Браћа Сомови

В. С. је вечери углавном проводио у циганмали поред електране,
где је у импровизованој кафани код Џуџе редовно свирао лока-
лни оркестар и певала певаљка Митра. Кафана је била поред
главног пута, који је водио до реке, и није имала прилаз за мо-
торна или било каква друга возила, већ је била окружена барама,
блатом или прашином, у зависности од временских прилика.
Сама зграда је била склепана од немалтерисаних цигала, дрвене
грађе, поломљених црепова и картона. На крову је био црепани
димњак, који је изгледао као да ће сваког тренутка да се сруши,
а сама фасада зграде је била малтерисана и украшена живахним
мотивима са каубојима и Индијанцима. Неки би у тој шуми тома-
хавака и пушака понекад препознали Олд Шатерхенда или Шејна,
а неки други, мало префињенији, генерала Кастера и Бика Који
Седи. Било како било, женских ликова и деце на том муралу није
било.
У самој кафани није било пећи ни шпорета на тврда горива, већ
само један стари решо са две рингле за кување кафе. У самој про-
сторији су била два прозора, оба разбијена, који су зими били пре-
кривени картоном, а лети широм отворени. Синоћ су, дакле, били
широм отворени, а комшијска деца су се пела на празне гајбе од
пива и кроз њих вирили унутра. Простор је био скучен, места
тек за шест расклиматаних столова прекривених шареним муше-
мама и можда двадесетак дрвених столица, од којих је бар пола
било поломљено. Једна даска између два бурета у ћошку је пред-
стављала импровизовани шанк, иза кога је ординирала дежурна
келнерица. “Дежурна” – јер су се мењале често. “Како која нађе
швалера, она побегне,” жалио се Џуџа. У оркестру је од инструме-
ната, бар то вече, било ћемане, контрабас, дугметара и бубањ, а
свирао се репертоар по жељи гостију. Гост би, наиме, рекао назив
песме, оркестар би свирао мање-више исту музику, а Митра је им-
провизовала речи. Пошто су сви били мртви пијани, нити је ко
примећивао, нити се ко бунио, па ни В. С. (Велики Сом), како су
сви звали старијег од два брата. В. С. је пропио и дао певаљки све
пара што је имао, а остатак (који није имао) је прокоцкао, па су
га онда ишутирали из кафане црним и до сјаја углачаним шими-
кама и тешким, блатњавим грађевинским чизмама са металним
врхом. Било је тик пред зору када се упутио кући, коју је делио са
млађим братом М. С. (Малим Сомом).
Кућа је била омања и сасвим оронула. Фасада је била огуљена а
кровни цреп је на местима био поломљен. Кућа је прокишњавала,
а водоводне цеви су биле попуцале, тако да се отпадна вода из-
ливала што у кућу што око куће. Откада су родитељи умрли пре
неколико година, прво мајка па онда и отац, браћа нису успела да
о кући, па ни о себи поведу рачуна. Старији је имао већ педесет, а
млађи четрдесетак година и читав живот су провели ту на реци,
где су свакодневно излазили на рибарење у шест метара дугом
дрвеном чамцу, који им је још од деде Солунца остао. Некада су,
када је мајка била жива, у дворишту имали кокошке и у обору пар
свиња, а иза куће малу башту коју су родитељи одржавали. Сада
нису више имали ништа, ни башту ни двориште. Све је било за-
расло у коров, ограда је давно пала и иструлила, шупа прокисла
и урушила се.
Да се ожене “нису стигли”, каже старији, или “још је рано”, ка-
же млађи. У кући су имали један прастари покварени телевизор и
транзистор на батерије, два војничка, метална кревета и на даш-
чаном поду један убуђали, шарени пиротски ћилим. На зиду из-
над кревета висила је једна обојена црно-бела фотографија, на ко-
јој је било двоје младих, насмејаних људи и двоје деце, дечак од
десетак година и беба. На супротном зиду су била два урамљена
портрета. Један је представљао бркатог вожда Карађорђа, а други
брадатог Карла Маркса. У кући су, на једној полици у кујни, биле и
две времешне књиге искрзаних корица: Јеванђеље и шести том
Капитала. Кућа је имала кухињу, где је био један кревет, и још
једну собу са другим креветом, где је спавао старији брат, В. С.
Било је ту и купатило са кадом, које је прокишњавало и у ком су
плочице биле изломљене. За потребе су углавном користили пољ-
ски нужник иза куће, а купање је било само пред празнике: зи-
ми у лавору у топлој кухињи, а лети напољу, под јединим дрве-
том испред куће. Била је то једна лепа и богата кајсија која је
знала да роди без обзира на временске, политичке или било
какве друге прилике.
В. С. је тако стигао кући у цик зоре све се гегајући лево-десно
и покушавајући да отпева једну песму, коју је певаљка нарочито
добро певала и на коју је потрошио последње паре које је имао
у џепу. “Љубав је олуја што нас однесе,” или тако некако. В. С. је
дошао до улазних врата, машио се за кваку и у том тренутку по-
мислио: “Није ваљда закључао, баш сад!”
На његову срећу, Млађи није био закључао јер је и сам ту код
куће провео вече тако што је читао најновије књиге које донео
из библиотеке у К. и попио флашу Буда-Миџине (комшија и да-
љи род) ракије, па је на свашта и заборавио. Његове посете би-
блиотеци су иначе биле већ предмет задиркивања и општег
весеља, јер је разлог нагло нараслог интересовања за литерату-
ру била млађана библиотекарка (иначе родом из П.), која је ту
радила четвртком и петком.
В. С. се без већих проблема “пребаци” преко прага и уђе у ку-
хињу (предсобља није било), где је стао насред собе, те се осврнуо,
па направио пар корака до судопере. Осмотрио је радни део кухи-