Тезе за једну дискусију у 2014. години

ним прирођеним и њеним изабраним могућностима. Она инте-
лигенција која бира да у слободу својих одлука и путању своје од-
говорности укључи националну егзистенцију и националну кул-
туру разложно се може назвати националном интелигенцијом.
Она нема никаквих посебних права у односу на друге могуће
изборе. Не би, међутим, требало да има ни посебних оптерећења.
Превасходни циљ националне интелигенције требало би да буде
одржање – у јавној свести – интегрализма српске културне поли-
тике као битне компоненте државне и националне егзистенције
саме Србије. Такав циљ би захтевао промену и структуре и са-
држаја националне интелигенције. Имајући и то у виду, можемо
предложити промену културне парадигме: да унутар српског
становишта од одлучујућег значаја буде поверење у културу.
Отуд српска култура треба да буде и култура разлике у односу на
глобализам као идеологију и култура учешћа у глобализацији као
светскоисторијском кретању које је неизбежно.
Да би ова истанчана разлика могла да игра неку улогу у дело-
вању националне интелигенције, неопходно је обезбедити неко-
лико предуслова. Неопходно је заузети видљиво место у јавном
подручју. Јер, нема интелигенције уколико нема јавности. Како је
национална интелигенција – у својим битним темама и видови-
ма – готово искључена из манипулативне јавности која одређује
нашу свест, онда је стварање демократске јавности одлучујућа
чињеница у обликовању националне интелигенције. Недостатак
јавности – као недостатак националних фреквенција, штампа-
них медија, препознатљивих адреса у јавном простору – чини да
изостаје повратни процес: у стварању демократске јавности која
би била коректив садашњој манипулативној јавности дошло би
до обликовања националне интелигенције. Она би настајала
кроз бројне естетске, политичке, идеолошке, културне разлике
које би подразумевале начелну и претходећу одлуку о српском
становишту као њеном исходишту.
Јер, управо су нам давнашњи врхови националне интелиген-
ције – по речима Милана Кашанина – подарили “модел Евро-
пљанина и модел Београђанина... због кога је толико младог
света, из свих српских крајева, заволело Београд и Србију”. Заш-
то то сада није тако? Велика је њихова заслуга “што су млади
српски интелектуалци с толико одлучности дочекали ратове
1912–1918”. Зашто је нестало и мирнодопске одлучности у нас?
Они су, дакле, омогућили да сване “једна од највећих епоха
српске историје – доба победа на војишту, у науци, у књижевно-
сти, уметности, музици”, да се “у те две деценије XX века, са Ср-
бијом ... понови историја из античких времена – да једна мала
држава може бити велика земља.” Колико смо данас далеко од
свега тога? Онолико колико смо лишени упоришта у интеграли-
стичкој српској културној политици, у чијем је средишту српско
становиште.
Тако обликована национална интелигенција може димензи-
онирати све елементе укупне српске културне политике. Да би
сви њени разнородни моменти могли попримити – изразито ди-
ференциран – вид целовите културне политике, неопходно је
да у њеном средишту буде појам српског становишта: као онога
што представља меру наших настојања и нужних компромиса у
свету у којем живимо. Тај појам проистиче из осећања “праста-
ре, фаталне истине да се према некоме или према нечему увек и
ипак остаје националан”.