Кустос Mезезија бележи

(Роман у наставцима, глава четврта)

Црче и Самуило

По читав дан трчкарам горе-доље. Не знам шта ћу прије. Морам пописати и конзервисати све што смо снијели у подрум. Сви каме-
ни, дрвени, керамички, папирни, метални материјали, и не знам
више ни какви све предмети којима је кустос Мезезија дао прио-
ритет, чекају на мене. Дођем им као дојиља: ако у мојим груди-
ма има љубави, преживеће. А како да је немам кад су сви ти пред-
мети део мене, мог народа, моје земље и традиције, цивилизаци-
је… Кустос пише хронику према историјским траговима које су,
тамо далеко у прошлости, неки други конзерватори, кустоси и
историчари оживјели и сачували за данашње нараштаје и њи-
хове хроничаре. Пишем је и ја, Богумил Копиловић, у напуште-
ном од свих Земаљском музеју Сарајева, од свих сем од чака-Антонија самотног и мене аветног. Пишем је, само чудесним балсамима и кемикалијама. Опремамо ствари за трајање, а на-
шег неће бити. Питање је да ли ће неко, после овог времена смрти
у босанском караказану, ишта ископати, пописати, конзервира-
ти и сачувати за преживеле и њихово потомство, ако га буде.
Ето, на пример, откуда све ово што пише кустос Мезезија зна?
Недавно му читам о некаквом његовом претку, ”наваркосу Ме-
зезији” још из доба ране Византије, дуги пут о некаквим ”ратним
друговима” из Анатолије који се, на крају, поубијаше, све рад
власти и славе. И сад ме моли да му учитам у магнетофонски микрофон некакво његово пребирање о својеглавом бугарском цару Самуилу. Гдје је нашао само грађу за оволико писаније? И шта ће све те приче угледном кустосу? Не знам… Знам само да ће навалити да му читам чим дође струја. Каже, ако хартија пропадне, историју о његовим Јерменима сачуваће целулоидна врпца… Ево га. Дође струја. Ево га и кустос:

– Ајде сине Богумиле, доста смо дремали.

Конзерватор распростре исписане стране подсетника на нек-ропољски саркофаг иза микрофона и поче безвољно да чита:

”Јован Цимискија протера великог руског кнеза Свјатослава из Бугарске. Свргнутог цара Бориса и брата му Романа доведе у
Цариград. Мислио је да једним походом задобије две битке, да отера освајача и заточи вечите отпаднике. Мудро укину Прво бу-
гарско царство и земље му поново поврати под окриље Византије. Бојећи се да се млађем брату Роману, или неком од његових потомака, не прохтедне да обнове бугарски престо, Цимискија на-
реди да га ушкопе. Бившем славном цезару и новом цару Визан-тије коначно се учини да је задуго умирио Балкан. Окрену се на
исток и крену у победоносни поход на Сарацене у Феникији, Палестини и Сирији. Присили их да признају власт Цариграда. И таман када је проширио и учврстио и источне и западне границе царства, Цимискија оболе од тифуса при повратку из Сирије и умрије у Цариграду 10. јануара 976.

Послије триста чуда, оспоравања од стране магнатских породица, властеле, стратега и војске, Црква успе да на престо поново доведе легитимног наследника македонске династије – Василија Другог. Цареву власт не призна доместик Истока, Цимискијин зет Варда Склир. Уз помоћ легендарног војсковође Вардана Фоке,
млади цар Василије Други муњевито је умирио Исток. Исте го-дине, опет је букнуо устанак на Балкану. Четворица кометопула (синова комеса Николе) побунили су се у Македонији. Устанак се
брзо ширио и захватио читав јужни Балкан. Чим су чули за уста-
нак, збачени цар Борис и његов брат Роман успели су да побегну из Цариграда да би се ставили на чело побуњеника. Но Борис по-
гибе на граници царства с побуњеним Балканом. Његов брат, ев-
нух Роман, није могао понети круну. Ње се дограби најмлађи коме-
топул Самуило. Био је енергичан, својеглав и изузетно снажан и вешт у вођењу устанка. Два његова старија брата, Давид и Мој-сије, погинули су у првим устаничким борбама, а трећег, Арона, Самуило уби.

Убрзо је Самуило створио велико царство на југозападу евр-опског дела царства, с престоницом, прво, у Преспи, а потом, у Охриду. Присајединио је цијелу Македонију, земље панонских Бугара, између Дунава и Балкана, Тесалију, Епир, Албанију са Драчом и добар дио српских земаља. Самуило се вешто везао за Симеуново и Петрово Прво бугарско царство. Прихватио је њи-хову традицију и, тобоже, обновио њихов трон и царство, иако
на туђим, небугарским земљама и назвао га Друго бугарско царство. Обновио је Бугарску патријаршију у Охриду, коју је Цариград био укинуо. Тако сада Охрид постаје и државно и црквено
седиште Балкана. Као духовни центар Балкана, Охрид ће живе-ти и неколико векова после Самуила. Када Самуило освоји и главни град Тесалије, Ларису, 986. године, Василије Други први пут напусти Цариград и крену са силном војском на Балкан, кроз
Трајанову капију. Продре у област Сердике, али је не поврати. У повратку у Цариград, изгуби доста војника, јер су се Самуило-ве посаде вешто пребацивале из кланца у кланац и нападале са
стране. Те губитке у византијској војсци искористише завјерени-ци из магнатских византијских породица. Младом цару сада ок-ренуше леђа и Варда Склир, који се вратио из прогонства, и Варда Фока који је уживао царево пуно повјерење. Обојица се прогла-сише царевима. Лако се они договорише да поделе царство. Фока
приграби европски, а Склир азијски дио Византије. Убрзо Фока посумња у свог савезника Склира. Нападне га, и зароби. Са обе
војске крену он на Цариград. Нашавши се у безизлазном поло-жају, млади цар Византије , Василије Други, позва великог кнеза кијевске Русије, Владимира, у помоћ. Владимир се проби у опко-
љени Цариград са шест хиљада најбољих руских војника. Осо-кољени цар Василије Други лично се стави на чело цариградске
војске и, с ненадмашном руском војском, проби опсаду. Код Хрис-
топоља и Абидоса до ногу потукоше Фокину војску. У бици код
Абидоса погибе и славни стратег Варда Фока. Склир се опет поко-
ри цару, а овај му опрости живот јер су најхрабрије Склирове ста-
решине, у одлучујућем моменту Абидоске битке, прешле на ца-реву страну, у залог за сопствене животе и главу њиховог стратега Склира. Велики кијевски кнез Владимир доби цареву сестру Ану за жену, а Русија византијско, православно хришћанство. То је било први пут у историји византијског двора да једна прин-
цеза оде за паганског варварина. Али је Византија, са Аном, ушла
у духовно јединство са Словенима на огромном простору. Тако је велика Византија задобила немерљиву зону утицаја у ондашњем свијету преко Руса, најбројнијег словенског народа. Снажна и
свјежа, бескрајна Русија ставила се под духовно вођство Византи-је, а Цариград је, захваљујући храброј и искреној руској помоћи, спасао Византију од распада у великом грађанском рату.

Борба Василија Другог са малоазијским племством и окрутни грађански ратови трајали су тридесет година. За то вријеме Самуило је јачао своју моћ на Балкану и ширио царство.

Цар Василије више није био млад. Огрубео је у сталним борбама, отровао се мржњом према племству и великопоседницима које је немилосрдно савладавао и разбаштињавао. Није знао за милост и радост живота. Постао је суров војсковођа и подозрив владар. Није имао пријатеља нити поверења у икога. За љубав ни-
је знао. До смрти је остао окорели нежења. Осоран, мрзовољан, по-
вучен у себе, без саветника, самовољно је управљао царством и
лично водио војску у све походе. Живео је војнички, без раско-ши. Унук ученог цара Константина Порфирогенета није био нак-лоњен науци и уметности. Беседништво му је било брбљање, а ћутање мудрост. Беседио је кратко, само кад је морао, а ћутао је вечно и мислио дубоко. Историчари византијских царева забележили су само једну његову беседу:

Велики руски кнеже, брате у Христу и по мачу Владимире, дари-
вао си мојој посрнулој Византији највеће богаство које могу има-
ти ретко који цар и ретко које царство: свој витешки живот и
животе теби равних најбољих руских витезова да би спасили једину моју љубав – Велику Византију – за коју живим и браним је
од лакомих њених синова-псина, свим могућим и немогућим начинима. Један од тих немогућих начина је и мој позив упућен Теби. Господ Те надахнуо и призвао мени у помоћ. Уместо хвале и свег уздарја, нећу ти дати ни круну ни злато. Обоје су крвави и зли. Да имам кћер, дао бих ти је да крв измијешам с тобом. С толико достојанственим, тако храбрим и задивљујуће искреним, што те
чини великим попут Бога, желим се ородити. Дајем ти моју нај-милију сестру Ану за жену, са жељом да наше пријатељство и ду-
ховно јединство Византије и Русије буде трајно. Велики руски кне-
же Владимире, слободан си и нустрашив као Бог. И моја сестра Ана слободно одлучује о своме животу. Моје уздарје можете одбити.
Аколи га прихватите, дужни сте и Русији и Византији мој ама-нет стамено и трајно градити и сачувати у потомству.