Бака из Вареша

Пре петнаестак година сам се вратио с Новог Зеланда у Братунац
и у родном граду провео неколико месеци. Волео сам понекад да
седнем у ауто и да се мало провозам по околини. Обично бих о-
тишао до моста, чисто да видим Дрину, онда назад према Сребре-
ници до Жутог моста, затим до Бјеловца и на крају према Крави-
ци, обично до Хранче, а онда натраг у чаршију.
Био је леп летњи дан и кренуо сам уобичајеном “рутом”, најпре
према мосту. Ту сам се окренуо и пошао назад у Братунац, а онда
само пар стотина метара од моста видим старију жену како иде
пешке. Станем, отворим прозор и кажем:
– Тетка, гдје ћеш?
Жена ме најпре изненађено погледа, а онда топлим гласом рече:
– У Братунац, сине...
– Уђи – рекао сам и отворио врата.
– Ма, нека, сине, могу ја пјешке...
– Ма, уђи – узвратио сам – врућина је, а и подалеко је... Ушла је.
– Ево, већ сат времена чекам аутобус, али га нема, к’о да је у
земљу проп’о. И онда шта ћу, размишљам док он дође, и ја ћу
стићи у Братунац...
– Гдје живиш у Братунцу? – упитах.
Старица ме погледала и уздахнувши узвратила:
– Не живим ти ја, сине, у Братунцу, већ у Коњевић Пољу.
Зачудих се. Знао сам да су до рата у Коњевић Пољу, које је од
Братунца удаљено неких 25 километара, живели углавном мусли-
мани. И откуд сад она тамо?
– Извини, тетка, али откуд ти у Коњевић Пољу?
– Е мој сине, дуга је то прича...
А онда ми рече да је из Вареша. Муж јој је давно умро, а у рату
је изгубила сина јединца. Кад се рат завршио и кад су Срби из
Вареша морали да се селе, стигла је у Братунац, а локалне власти
су јој доделиле једну кућу у Коњевић Пољу.
Стигосмо у Братунац и она рече да је оставим на аутобуској
станици, а онда ће аутобусом кући.
– Ма, нека, тетка – одговорих – ја ћу те одвести.
– Ма, јок, сине – узвикнула је – фала теби што си ме довде довез’о...
– Тетка – био сам упоран – ко зна кад ће аутобус... А ионако
морам у Милиће слагах – тако да ми је то успут.
– Добро, дијете, ако је тако... Али ниси мор’о, шта сам све у
животу претурила преко главе, ово ми није ништа.
Успут је замолих да ми детаљније исприча своју животну
причу.

– Сине, шта да ти кажем? Муж ми је радио у руднику. Али је
рано оболио и несретник умре, а није им’о ни четерес година. Си-
на сам подигла сама, био је изучио за електричара и радио исто у
руднику. Имо је цуру из Бистрика код Вареша и хтио је да се жени,
а онда поче несретни рат. Узеше га у војску, ратов’о је несретник
свуђе по Босни, а онда на Грмечу, неђе пред крај рата, изгуби
главу... Сахранила сам га у Варешу, а онда дођоше и рекоше ми да
морам да се селим... Ето сине, тако ти је било...
Ућутала је за тренутак, марамом обрисала сузу, а онда додала:
– Лијеп је Братунац, али ми недостаје мој Вареш. Највише сам
вољела кад зими падне снијег и онда онако све бијело, свуда сни-
јег и бијеле магле изнад Вареша...
Обрисала је још једну сузу.
– А најтеже ми је што не могу да одем до гробља и видим мог
Милутина и сина Радивоја... Стигосмо у Коњевић Поље.
– ’Оћеш, сине, на кафу? – упитала је.
– Не знам, тетка, морам у Милиће – слагах поново.
– Ма, стићеш болан, ‘ајде сврати, љуби те мајка, имам и ракије,
ако ’оћеш...
Одлучим да свратим. Стара кућа под брегом, паркирам испред,
онда уђемо унутра. Прво што ми је пало у очи је био стари ћилим
на поду, схватим да је остао иза старих власника муслимана.
Седам на стари кауч и док бака прави кафу на зиду угледам икону.
И као да је прочитала моје мисли, бака се окрену и рече:
– Видиш, сине, шта ти је живот... Ово ти је кућа неких Османо-
вића. И они су несретници у рату изгубили сина. Сад живе неђе
око Тузле, не знам ни ја тачно. Ово је све њихово, и ћилим, и кауч,
и шпорет... А и ја сам у Варешу све оставила. Само сам донела ову
икону – рече и руком показа на зид. – ’Оћеш ракију, сине?
– Нећу, тетка – узвратих. Крајњим напором сачеках да кафа бу-
де готова, попих је а онда рекох:
– Тетка, извини, али стварно морам да идем.
– Ма, сједи, сине – рекла је – ево, насућу ти једну ракију. Јој, љу-
би те мајка, да само знаш како ме подсјећаш на мог Радивоја...
– Не могу, тетка, вјеруј ми, а и не смијем јер возим – рекао сам,
једва задржавајући сузе.
Устао сам и кренуо. Поздравили смо се, а онда сам ушао у ау-
то... И док сам одлазио испред старе куће испод брега, за мном су
путовале речи: – Хвала ти, сине, што си ме довез’о... Љуби те мај-
ка... Исти си мој син Радивоје...
Било је то пре петнаест година. Не знам да ли је добра стари-
ца из Вареша још увек жива. Али знам да је широм Босне остало
много мајки које су изгубиле синове и које су у самоћи чекале да
им неки случајни пролазник закуца на врата и бар на тренутак их
подсети на њихову изгубљену децу.
И знам да рат никад никоме није донео ништа добро. Само
несрећу, јад и беду.