Долази Ава Jycтин

“Heћe ни доћи. Они из вароши никуд не иду” – додаде Јанка
Гагић.
“Ћу’дер! Иксан на смрти не види, али чује!” – као да се љутну
Аца Богомољац.
“Гвозденија, дајдер исеци још чаршава да опет повијемо, нано-
во пробила крвштина из ране” – лепо Теодосије чује како се Драго
Кузмић обраћа Гвозденији.
А онда је вртлог стао да га увлачи у себе.
Нађе се на дивотном месту испуњен срећом. Господе, хвала
ти, само да не гледам суклете на жици и под жицама – помисли
Теодосије Беловић радосно гледајући по порти Ћелијског мана-
стира. У том трену, гробић се отвори. Сав у цвећу, бео као лабуђе
крило, миришући миром као хлеб Господњи. Из гробића искора-
чи ведри Ава Јустин. Бео и светао, Таворска светлост.
“А сад, хајде, Сара и све моје голубице, да видимо шта ћe зве-
рићи да ураде гладноме народу, кад су све покуповали за три жу-
те банке!” – рече Ава и око њега изронише из вечности све мона-
хиње ћелијске. Гле! Па ви се нешто снебивате, голубићи моји!? –
додаје он лебдећи пред њима. “Зар сте заборавиле кад сте са су-
зама ступиле пред варошку Озну да ме изведете? И кад су вас
звери и српске слуге једног фараона тукле због менe! Веле да је
служинчад екуменије и новодобаца вампира довела Саву мучeнoг
Савановнћа да пocpами учење и светост дедице нам Николаја!
Хоп, па да их видимо на њиховом скудоумном! Народ је оголио
и обосио, страши се свега. Као стадо сурвава се низа страну, без
пастира, кад ћути Милутин Незнатни и мисли како ће да зида, а
не зна да озидано може бити празно. Ето, да устанемо и зађемо
у њихов кесарошки кошмар, Јер је страшно стајати пред светим
Савом док је пустош по Србији!”
И стварно, зачуди се и уплаши Теодосије Беловић. Око њега
су последњи братственици светог дедице Николаја – на пијаци
је варошкој, баш код малог моста. А са његове друге стране при-
тисла ордија наказа, хоће ка новој цркви. На челу саблазни ступа,
рекло би се, огромна пакленена шатра. Под њом – два вертепа.
Оба под маскама; али је Теодосију дато да препозна једног, оног
који се издавао за банкара. Мамонијац, као косјанћин, камџија
оног другог, окривљујући га за тек свршени рат. Али та спрдња с
народом траје накратко: два опака кловна грле се и љубе плазећи
се малобројнима с друге стране моста. Људи којима је поруга
упућена лагано се разилазе у страху.
Али сад шатра с наказним кловновима нестаје, као да је у
земљу пропала! На мост ступа гомила јеретика у свакаквим одо-
рама; знана и незнана отпадија од Господа жели преко моста, али
мост је мали да их одједном прими. Задњи у гомили газе прве
желећи на њихова места, а ови не дају. Једни другима кидају месо
с костију, скичући и урлајући као звери.
У неко доба осу се крвава гомила, јер се зачу глас: Чваркоједи
деле дуван-чварке испред Лазића Гранда! Али, муњевито се про-
јави и други паклени глас: Немој да се неко удави, као оно гладно
дете на Пећини од меса волујскога за владе Последње црвене пе-
токраке!
На челу оне ордије нађе се предводник, закрешта женским
гласом: “Ашмодеј, Азијизи! Земаљска кугла, једна држава! У држа-
ви једна црква! Стопи! Стопи! И свет сав претопи!” Предводник
беше Лабренцијус фон Колубаријус. Сјакти гневом: “Грешни наро-
де, кад би знао како је пољубити његову папучу! А ти волиш да
идеш натрашке, не припадаш овоме времену! Шта имаш од учења
и веровања Марка Ефешког! Какав је то светац кад је био сам
против свих!?”
Одмах иза Лабренцијуса, вирећи му преко рамена, ступа чо-
век у мантији дугиних боја. Узвикује име, тврди да је велики Зми-
јулис, пореклом са грчких острвља.
“Они који се супростављају екуменизму не могу бити право-
славни!”, урла Змијулис, тегли у нејаким рукама црну столицу
крстатих ногара. С наслона јој штрчи црна петокрака. Одмах до
Змијулиса, прилепљен уз њега, корача плавокоси Ћавон Златоуз-
ми. Овлаш придржавајући ногару црног престола, шапуће: “Да се
исталим са Џиплијом, ал’ да даш. Вучем шесто шездесет и шест
гласова на гласању за источног папу. Да сви ваљамо.”
Змијулис гледа улево, низ Колубару, промаља му се смешак.
Палацне вршком језика преко танких усана. Одмах иза њих
устопце иду две наказе: једна црна, лица намазаног црном и бе-
лом бојом. Око врата јој је ниска сасушених лобања чије порекло
је тешко утврдити. Зна српски језик, али га говори тако као да
у исто време штекће као лисица, цвили као пашче, крешти као
недоклана кокош: “Привешћу вас моме богу!” Иза његових леђа,
огрнутих леопардовом кожом, море одора у бојама какво људско
око није видело на било којој змији овога света, пљеска и кликће:
“Осана! Осана!”
Друга наказа, раме уз раме с афричким врачом, личила је на
идиотизованог Влада Цепеша. Али, за разлику од трансилванијског
православног племића, који је изроде, који би преверили и палили
православна села по Трансилванији, хватао и на колац набијао,
те тако од језуитских уштви постао испреден лик с именом Дра-
кула, овај ваљевски, познат као Сава Савановић, имао је други
задатак. Он је чинио све како би представљао ваљевску касабу
у свету, е да би се што мање чуло за свете Николаја и Јустина. О
ча-Миловану, који га је створио, и да не говоримо – његове књиге
и име не помињу се ни у једној прћијској школи, а једина биста
му је скрајнута и у корову. И сад је та брендисана, бедна прћијска
имитација Дракуле ходала у вампирској гомили, хотећи на ћу-
прију, млатарајући мотком, својом краћом руком, на којој је ис-
писано: Гласајте нову Мемонију!
Таман да ступе на мали колубарски мост, кад ли се крај Ла-
бренцијуса фон Колубаријуса нађе митрополит Гермоген.
“Ваша светости, пропишта умилно и с руским нагласком Паве-
лићев митрополит Хрватске православне цркве. “Иде овај народ
натрашке, у праву сте. Говорио сам им и говорио: примите, Срби,
унију. А они нећеду и после је ђаво крив за Јасеновац!”
У тај час, на другој обали Колубаре, засија огањ. И видеше они
који хтедоше да виде како Ава Јустин ступа са својим пчелицама
преко Колубаре. А скотовска жгадија тамо преко стаде да се увија,
то јесу сви видели.
И грмну глас Авин: “Чуј ме, гаду паклени! Ако опет станем
пред вас нећу бити сам! Доћи ћу са светим Савом Српским, Сера-
фимом Саровским и Јованом Кронштатским и довешћемо цара
православног! Знам ја од чега вас страх хвата!”
И наста пометња међу отпадијом и она се претвори у дим и
смрад се диже над целом Колубаром.
Толико је смрад био несношљив да Теодосије Беловић остаде
без даха и у зеву за дахом подиже се на свом жају. И угледа по-
зната лица око себе.
А беше 1988. година, октобар други, непосредно пре но што су
мошти честитога кнеза Ваљево походиле.