Летопис, молитвеник, цароставник

Све до сада наведено говори да Негришорац у своје трагање
за светлом полази добро припемљен, наоружан знањем историје,
познавањем старе књижевсности, добро зароњен у хагиографије,
светоотачке списе и редове Старог и Новог завета. Због тога су
говорећи о овом делу Ивана Негришорца, у Жичи, 2011. Рајко Пет-
ров Ного и Јован Делић дефинисали ово певање као певање знања.
То је оправдано, јер читалац пролазећи кроз овај роман у стиху,
како су га још Ного и Делић класификовали, може да сазна многе
детаље из историје Хиландара, а са друге стране, може видети
вешто изнесене податке из разних области, од науке до духовно-
сти. Али рећи да пева само знање, није довољно. Овде пева вера
у оно светло које обасјава сваку тајну унутрашњег бића човека, а
шта су тајне историје, старих књига и уметничких поступака на-
спрам тајне човека...?
А сада, о самом позвању Ивана Негришорца, као песника, да
се упусти у састављање овог својеврсног Цароставника, јер дело
садржи, слично Студеничком цароставнику, прво молитве пре-
светој Богородици, уместо типика, фрагменте који ислустурју ус-
тројство живота у манастиру и летописне списе. У случају ранијих
сочињенија оваквих дела у историји, поред писаца, доводе се у
везу и личности владара, архиепископа, игумана, великаша, вој-
сковођа, који се појављују или као наручиоци или као заштитни-
ци ових дела. Овде тога нема. Песник је сам од људи у свему овоме,
и као да се на овом примеру потврђују речи Беле Хамваша које је
он забележио у свом есеју POETA SACER, где примећује да су са
историјске сцене нестали сви ауторитети и то, како он каже, да су
се изгубили заувек, или је на њиховом месту сумњива особа.
“Свети круг само један човек чува: Песник”, каже Хамваш и
одмах затим додаје да је песник “Чувар свете баштине човечан-
ства, Божанског бивства, коме служи и у чије име влада”. Овде се
Хамваш ослонио на учење Григорија Круга који издваја два поз-
вања песника, а то су служба и владање. “Јер само онај има право
да влада ко себе подреди! Само онај је достојан владања који
служи” и на другом месту “поезија је служба виског реда и влада
духом, народом, лепотом и светом”.
Зар у свему наведеном не препознајемо и песника Ивана Не-
гришорца, при томе не мислећи на његову личност, већ у делању,
држању и служби. Он се до земље поклања, унижава, брише сво-
је име на местима које га могу одвести у самоузношење и што је
најважније храбро сведочи. Он признаје сваком човеку његов
значај држећи се правила као и Достојевски у свом Дневнику за
фебруар 1876. “Поезија је, такорећи, унутрашња ватра сваког та-
лента” наводећи у даљем тексту као пример столара или било ког
другог делатника као носиоце талената. А ако кажемо по узору на
јеванђелску причу, схватамо да сваки човек има дарове од Бога
тј. честице светла којима једино може стваралачки да дела. Тако
сви, баш сви, код Негришорца, имају право да изнесу своје муке,
одушевљење и све оно што крију у души својој. А Негришорац
служећи им преноси то у песму.
Да је “овај свет само креста невидљивог пожара” како је то
испевао Филип Жакоте у једној својој краткој песми, осећа и
Негришорац и опрезно покајнички, увек у тону кенозиса, само-
унижења, саопштава, чак уређује поредак ове књиге (влада). И
због тога прошива је молитвеним брујем свестан у сваком тре-
нутку промислитељског деловања Бога у свету.
Морамо рећи и то да постоје песничке књиге које преtходе
овом Негришорчевом повратку светлу. То је пре свега цела ду-
ховна књижевна баштина која се у свом предивном сјају откри-
ла половином шездесетих година XX века, којој Негришорац и
следи, па књига мистике и завета Васка Попе “Усправна земља”,
Павловићеве скитије, али и више “Антологија српског песништ-
ва”, Лалићев српско-византијски круг песама који врхуни завет-
ном књигом “Четири канона”, па и Тешићева “Седмица”, Ного-
во “Недремано око”, Симовићева и Бећковићева обраћања Троје-
ручици, а по начину увођења малих људи и њихових судбина у
поезију и моравски круг песма Бранка В. Радичевића.
У сваком случају, Иван Негришорац се вратио свим својим
силама оним вредностима за којима је он сам, али и читав српски
језик, под језиком подразумевам народ, чезне да се врати. Он се
још на почетку свог песничког пута одрекао свог имена да би све
приписао наслеђу Негришораца од којих потиче, да би се том
одлуком, хтео он то или не, отворио за читав духовни свет који
корени у првом дану стварања, Поезису. У књизи “Потајник” он се
одужио прецима, а у књизи “Светилник” пружио светла будућим
генерацијама, без кога су до јуче, а неки нажалост и сада, тумара-
ле читаве генерације и кршиле своје снаге.
“Он зачу, Богородице мајко, Твоје, од паучине исткане речи”.