Јава летњег дана

(истинита прича)

Ноћас је падала киша, августовска, уз грмљавину, а данас влага
неподношљиво испарава и не даје да се дише. Одмах после до-
ручка, ја и синови седамо у кола и одлазимо на очевину у Гараше
код Аранђеловца.
Изабрао сам пут којим никада нисам ишао, а распитујући се
код родбине сазнао сам да иако није асфалтиран и није толико
лош, да ћу уштедети неколико километара заобилазног пута који
је исто тако био очајан.
Само што сам скренуо са главног пута и кренуо пречицом, на-
ишли смо на старицу која је лежала обезнањена на сред путељка.
Лако сам укочио јер нисам ни могао да возим брзо, излетео из
кола и потрчао да помогнем, да видим шта се са њом десило.
Подигао сам је док ме је благосиљала жалећи се на ћерку и зета
који су без ње отишли на свадбу у суседно село. Помогао сам јој
да седне на обалу и, како је све око нас било мокро, отрчао сам до
кола да донесем нешто на чему ће седети.
Синови су отворених уста гледали шта се догађа и ништа
нису питали. Пратили су ме погледом и када сам јој донео јастуче
приметих и да је боса. Ципеле су биле подаље низ пут, те и њих
донесох. Биле су јако старе, искрзане, поцепане и потпећене, као
папуче.
Било је необично што по пакленој врућини на себи има
бундицу од вештачког астрагана, али нисам превише размишљао
о томе, није се имало кад, а бринула ме је рана на колену и мо-
дрица око ње, нисам могао да савијем ногу. Ипак, заподенули смо
разговор.
“Имате ли неког свог овде?”
“Ено ми сина, чува говеда.”
“Како се зове? Да га зовнем, да нам помогне?”
“Неће он.”
“Како неће? Како се зове?”
“Раца, ал’ неће он.”
Попео сам се уз стрму обалу и почео да дозивам Рацу. Стајао
је окренут према мени, гуњ му је био пребачен преко леђа, у
руци је држао камџију. Гледао је према мени, али као да ме није
видео. Поглед му је пролазио мимо мене и није га дотицало моје
дозивање. Викнуо сам још једном и одустао. Вратио сам се назад
мислећи да су мајка и син у завади и да се то мене не тиче.
Желео сам што пре да се извучем из непријатне ситуације.
Деца су седела у колима и даље отворених уста гледајући шта се
догађа.
“Хоћете ли да вас одвезем кући?”
“Одвези.“
Било је лакше рећи него учинити. Једва сам са онако болним
коленом успео да је унесем у ауто. Одвезао сам је до њене куће и
уз још већу муку изнео из кола у кућу, у собу и ставио је на кревет
прекривен шареним ћилимом. Захваљивала ми је и благосиљала
док сам излазио из куће и ишао према ауту.
Раца је са све кравама већ био испод куће и посматрао ме.
Придржавао је гуњ једном руком, а другом махао оном камџијом
око себе. Имао сам осећај као да сам урадио нешто недостојно,
окренуо поглед од њега и са осећајем кривице пожурио да се што
пре удаљим из њихове авлије.
Одвезли смо се што је брже могло по том сеоском друму, до-
гађај нисмо у путу помињали ни деца ни ја.
Свратили смо до комшије Милисава, да се договоримо око
очевине коју му дајем за испашу, око шљива и печења ракије. Као
и увек, брзо и лако смо се договорили, поштено ми је давао мој
део и нисам имао шта да приговорим.
Попили смо по ракију, да залијемо договор и, док су се деца
играла напољу, испричао сам му догађај који се збио на путу до
његове куће. Пушио је, сркао ракију, гледајући ме без речи и када
сам завршио причу упита ме:
“Како је баба изгледала?”
Описао сам је трудећи се да то буде што сликовитије, нарочито
се задржавајући на њеној бундици од вештачког астрагана и по-
дераним ципелама.
“Она је умрла, има пет година”, рекао је испијајући чашицу.
Погледао сам га са неверицом и знајући да је увек био озбиљан,
питао се шта му је сад. Знајући да је склон чашици помислио сам
да је припит и да не зна шта прича или да ме није добро разумео.
Поново сам је описао, задржавајући се на истим местима.
“Умрла је Зоране, умрла.”
“Али, био је и син ту, Раца се зове.”
“И он је одавно мртав, умро је пре ње.”
Милисав је свакако пијан, не зна шта прича. Помислих, поз-
дравих се са њим на брзину, покупих децу и пешице се упутисмо
код стрица чија је кућа била одмах преко потока. Он је био
трезвењак, никада у животу није попио ни чашицу и презирао
је пијанице.
Испричах исту причу и њему, истим редоследом, задржавајући
се на истим местима. Нисам хтео да му помињем комшију Ми-
лисава и шта ми је он рекао.
Само ме је гледао и, када сам некако завршио, само изусти да
је то баба Цана, умрла пре пет година, а њен син, Раца – Бог да им
душу прости – пре једно десетак година.