Србољуб Живановић
Јасеновачки систем хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома (1941–1945)
(Предавање одржано на српском језику у Торонту и Ватерлоу по-
четком маја 2012, у организацији часописа “Људи говоре” из То-
ронта и Косовског завета из Милтона)
Господине председавајући, часни оци, даме и господо, сестре и
браћо, драги пријатељи!
Велики број особа, преживеле жртве, сведоци, научници, по-
литичари, свештеници и многи људи добре воље, говорили су
и писали о геноциду који су починили римокатоличка црква и
Хрвати, против Срба, Јевреја и Рома у току Другог светског рата,
тако да је о томе веома тешко рећи нешто сасвим ново.
Према налазу Међународне комисије за истину о Јасеновцу
у јасеновачком систему концентрационих логора за истребљење
Срба, Јевреја и Рома, Хрвати су убили више од 700.000 Срба, 80.000
Рома и 23.000 Јевреја. У тај број урачунато је и више од 110.000
мале деце. Има ли од ових чињеница бољег описа зверстава која
су починили Хрвати и њихови римокатолички свештеници и
часне сестре? Може ли се пружити боље објашњење ових злочи-
на против хуманости. Целокупно српско, јеврејско и ромско ста-
новништво у Независној држави Хрватској претрпело је геноцид
и истребљење. Римокатолички свештеници, часне сестре, а наро-
чито Фрањевачки ред утицали су у припреми Хрвата да мрзе и
обуци да истребе све оне који нису били римокатолици. Ја данас
говорим као судски медицински стручњак који је ископавао
масовне гробнице жртава у Јасеновцу и у Доњој Градини још
1964. године. Лекар сам по професији, али сам такође и обичан
човек, један од оних који је претрпео зверства Хрвата, Муслима-
на и Немаца у току Другог светског рата. Већ више од пола века,
још од почетка моје професионалне каријере, а нарочито после
ископавања масовних гробница у Јасеновцу и на Доњој Градини
1964. године, покушавам да саопштим свету истину о неверо-
ватно свирепом клању недужних жртава и о језивим размерама
Хрватског и Муслиманског геноцида. Губитак преко 700.000 Срба,
80.000 Рома и 23.000 Јевреја, хладнокрвно убијање 110.000 мале
деце, младих особа, старих, немоћних, обичних људи, само зато
што су били, по римокатоличком схватању, и по схватању Хрвата,
погрешне вере, погрешне етничке припадности, припадности
погрешном народу. Комунистичке власти, које су сарађивале са
хрватским усташким покретом, покушавале су да ме ућуткају и
да спрече да се сазна истина о злочинима римокатолика и Хрвата,
да о томе нико у Југославији не сазна, а све то у име политике
“братства и јединства”, као и мирне коегзистенције жртава терора
и убијања и њихових мућитеља и убица. Извештај комисије суд-
ских антрополога који су ископавали масовне гробнице у Јасе-
новцу и на Доњој Градини, који је поднет властима још 1964. го-
дине, држан је у тајности дуже од пола века. Само један део тог
извештаја објављен је тек 1992. године. Чак и данас, после такозва-
них демократских промена у земљама Балкана, после уништења
и расцепљења Југославије, ништа се није променило. Сада има
много нових масовних гробница невиних људи убијених у току
криминалне агресије САД и земаља НАТО-а, и људе далеко више
погађају ти нови гробови, него они у којима су сахрањене жртве
у Јасеновцу и на Доњој Градини. Чини ми се да се становништво у
бивсој Југославији налази у стању шока, након што су преживели
све те нове злочине САД, НАТО-а и Европске уније, који су се
умешали у грађански рат у Југославији.
Римокатолички и Хрватски злочинци, који су планирали,
организовали и спровели злочине против хуманости и геноцид
против Срба, Јевреја и Рома у јасеновачком систему хрватских
концентрациоих логора за мучење и истребљење, као и садашњи
следбенцици тих злочинаца, стално покушавају да смање број
истребљених жртава, мислећи својим злочиначким мозгом, да је
мањи злочин уколико је убијено 70.000 наместо 700.000 жртава.
А злочин је исти ако је убијено само једно једино нерођено дете,
ишчупано из утробе мајке. Међународна комисија за истину о
Јасеновцу, 2008. године, закључила је да је број жртава побијених
у јасеновачком логору следећи: преко 700.000 Срба, 80.000 Рома
и 23.000 Јевреја, међу којима је према закључку комисије из 2010.
године било 110.000 деце, испод 14 година старости. Масовне
гробнице се налазе још увек на истом месту. Остаци скелета
жртава налазе се само 120 сантиметара испод површине земље.
Ко год жели може увек извршити поновно бројање костију. Али,
нико није у стању да поброји жртве бачене у реку Саву, нити оне
спаљене у Пацилијевој пећи, нити оне скуване да би се од њих
правио сапун…
Чини ми се да данас има мноого оних, а било је доста таквих
и у прошлости, који се боје да сазнају истину, јер би та истина
могла да избаци на видело њихове себичне и злочиначке намере
и дела, њихове лажи, њихове грехове, њихову мржњу и страхове.
Неки од њих, бар наизглед, подржавају истраживања на Доњој
Градини и у Јасеновцу, али су многе препреке постављене на путу
истине. Они чине све што могу да спрече нова истраживања, јер
желе да остану у добрим односима са садашњом владом Хрват-
ске. У исто време Хрватска и даље спроводи политику геноцида
према Србима, која се нимало не разликује од онога што се зби-
вало у Другом светском рату. Оваква политика Хрватске довела
је до исељавања милион Срба у току протеклог грађанског рата.
Морали су да побегну из Хрватске да би спасли голи живот, оста-
Милун Костић
Повратак великана
Док “милосрдни анђео” засипа Србију НАТО бомбама пролазим
поред “Тјудор Корта” у Кенсингтону – Лондон на чијој је згради
постављена плоча једном српском великану Слободану Јовано-
вићу. Гле чуда, плоче ту више нема. Зашто? Покривена је. То су
учинили Јапанци који су купили хотел па ваљда из бојазни да
их ко не оштети, покрили су плочу. Хвала Богу да је нису сасвим
скинули. Страх се појављује да ће тако бити и да ће је неко ски-
нути. Иначе у Лондону су, на различитим зградама и различи-
тим местима, плочама обележена четири српска великана: До-
ситеј Обрадовић, Слободан Јовановић, Милош Црњански и Мио-
драг Пурковић. Доситејева плоча стоји у близини Главне лондон-
ске банке, Слободанова на згради Тјудор Хотела у Кенсингтону,
Милоша Црњанског на згради у Квинс Веју а Миодрага Пур-
ковића на Дому Св. Еп. Николаја у Северном Кенсингтону. Када
смо тражили да поставимо и плочу на зграду у којој је живео
писац Борислав Пекић, нисмо добили одобрење.
Пожурио сам и до гробља Кенсал Грин да видим да није неко
и његов споменик оштетио или можда однео његов лик са споме-
ника а могуће скинуо и натписе. Ипак то се није догодило. У исто
време на лондонском гробљу Бромтон, приликом рата и распада
Југославије, неко је поломио крст од црнога гранита на гробу др
Иринеја Ђорђевића, потоњег епископа далматинског који је умро
и сахрањен је у Лондону. Видећи поломљен крст запрепастио сам
се. Преузели смо све потребне мере да се крст залепи а тело пок.
епископа Иринеја смо послали за Отаџбину 1995. године. Крст је
остао на гробу као сведок да је епископ ту некада почивао. Тада
сам се уверио докле може да иде људска мржња и примитиви-
зам. Српска црква се старала и стара, колико је то у њеној моћи,
да одржава гробове не само српских великана него и свих Срба
сахрањених по многим лондонским гробљима. Овај посао је
огроман и неизводљив јер се не ради само о једном гробљу већ о
многима у Лондону.
Да би одужили свој национални дуг према великану Слобода-
ну Јовановићу, Српска црква и Амбасада Србије у Лондону запо-
чели су сређивање документације за пренос посмртних остатака
Слободана Јовановића у Србију још 2004. године док је амбаса-
дор у Лондону био др Владета Јанковић. На том послу су много
радили г. Ђорђе Новаковић и прота Милун Костић заједно са
Амбасадом.
Иако врло нерадо Слободанов најближи рођак, професор Сте-
ван Павловић, тешка срца дао је одобрење за пренос јер је он сма-
трао да Слободан треба да остане и да почива тамо где је сахрањен.
Када је све било скоро готово и сређено речено нам је да још Сло-
бодан није рехабилитован после осуде истога од југословенског
комунистичког режима после Другог светског рата на 20 година
робије и конфискацијом цлокупне имовине. Нормалном човеку
тешко је и замислити тако нешто. Уосталом нови комунистички
режим тако се одуживао и према другим српским великанима да
би показао како “пролетери“ поступају према “буржујима“.
Правни факултет и Академија наука били су исто ангажова-
ни за пренос његових посмртних остатака у Отаџбину, али је
овај посао морао да стане до даљега. Сарадња Цркве и Амбаса-
де настављена је на овом послу, после рехабилитације Слобода-
на Јовановића 2007. године, и најзад, амбасадор Србије, др Дејан
Поповић, обавестио нас је да ће ископавање Слободанових пос-
мртних остатака бити 1. децембра 2011. Новембра 30. 2011. отишли
смо на Слободанов гроб О. Радомир Аћимовић, о. Драган Лазић
и ја и извршили помен на гробу у присуству амбасадора Дејана
Поповића и конзула Љиљане Зарубице, а пре ископавања његових
остатака. О. Радомир је, сутрадан, присуствовао ископавању
остатака који су пренети у Цркву Св. Саве у Лондону где је одслу-
жен помен и где су овдашњи и данашњи лондонски Срби одали
почаст овом српском великану да би 9. децембра 2011. године
посмртни остаци Слободана Јовановића, у пратњи амбасадора
Србије др. Дејана Поповића, били пренети за Београд авионом
ЈАТ’а да буду похрањени на отаџбинском тлу.
Ко је Слободан Јовановић?
Српски научник и државник. Први Србин који је понео име Сло-
бодан. Његова сестра звала се Правда. Рођен у Новом Саду1869.
Већ 1897. постао је професор на Правном фкултету београдске Ве-
лике школе са врло запаженим радовима и предавањима којима
се потпуно посветио. Велики зналац и добар педагог. Ценећи ње-
гов рад и посвећеност науци колеге су га 1905. године изабрали
за редовног професора а ускоро и за декана Правног факултета у
Београду. Исте године на предлог Јована Цвијића и других иза-
бран је за дописног члана Краљевске акдемије да би само три
године касније постао редован члан. Његов рад на факултету пре-
кинули су Балкански и Први светски рат где је као војни обаве-
зник постављен за шефа Пресбироа при Врховној команди и пре-
шао са осталима албанску голготу. После рата учествује као екс-
перт на Мировној конференцији 1919. у Паризу. Враћа се на Пра-
вни факултет у Београду 1920. и по други пут постаје ректор Бе-
оградског универзитета. Постаће затим дописни члан School of
Slavonic Studies у Лондону, па члан Матице Српске у Новом Саду,
као и члан Пољске акедемије, Чешке академије, Југословенске ака-
демије у Загребу. За председника Српске краљевске академије иза-
бран је 1928. године. Одликован је орденом Св. Саве првог степена.
С обзиром не велики број његових научних радова предрат-
ни издавач Геца Кон издао је дела Слободана Јовановића у 17