Долази Ава Jycтин

(Одломак из романа Три дана триста година)

“Сви би да оду у варош, а тамо немају ни за ‘леб, а пре него што
оду пљуну човека и кажу му да је сељак. Мрачнo је доба у коме
нестаје времена и места за оно што је стотинама хиљада година
био први људски посао у роду људском – сви пљују на оне који жи-
то сеју! Где сад да нађемо девственице и човечице? Угасисмо се
сами од себе. И ко ће, кад се окренусмо од Господа, учинити неш-
то за нас? Лелујамо као труње у прљавој води, ми смо пуста нада
и празан сан” – чује Теодосије Беловић гласове незнанаца окупље-
них око његовог кревета, у Дивчанима крај Ваљева. Чини му се да
израња из вира који нема дна. Ко су ови људи налик на сенке, пита
се. Присећа се огромног лептира, који је до малочас шарао по
окупљеним лицима око његовог самртног одра. Велика пламтећа
крила с тачкама тамним као згашена жар треперела су најдуже на
очима Гвозденије Бездетне. И тада, као и увек од како ју је знао,
имала је исти попевак на сувим испуцалим уснама, који је гово-
рио о мртвим синовима из ко зна којег рата. Али ово сада беху не-
познати млађи људи који у кафани тамних зидова седе за столом
и цеде пиво из флаша. Полако, као да је почео да схвата њихову
тугу: били су женици, а млађих жена ниоткуда по српским сели-
ма. Као да спознаје све што га је снашло. Лежи на самрти; синовац
му је узрок агоније! Али, где се дедоше братственици у Христу?
Зашто су га баш сад оставили? До малочас, били су овде око ње-
говог одра чекајући болничка кола која никако да дођу. А то на-
пољу... Шта јечи и урла као свадба нечастивих? Какав страшан
шум допире?
Па опет угледа оне оседеле ђувегије што седе у просторији која
као да раздваја живот од смрти. Некако Теодосију дође жао људи
осуђених, не cвojoм вољом, на безбрачан живот и усамљену смрт.
Потом угледа ону коју је волео кроз сав досадашњи живот; кроз
зрело жито иде према њој. Тако је млада, а свестан је да је одавно
проминула овим светом. Прилази јој, али она нагло нестаје, осмех
јој се разлива кроз зреле влати пшенице у сунце што утања испод
првих звезда.
Затим Теодосије стоји на прилазу вароши с њене колубарске
равнице. Изненађен је што све јасније види две жице разапете
између колубарских Дивчана и варошког оџака на преораном
Вистаду. На једној жици млада у венчаници вози бицикл. А на
другој је младожења, и он возн бицикл. Сав раздраган се обраћа
сватовима окупљеним испод њих. Теодосију се причуло да им
говори о савременој моди при венчању, али то је исто тако могла
бити женикова похвала слободи у згртању богатства. Стекао га је
лако и брзо јер је новодобац. Као доказ подизао је тамбуру док су
сватови испод њега урлали: “Свирај! Свирај!”
Теодосије помисли да ћe женик пасти одозго, као што је јед-
ном Јарцан пао с тополе украј циганске бране на Колубари док је
у тамбуру ударао. Али, то се није догодило јер однекуд изрони
човек са цилиндром. Беле рукавице, нарукави од црног сатена.
Нешто касније, баш тај ћe издати наређења шефу варошке Озне,
а прстом на уснама показати женику да умукне. Како је прила-
зио висећем венчању, Теодосије спази и кума младенаца, затим и
старога свата са два пратиоца.
Ту се Теодосије пажљивије загледа. Препозна у куму Драгана
Ћурића у оном познатом кожном мантилу. Препознао је и старог
свата и његову пратњу – Сава Каписода с Пером Зверцовом и Бо-
ром Ушаром. На хиљаде сватова испод жица с младом и младо-
жењом замукоше спазивши Драгана и његове људе. Потом Теодо-
сијезачу глас.
Помисли да се нашао храбар човек да иступи, мада је нешто
говорило да глас није сасвим људски.
“Ја сам из Внстадовог акумутпора! Једини устадох жив после
налета милосних а палих анђела!”
Човек беше црн као ноћ, а речи из њега излеташе кроз безуба
уста. На погрбљеним леђима једва приметно задрхта пар мајуш-
них црних крила. “Чуј и почуј, народе! Устајем из мртвих, јер ре-
кох оно што су желели да чују: Не зна се ко је гopu, ви православ-
ни или онu, мycлимaни!” – закрешта сподобија.
Изненада Теодосије виде како човек с цилиндром, што је за-
плашно младожењу, прилази шефу варошке Озне издирући се.
“Венчања неће бити!” – дрекну цилиндраш на Драгана Ћурића.
“Банка неће то да финансира!”
На те речи Драганово лице доби боју пламена: “Ја ћy да испра-
вим оно кад сам по Вашем наређењу пушкама и камионима ловио
младеж око Ваљева, сатеривао их у Вистад!”
Теодосије није могао да се начуди призору. Господе, шта је ово,
помислио је, овај Ћопилов ознаш никако да мре – мада је био си-
гуран да је Драган одавно мртав. О томе се по касаби причало
годинама: “Вежите ме! Вежите!” – викао је тада Драган умирући.
Кажу да је тражио и свештеникада се исповеди.
Утом банкар приђе Драгану, унесе му се у лице, заврну ревер
на свом сивом сакоу. Показавши му значку, просикта бесно:
“Пређи на нови задатак!”
Драган стаде мирно и укопа се у месту – прав као стрела, иако
је годинама храмао.
“Придигни га на јастук, ви'ш да полази себи” – чује Теодосије
Беловић уњкави глас сестре у Христу, Гвозденије Бездетне.
“Боже, 'де гледа? Не'де според нас” – гласнуо се Прибислав
Црквар. И њега Теодосије препознаје, али само по гласу.
“Еве, подне је, а хитна никако да стигне”–изрече Сава Стрмногорац.