) назива “мо-
нолошким”, а такав однос – а то је битно – спречава да “сада-трену-
так” дође до изражаја. “Када нема садашњег тренутка нема ни ст-
варне деобе субјективитета, то јест нема признавања Другог”.
Критикујући с правом савремени рациоцентризам, позивају-
ћи се на позног Јунга, аутор се залаже за “а-рационалне устројне
силе унутар модерног човека”. Да ли се то савремени умни човек
као појединац поново враћа ирационалном унутар човека, али
(уз помоћ Јунга) ирационалном као стваралачком и религиозном
унутар опет неког Несвесног (више колективног него индивиду-
алног несвесног)? Где онда треба сместити, оставити или помери-
ти (у коме правцу) каузално-финалистичко објашњење човеко-
вог целокупног живота?
Вредан је био ауторов осврт на трагедију и трагично (код ста-
рих Грка) и са њима у вези на Јасперсово схватање “трагичног зна-
ња”, а онда и сукобљавања са “граничном ситуацијом”. Још једном
тако освешћени субјект издиже се коначно од кружног кретања
живљења и умирања, да би слободно прихватио “кретњу унапред”,
а са тог пута повратка нема. На ово нас је упозорио још Вергилије
у IV Еклоги “буколике”, када, према тачном коментару Бродског,
херој се више не враћа! Хришћански мислиоци закључују да је
после Христа веровање у реинкарнације анахроно.
Сматрам да сваки почетак одлучног дијалога са Јунгом треба
да отпочне управо онако како га је Жељко Симић отпочео, на-
име: како свој сопствени, али истовремено и свеопшти “камен спо-
тицања” претворити у “главни ослонац” своје индивидуације, која
ће онда временом (обично доживотно) довести човека до “необја-
шњиво доброг”.
Бавећи се негде од половине своје књиге све опширније и
дубље Јунговом аналитичком психологијом, при чему његова по-
зната књига “Психологија и алхемија” привлачи посебну пажњу
Жељка Симића, он јасније него раније изјављује “да нас превас-
ходно занима могућност драгоценог и заправо веродостојног
моделовања хуманог постојања”. У томе подухвату аутор налази
снажну подршку у Јунговом делу, без обзира што повремено, с
правом, критикује неке Јунгове неубедљиве априорне поставке.
Доминика Гапска
Мудрост ноћне сенке О поезији Владислава Петковића-Диса
Остала створења спуштају очи у земљу,
Само човек је примио узвишену форму,
Имао је налог да погледа у небо,
Да лице окрене ка звездама.
Овидије (43-17 г.)
Владислав Петковић-Дис (1880-1917) је несумњиво најзначајнија
личност српског модернизма. “Проклети песник”, припадник бо-
емског Београда, постао је део српске модернистичке легенде.
Његово дело, с једне стране мора бити постављено у особини мо-
дернистичке поетике, посебно због везе са традицијом народне
поезије, манифестације елитизма и црпења достигнућа симбо-
лизма, с друге стране, међутим, његова поезија се отима тим
принципима “(…) узимајући оригинално схватање егзистенци-
јалних питања, новаторско досезање до области интуитивне
спознаје и свести и проширење својих језичких стандарда у број-
ним лексичким и синтаксичким функцијама обичног говора,
усвојених у уму периода као прозаизми, за које не треба да по-
стоји место у ‘везаном говору’ [1]. “Поезија предосећања” повеза-
на са трагичном судбином песника до данашњег дана обухвата
аутора маглом мистерије. О првом песничком тому Петковића-
Диса под насловом Утопљене душе (1911 г.), каже се да је пред-
сказање његове смрти у 1915. години [2]. Песме из ове књиге су
скуп ирационалних осећања, насталих из немира, визија; из-
раз су наслућивања ове реалности и свести о постојању дру-
гог, метафизичког света. То је поезија, која смрт окружује одре-
ђеним култом, и често представља апокалиптичке визије.
Петковић-Дис, један је од српских симболиста (“парнасо-
симболиста”), који су за узор имали такве француске песни-
ке као што су Артур Рембо, Стефан Маларме и Пол Верлен [3].
Основни циљ поезије, приказан у делима француских симбо-
листа, и који је видљив и у радовима Петковића-Диса, јесте да
се стигне у неприступачна подручја рационалне спознаје, да се
именује оно што је неназвано и нејасно. Треба напоменути да
поетски канон, исто тако парнасоваца као и симболиста, од-
ређује естетика Артура Шопенхауера, инспирисана старом ин-
дијском поезијом [4]. Лирика симбола ће, дакле, према Јовану
Тучинском, “предложити заједничку аналогију ствари и појава;
њихово пантеистичко јединство са човеком, или идентитет
душе света са душом човека” [5]. Инспирације делима Француза
указују да ће симбол поетски разликовати стварање Петковића-
Диса и директно се повезати са његовим “предлогом ужаса”, ка-
ко га је назвала Марија Дабровска-Партика [6], који се налази у
атмосфери песме, у сликовитом представљању и музичко-зву-
ковним вредностима, стварајући мелодијски лиризам, подража-
вајући стални покрет, којем се предаје свемир на путу до савр-
шенства. Динамика поезије српског симболисте, и такође у њој
изражена вера у јединство људи и ствари, евоцира платонисти-
чку визију Душе Света као принципа свих покрета и промен-
љивости ствари [7].
У песмама Петковића-Диса могу да се издвоје неке непромен-
љиве теме: очи, звезде, биљке оштећене од мраза, девојка-дух,
неостварена љубав и “убијени” од живота идеали [8]. Развијену
симболику има такође сан. Стање успаваности, у којем се лир-
ски субјект, као тема-кључ веома често појављује у делима пес-
ника. Сан постаје веза између садашњости и прошлости, бића и
небића, света Идеја и земаљског света, живих и мртвих.
Као што је већ речено, поезија Петковића-Диса је поезија
претпоставки и визије. У својим песмама песник покушава да
састави своју космогонију засновану на интуитивном осећању
постојања “другог света”, којег је лирски субјекат некада био
део. Космогонија је лишена верских импликација, субјективна
је и, изнад свега лирска [9], иако се може видети инспирација
будизмом, платоновом филозофијом и хришћанством. Лирски
субјекат је у сталној суспензији између будности и сна. Спавање
је стање блаженства, време пребивалишта у свету духа и Идеје,
симболичка веза у којој очи постају и звиезде. Петковић-Дис не
помиње Бога. Његов концепт је ближи Платоновој теорији о бо-
говима као симболима етичког, онтолошког и интелектуалног
савршенства, живо описаног у Федру [10], или у претпоставкама
будизма, које говоре о идентитету људске душе са Сведушом
Света [11]. Бољи свет, за којим чезне лирски субјекат је свет
Идеја, Духа и Изврсности – “невине даљине”, “изгубљени снови”,
“заспале висине”. Песник подразумева преегзистенцију душе, ве-
рује у кружно путовање света и сталну реинкарнацију. Рођење
човека је стални препород, добијање све више и више нових
ликова, снажно физички доживљених [12]:
То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом што несвесно сија
И жали, ко тица обореног гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја (…).
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик, што се мирно мења,
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече. [13]
Милан Дачовић
Умеће уметничке прозе Богислава Марковића или Омаж једној генерацији
Богислав Марковић: СКЛАДИШТЕ, Библиотека града Београда,
Београд, 2009.
Самим насловом овог дела, писац подсећа читаоца – да у њему,
поред чудних, неважних, и мистичних ствари, које је власник о-
ставио у Складишту, одбацио, па закључао –знак је и да чека свој
тренутак: да се оно откључа и отвори и завири оком радозналца.
Та притајена, вечна радозналост, и немир, да се уђе у туђе! По-
готову, ако се тиче тајни које је дотични скрио од других, па и о
себи! Ту врсту радозналости, знамо већ, поседовао је, и велики
Колумбо, када је откривао континенте, а потом, за његовим тра-
гом, кренули силни конквистадори. Тражили су негде, на том про-
стору, ускладиштено благо Инка и све оно што је скривала једна
мистериозна цивилизација. Богислав Марковић је своје благо му-
котрпно слагао у своје Складиште, да би га одбранио од многих
пошасти. У овом случају, настанак Складишта садржи све зна-
мење једне будне и узнемирене душе – имање, које је писац за жи-
вота истрајно слагао – било да су у питању своји рукописи, или
окрајци туђих рукописа – махом иностраних писаца. Јунак ове
“ускладиштене” чаробне прозе, зна се то већ, приложио је за њу све
– срце, јетру, кичму, плућа, – записано је на страницама ове књи-
ге, на којој је дуго истрајавао, – истрајавао као писац и претварао
их у књиге – својеврсне хронике о патњама људске душе; о нади,
која прелази Границу смрти, и васпоставља један живот који
надраста све, па и смрт. Због свега изреченог, у овим кратким, и
уводним рефлексијама – можемо са сигурношћу изрећи један суд
о овој књизи – да она доноси једну посебну врсту радости; осећање,
као кад се дете роди; али и бригу, како ће уметност књиге бити
прихваћенa. Јер та брига, са настанком, ове уметности – прешла
је и преко многих страница дела, па је слутимо, и у симболич-
ним сценама које доводе на позорницу и претеће и зле јунаке – да
угрозе сваку уметност, па и сваки живот. Ти јунаци, са претећим
зубићима су глодари који имају статус равноправан са другим
јунацима књиге. Инсистирање писца на оваквом симболу – ми-
шевима, и глодарима, са оштрим секутићима, чија је најдража
храна сецкање и гутање скривених рукописа и хартија од вред-
ности, по складиштима – носи и надраста уобичајену симболич-
ну ознаку: О мукотрпном путу писца да своје дело изнесе пред
оне који ће после свог читања, моћи, да осете сву радост духовног
чина! Тај јеловник за глодаре, свестан је писац после свега, све
више је доступан, и условљен, животом који је настао у српском
друштву. Наслов овог дела, дакле, асоцира на то – да је писац у
напору и да сакрије своје дело и имање од духовне пошасти која је
завладала српским културним институцијама, и да треба чекати
нека боља времена. Јер, засад, на сцену нашег живота, увелико је
закорачио Потрошачки немилосрдни човек који не мари за ова
духовна блага. Писац је сурово остављен на ветрометини старих
и нових нечистих сила, и те пошасти, која је царовала и у време
Милована Глишића и нашла уточиште на страницама његових
хроника о српском селу, где су се јатили вампири свих врста – на
многим местима, диљем ондашње српске земље: на раскршћима,
у воденицама, мостовима река, оџацима…
Складиште је, опомиње овај наслов, и зарад пошасти која је
завладала у култури и образовању, где генерације не налазе прави
пут до књиге; где права елитна уметност не налази пут до њих;
где права књига, попут Складишта, са свим одликама које красе
и знамените српске писце, па и светске, не налази медијску и под-
ршку институција.
Страх пишчев, страх од глодара досеже некад и митску слику.
Он је пратилац у ситуацијама непрекидног бекства, на путевима
којима се крећу пишчеви јунаци као вечне луталице. Страх је увек
ту, уз немирне трагаче који чезну за нечим недокучивим. Увек су
при руци брзи завежљаји или коферче са најпотребнијим ства-
рима. Кад се отворе коферчићи – увек ће, са најпотребнијим, из-
ронити мртва главица сасушеног глодара. Са таквим и сличним
симболима – писац је после многих битака са неочекиваним не-
пријатељима, само на кратком предаху, да се опет суочи са њима.
Извлачећи причу из Складишта, суочавао сам се са нечим
што ми је тешким теретом притискало душу; туга ме је стезала,
она стара и позната туга из младости када сам читао ненадмашну,
истоимену причу Антона Павловича Чехова. Све је из Складиш-
та асоцирало на један обезглављени, растурени и пострадали
народ, као што је био некада руски, у време када је живео главни
јунак ове приче, кочијаш Јона. Суочен са немилосрдном агресијом
путникâ које је превозио, био је опхрван и тугом за својим не-
давно умрлим сином. У штали је једино коњ могао да саслуша
његову бол за сином. Тај одјек бола одјекује и у Складишту, кад
је у питању наш простор и наш народ. Ово се посебно пригуше-
но чује на стазама и забаченим просторима где се крећу јунаци
ове књиге. То страдање носи социјалну, душевну и интелектуал-
ну поломљеност. Зато ово дело, поред уметничке висине – носи
и ово црнило опште трагедије. И ту, у таквој трагедији, Богислав
Марковић налази ону заједничку Сенку која прати јунаке књиге.
Ова Сенка, неумитно присутна, носи онај митски печат и усуд,
напаћеног српског народа око запуштених, запрљаних и уруше-
них цркава. Наврате у њих, за невремена, ноћни спавачи, скитни-
це и олош сваке врсте. Црквена звона су одавно занемела и рђа их
хвата и једе. Иконе се једва распознавају на избоденим зидовима.
Катарина Костић
Магија стварности
Желимир Млађеновић: Пун мјесец и огледало, Свет књиге,
Београд, 2012
Невидљивост линије између стварности и маште, боље речено
преливање маште у стварност и обрнуто, у приповедној прози
захтева велику вештину и мајсторство списатељског заната. Же-
лимир Млађеновић то постиже својеврсним, неуобичајеним књи-
жевним поступком, који није једноставно подвести под устоли-
чене књижевне правце као надреализам или нови надреализам,
фантастична проза, или нова фантастична проза, или нови реа-
лизам итд. Непобитно је да ова проза освежава и пријатно изне-
нађује својом оригиналношћу и да је веома привлачна, чак заво-
дљива баш због тог отклона границе између стварности и маште.
Заједно с јунацима прича читалац је час сањар, час актер у драми
живота и смрти, између којих се у правом моменту подразумева
знак једнакости, у најплеменитијем смислу речи.
Укупно двадесет пет прича, скоро исте дужине (свака једва да
прелази шест страна), без иједне сувишне речи, поређане у неком
наизглед нехотичном, а уствари логичном редоследу, могу се упо-
редити с огрлицом од драгуља, зналачки и хармонично наниза-
них једнан до другог, како би естетски доживљај био потпун.
Уочљива је органска повезаност прича. Оне се доживљавају
као део целине, па се може рећи да, иако је свака прича целина за
себе, књига може да се тумачи и као роман, због континуитета
у сликању атмосфере, социјалне средине, животних услова, суче-
љавања старог и новог живота, старог и новог света, што утиче
да јунаци прича не живе само у једној, већ у две стварности. Оне
не могу имати истовремено исти интензитет, већ су наизменично
замагљене у односу једна на другу. Отуда то преливање ствар-
ности у машту и обрнуто. Како и сам аутор каже то је живот на
рубу стварности (прича “У кафани”). Сагледано у том контек-
сту веома је погођен наслов књиге, извучен из једне реченице у
причи “Писмо из Акапулка”. Ишчупани из корена, отуђени од
самих себе, јунаци прича, иако хватају корак у новом животу, тј. у
другој реалности, иако у њој успевају да среде своју егзистензију,
интимно, у дубини свог бића тумарају по лавиринту, тражећи од-
говоре на загонетке и дилеме које их муче. То је сјајно сублимира-
но у монологу главног јунака у горе поменутој причи:
Али, паре сам добио с неким разлогом и он ће ми се , увјерен
сам, открити сам од себе, ненадано и кад дође право вријеме…
кад у некој ведрој ноћи препознам у пуном мјесецу мој лик, као у
огледалу. Тада ћу знати… тада ћу знати шта да радим.
“Пун мјесец и огледало” јесте адекватна метафора за магију
стварности и стварност магије, који као мистични плашт обави-
јају животе главних јунака у овој књизи. Због те мистике, за ову
врсту прозе се може рећи и да је веома привлачна, као што сам
већ напоменула. И по завршетку читања књиге лебдимо између
“плаветнила неба и воде”, мучећи се, као и сам аутор, да јунаке
прича вратимо међу корице књиге, да не вршљају на “рубу ствар-
ности” у нашој уобразиљи.
Синтагму “Први и други живот” Желимир Млађеновић став-
ља у уста самих јунака својих прича. Прича “Исповест” започи-
ње речима:
Као и већина наших људи у Канади, ја имам два живота, од
којих сам један већ одживео. С радошћу се сјећам тог првог жи-
вота и осјећам се привилегованим да сам га имао… Кад проми-
слим, ситна задовољства су ме чинила најсрећнијим у првом жи-
воту, што је тешко објаснити мојим добрим домаћинима у Ка-
нади, који имају само један живот…”
Судбине јунака прича су варијације на исту тему: избегли или
измештени из свог природног окружења у коме су одрасли, у нову
средину, нову земљу, у овом случају Канаду, у ратној олуји у којој
су изгубили земљу у којој су рођени. Скоро у свакој причи, у две
три језгровите реченице, објашњен је разлог напуштања “првог
живота” и преношење његових фрагмената у “други живот” као
реквизита оног првог живота, и тако се ствара целовитост и по-
везаност људских судбина. Онај први живот је често само на-
значен, али тако зналачки одабраним речима и појмовима, да се
стиче утисак да су приче дуже, да су животи јунака подробно
описани и да се читалац са сваким од њих дружи довољно дуго да
га схвати и доживи. Као илустрацију навешћу два примера: За-
окружену представу о карактерима и судбинама Петра и Радојке
из истоимене приче, хронолошки саопштеним детаљима из њи-
хових претходних живота. Заједно с писцем и ми се журимо да
прескочимо разраду свих наведених чињеница, и станемо у “ред
пред канцеларијом Црвеног крста на Вождовцу” да слушамо ди-
јалог између поново пронађених Петра и Радојке, закључујући из
њега какав ће бити крај приче. У другом случају, фијук ветра с
кобним предсказањима из првог живота силовито улеће у други
живот Даринке у причи “Знаци”, баш у тренутку кад она мора
свог мужа поново да придобије, да га отргне бар мало из заноса
за сазнањима у “другом” животу у коме је њена улога супруге по-
стала безначајна.
Као што зналачки одабраним детаљима из првог живота ју-
нацима својих прича утискује аутентичност одликама поднебља
из кога су игром судбине измештени, као и психолошким ослон-
цем у свом пореклу, што са годинама, нажалост, све више бледи
(О, кад сам дошао у Канаду, моје презиме се завршавало с два ‘ен’,
а сада сам Хоффман с једним ‘ен’ – из приче “Тајни налог”), Мла-
ђеновић на реципрочан начин одсликава амбијент, нову земљу
у којој јунаци живе свој други, односно остатак живота. Такође
вешто одабраним детаљима, сазнаје се о многим, за нови конти-
нент, типичним појавама. Ево неколико детаља само из једне
приче: “Исповијест”, на тему култа индивидуалности, усамље-
ности и отуђености која је у канадском територијалном про-
странству природна појава:
… Ја сам живот провео у седам канадских градова и ни у један
се нисам враћао, чак ни на један дан. Није ли то чудно?. Ја имам
брата у Едмонтону, с којим се нисам видео двадесет година. Ни-
је ли то чудно?… Кад сам Питеру препричао писмо, посебно на-
глашавајући дио у којем Лора описује како сам од стране канад-
ске поште проглашен покојним, човјек се насмијао и рекао: “Мене
су најмање трипут прогласили мртвим. И увијек су биле посреди
божићне честитке. Није ли то чудно? Да за празник којим слави-
мо Велико Рођење, ја бивам проглашен мртвим?…
Књига прича “Пун мјесец и огледало” припада канадској књи-
жевности колико и српској. У преводу на енглески или француски,
канадски читалац ће је доживети као блиску литературу. Треба да
буде што пре преведена. За ову књигу се може рећи да је драгоцен
допринос у мозаику канадске мултикултуралне књижевности, а
у српској књижевности биће запажена по оригиналности у по-
ступку приповедања и освежењу у темама.
Горан Бједов
Звали су га Пабло
Гордин Лакас: Спидијева филозофија, Паидеа, Београд, 2010., 141 страна
У последњој трећини двадесетог века на Југославију се гледало са
великим интересовањем: СКЈ је покушавао да свету покаже како
је могућa дијалектичка синтеза совјетског комунизма и капита-
лизма. Они који у то нису веровали, или су робијали, или су имали
друге проблеме. У свеопштем комешању, карактеристичном за не-
извесност која је пратила макро социјални експеримент, чији је
исход био известан, јављале су се разне личности, које су на кари-
катурални начин изражавале идеје овог доба. Једна од таквих је и
јунак приче која се налази пред нама. Уточиште je нашао на Фило-
зофском факултету у Београду, једној од ретких оаза у којој је вла-
дао дух толеранције.
Звали су га различитим именима, понајвише Спиди. Али, ко је
он стварно био није лако рећи. Био је толико нестваран да се о ње-
му може само испричати прича. Тако нешто чини и аутор ове књи-
ге, која се чита у сталном очекивању да ће се десити “нешто”. Међу-
тим, осим невероватних вратоломија, у књизи нећете наћи ништа
осим једне замлате, која на Вас оставља утисак не баш сасвим нор-
малне личности.
Учествовао је у револуционарним збивањима од ’68. до ’74, ка-
да је “непријатељска” група, коју је чинило осам професора Фило-
зофског факултета, “манипулисала” студентима и њиховим искре-
ним социјалистичким идеалима не би ли угрозила власт бивших
пролетера контрареволуционарним превратом.
Ово учешће је, према мишљењу нашег аутора, своју кулмина-
цију достигло у уринирању на темеље резиденцијалне зграде Амба-
саде Бразила, под будним оком и строгом командом алкохолиса-
ног генерала Ђапа и, наравно, уз звуке португалске песме Grândola
vila morena, која је означила почетак пуча у Португалији и увод у
последњу социјалистичку револуцију у Европи.
Иако невелика, иако описује углавном бизарне догађаје, као
што је напред поменути, књига је посвећена једном планетарном
лику и има планетарне претензије. Готово да нема личности из ре-
дова револуционарне и дисидентске левице, која овде није бар по-
средно поменута. Општи утисак је да се аутор подсмева свима, да
се подсмева времену у које су бачени и батргају се као бубе у бари
не успевајући да изроне и оријентишу се, али ипак некако пливају
– баш као што и наш јунак левом ногом саплиће десну, али ипак не-
како хода. Ко га чува или води, сам ће ђаво знати, ако није он тај
који га покреће.
Сан млађаног Личића био је да се некако домогне Запада и та-
мо стално настани. Истовремено, он не намерава да промени сво-
је источњачке паразитске склоности, већ напротив, као Барбаро-
геније, хоће да пренесе свој тајни наук на Запад и настави живот у
коме се извештио на Балкану. У томе на крају и успева служећи се
својим ситним смицалицама, које, гле чуда, успевају свуда у свету,
па чак и у великим историјским догађајима, чији смисао он једва да
наслућује. Тако се два пута налази у ситуацији да постане неко: јед-
ном у Југи, да постане вођа револуционарног покрета, да остави
иза себе и Владу Револуцију, и Генерала Ђапа, али и Зокија Покија!
Други пут му се пружа прилика да постане гуру једне плане-
тарне верске секте у САД. И једног и другогог он се свесно одриче,
јер се не уклапају у мисаони хоризонт ситног хохштаплера – чо-
века који најбоље пролази као господин у полукриминалним сре-
динама, иако има способност претварања, која би од њега створи-
ла другог Арсена Лупена.
Оно што је мени посебно занимљиво је презир аутора према
“достигнућима балканског ума” и нескривена симпатија за човека
који не би требало да заслужује никакву пажњу, а ипак је једно вре-
ме био у центру збивања престижне балканске институције.
Нека ми буде дозвољено да на крају констатујем како је наш ју-
нак карикатура Зокија Покија, човека коме је у причи посвећено
мало пажње (помиње се само као пасионирани крадљивац књи-
га и библиофил). Али за разлику од њега, који улаже огромну енер-
гију да би постао Европејац и остао Балканац, Спиди то чини мно-
го лакше, а приче о њему, у оно време, биле су забавније од прича
о Зокију, који је ускакао кроз прозор чувеном немачком професо-
ру не би ли некако искамчио препоруку за постдипломске студије.
Али, пошто је циљ и једног и другог привид, Спиди је у томе
био много вештији. Једино се тако може објаснити маргинално
присуство Кизе. Спиди је изучио и мађионичарску вештину и
наступао у “Лотос-бару”. Притом је делио гардеробу са једном
стриптизетом.
Моја маленкост имала је част да га угости као главног забав-
љача једне новогодишње ноћи. Читаву ноћ је изводио трикове, сец-
као и спајао конопац и чаршаве… И тако све до јутра, када је моју
супругу и мене пробудио побеснели комшија – махао је пиштољем
и псовао “булументу” која је целе ноћи оргијала у нашем стану и по-
крала веш са терасе да би приређивала које какве керефеке, а у ст-
вари изводила сатанистичке сеансе. Али, са тим се све завршило.
Убрзо после тога, Спиди се изгубио негде у “обећаној земљи”, одак-
ле су долазиле само приче о његовим невероватним подухватима.
Зоки Поки се вратио у Југу пошто је протеран из свих немач-
ких коцкарница. Последице његовог илузионизма још нису ни по-
челе да се осећају. А када ће, не знамо…