Миро Микетић
Ловћен с капелом и Његошем
“Слава тебје показавшему нам свијет!
Хвала ти Господи, јер си ме на бријегу једног твојега свијета удо-
стојио извести из зраках једнога твојега дивнога сунца благово-
лио напоити. Хвала ти Господи, јер си ме на земљу над милио-
нима и душом и тијелом украсио; колико ме од мога дјетињства
твоје непостизимо величанство топило у химне боженствене,
радости удивљенија и велељепоте твоје, толико сам биједну суд-
бину људску са ужасом разматрао и оплакивао – твоје је слово
све из ништа сатворило, твоме је закону све покорно, човјек је
смртан и мора умријети.
Ја с надеждом ступам к твојему светилишту Боженствено-
ме, којега сам свијетлу сјенку назрио, јоште с бријега којега су
моји смртни кораци мјерили – ја на твој позив идем или под тво-
јим лоном да вјечни сан боравим, или хорове бесмртне да те
вјечно славим.”
Почетак Његошевог тестамента, 1850.
“Ја хоћу да ме сахраните у ону Цркву на Ловћену… То је моја
потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не за-
дате Божју вјеру, да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу
ве оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми
најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”
Његошев аманет Црногорцима, 1851.
“Када се мртав, болан, изнемогао, али на ногама и свечано обучен,
враћао из Италије на Цетиње, угледао је врх Ловћена, подигао
капу и рекао:Нећемо се више никада раставити.”
“Ову је цркву саградио владика”, како нам прича Медаковић, “у
тој намјери, да он буде сарањен у њој, на овој висини, која је нај-
виша у Црној Гори и од куд се виде понајвише само српске земље
и сиње море”.
Милорад Медаковић, Цетиње, 1895. (из државног архива у Задру)
“Ти уздисаји били су за њега тешки, тиме више што је знава, да
српска држава, српска величина и слава нису пропали слабомоћ-
ном мишицом већ домаћим раздором славољубљивије великаша,
које је клео Владика у свему животу својему. Он ће их клети и на
ономе свијету, јер га косовска пропаст и издајство неваљалије
синова тиштијаше јако.”
“Ту цркву коју је подигао 1846. г. намијенио је Владика Раде за
своје вјечно покојиште, од куд духом својим да облијеће Србе, да
благиосиља добре и куне зле”.
Милорад Медаковић, Цетиње, 1895.
Драги дједови,
О Ловћену и Његошу или о Његошу на Ловћену, или о Његоше-
вом Ловћену или о Српском Пијемонту требало је да вам пишем
много раније. Видио сам их давних година, како поносни Ловћен
држи на себи, као на длану, капелу у чијим њедрима се одмара
најмудрија српска глава. Његош је уплео у себи владарство, вла-
дичанство и пјесништво. То је такав руковет ловћенске мишице,
одисај величине њих двојице, да нам свијет завиди. Ловћен је при-
хватио капелу на свом врху, а Господ је обдарио својом свјетлошћу,
тако да ова два српска великана држе посљедњи дохват највишег
брда у Црној Гори и најузвишенијег Србина којег мајка роди. Има
по свијету и брда и планина и камења и споменика од камења, од
мермера, од бетона. Има их који се виде далеко. Али нико нема
Ловћен, а поготову нико нема оно на Ловћену. Малу капелу, гдје
наш Раде пободе свој световни штап и својим перјаницима саоп-
шти: “Кад умрем, овдје ћете ме сахранити”. Ту да се сахрани, ту
да му почивају кости, да се душа одмара и да гледа своје Српство.
Јер с тога мјеста га је у небеса уздизао и хвалио, а и проклињао,
а за њим увијек плакао. Свијет је обишао Његоша на Ловћену и
Ловћен с Његошем. Људи су писали о та два горостаса: о Ловћену
и о Његошу. Захваљујући “Горском вијенцу” и његовом стварао-
цу, свијет се чудио и писао, на разним језицима, изузетно похвал-
не текстове, на стотине страна, покушавајући да опише Ловћен и
Његоша, да дочарају својим читаоцима како се то светско чудо,
тај склоп љепоте, уплетен у све оно што може само Господ пода-
рити, могао скупити на том врху.
“Већега и постојанијега споменика нема; пирамиде, гробови еги-
патских краљева шта су друго нег’ мале гомиле камења прем
Ловћенском врху, према томе Владичином споменику!? И кад на
овом свету нестане брегова и људи, мени се чини, још ће трајати
два црногорска колоса: Ловћен и Владика”.
Љубомир Ненадовић, “О Црногорцима”, 1881.
Моји драги дједови, причали сте ми о Српском Пијемонту, али
нијесам довољно схватио како то изгледа, шта то значи и колико
је то вриједно. Колико су нам завидјели људи кад им се та љепота
појави пред очима, та висина снаге и симбол српства им се заледи
у плавом оку које нема толико боја да опише љепоту, мјесто, ви-
сину, поглед. То је само могао Господ драги да споји у једно ове
двије величине – Његоша и Ловћен – па кад се то ујединило, онда
је само могла Божја рука да награди Црну Гору и свеколико
Петар Милатовић Острошки
Куда срљаш, Србо-Еуробе?
Куда срљаш Србо-Еуробе? Хоћеш у Европу са турским манири-
ма и паланачком философијом? Европа, каква да је, баш не мари
много за такве манире и такву философију. Страно јој је све то.
Не зато што је Европа крива, или заслужна за то, већ зато што
су кости твојих предака уграђене у темеље те исте Европе пред
агарјанском силом која је била нагрнула на Јевропу, којој су мо-
ра српске крви омогућила процват ренеансе и тог хуманизма,
док си ти остао у дилеми: шта је узрок, а шта последица кад је
та иста Европа заривала нож у леђа кад год јој је то одговарало
а да никоме још није одговарала по земаљским законима, али
мораће по Божијим, иако се Европа одрекла Бога, али Бог се није
одрекао Европе народа, за разлику од политичког еврократског
концентрационог логора у којем живе зомбирани и који чувају
наоружани мајмуни! Да је Бог дигао руке од таквог еврократског
концентрационог логора потврђује нам сама политичка ЕУ која
пуца по свим шавовима на: националном, економском, културо-
лошком и социјалном плану, кад је једина рентабилна европска
институција НАТО у коју пумпају све оно што доводи до држав-
них банкротстава у: Грчкој, Шпанији, Италији, Португалији,
Ирској, па кад се тај ланац около затвори незајажљива хидра ће
почети да гуши само средиште ЕУ која није парадигма културо-
лошке европеизације Немачке, већ најогољенија германизација
саме ЕУ, а у том случају, сетимо се историје, крваве ризнице зло-
чина, није тешко претпоставити катаклизмички развој! Хоћеш
ли, у том случају, Србо-Еуробе да будеш глупи галијот на туђим
лађама под тућим заставама које плове по морима невине крви по
овој белосветској помрчини?
Хоћеш ли Србо-Еуробе у ону Европу која је водила толико крс-
ташких ратова да би, уместо ослобођења Христовог гроба, сруши-
ла Византију, најдужу цивилизацију, и напунила византијским
благом: Венецију, Рим, Беч, Минхен, Париз, Лондон, Берлин…, па
и српским благом, јер не заборави зомбирани Србо-Еуробе, – ре-
несансу у Старом Расу. Срби је имају читавих 200 година пре оне
ренесансе у Италији у XV веку коју је озваничила антисловенска
берлинско-бечка историјска школа! Отвори очи Србо-Еуробе и
погледај како то опљачкано византијско, па и српско благо, сада
показују целом свету без гриже савести и трунке стида, као и што
поносно показују своја блудилишта на трговима и у парламентима!
Хоћеш ли, Србо-Еуробе, у ону Европу која већ хиљаду година
води рат против Русије, наследнице Византије и која је спречила
Русију да бар стотину година раније ослободи хришћанске на-
роде на Балкану и уопште на Истоку од многовековног ропства
под Турцима, и коју је због тога јавно проклињао Ђура Јакшић до-
викујући јој: – Крвнице!?
Хоћеш ли у онакву Европу која је започела два светска рата и
која се увелико припрема за трећи светски рат – против Русије
и Кине? Да те подсетим, Србо-Еуробе, таква Европа је, уз помоћ
оних из мрачних Луциферових лаборатија прекоокеанских, за-
почела два светска рата, искористивши Први да пошаље пошаст
комунизма на Русију и искористивши Други светски рат да Србе,
и неке друге, упрегне у јарам комунизма!
Хоћеш ли, Србо-Еуробе, у ону Европу која је с Америком, чија
је послушна слушкиња бљувала, за љубав хрватских неоусташа,
исламско-фундаменталистичких и шиптарских апостата, најчу-
довишније лажи на српски народ, приковала га на светски стуб
срама, затворила у Гулаг санкција, засула српски народ урани-
јумским бомбама, поцепала му његову најсветију тапију – Косово
и Метохију, која планира да Стари Рас буде чврста осовина Зеле-
не Трансферзале милитантног исламског фундаментализма који
има тачно разрађену стратегију даље експанзије преко целе Евро-
пе, која планира да оствари давне бечке снове о рестаурацији Ду-
навске федерације преко српске Војводине, која планира да у ис-
точној Србији заигра на крваву карту Влашког сепаратизма, да
би касније у срцу Србије, у Шумадији, Ромима из целог света буде
поклоњена територија и Ромска држава?
Дакле, куда срљаш, куда хрлиш несрећни Србо-Еуробе у за-
грљај једне такве гнусобе?
Слично си, као у Рај, хрлио у загрљај бољшевичког чудовишта,
да би се, након пола века, нашао скоро без игде ичега. И још би
се налазио у његовим раљама да се чудовиште није распало само
од себе, односно, док га нису демонтирали они исти који су га и
монтирали на словенску душу.
Слично се и сада предајеш еврократском чудовишту које ће
се ускоро распасти само од себе, а да ништа неће остати од тебе!
Јер Европа, како се сад гради, растаче нације, претвара народе у
огромно идеолошко стадо, стрпава их у yenkee melting pot, прави
од њих грдну мешавину, али без умне силе, да парафразирам
светлог Владику Његоша – будућег српског свеца!
Хоћеш ли, Србо-Еуробе, у Европу која има крваве свадбе у
Бартоломејским ноћима, која има Кристалне ноћи које и даље
трају, али их слепци код очију не виде, хоћеш ли у Европу која
сатански сада гледа у кристалну куглу и одгонета: хоће ли слепци
код очију видети да је ова данашња демократија завршни чин
колонизације?
Морам, драги и жалосни Србо-Еуробе, да те подсетим на нешто
што од тебе сви крију. Наиме, Европа народа се разевропљује
кроз привидно европско уједињење које није ништа друго до
најперфидније европско разједињење!