Тезе за једну дискусију у 2014. години

Односи између српске филологије и националне интелигенције
били су – током деветнаестог века – у релативној сагласности: ко-
лебања између њих као да су окончана победом Вукових идеја.
Тај склад је проистицао из углавном утврђеног правца српске
културне политике, у којем је српско становиште имало пре-
овлађујући значај, премда је саображавано са југословенском
националном и културном оријентацијом.
Потискивање српских културних интереса у међуратном ју-
гословенству открива како се изменио садржај и положај наци-
оналне интелигенције у нас: она све више нестаје са културног и
политичког видокруга, па је њен последњи организовани облик
исказан – пред Други светски рат – у Српском културном клубу.
У титоистичком југословенству долази до преломног момен-
та, јер нестаје било какве представе о националној интелигенци-
ји у нашој јавној свести. Отуд је било могуће да без било каквог
значајног отпора дође до уставног наметања по којем Срби у
Хрватској – од 1974. године – говоре хрватским књижевним јези-
ком. Показало се да се проучавање српског језика и његово инсти-
туционално постојање све више одвајају, да је приступ језику
сведен на проучавање његове историје и његових актуелних об-
лика, али да – у одсуству културне политике и националне инте-
лигенције – нестаје било каква јавна свест о значају српског језика.
Отуд би – у садашњим приликама – било од значаја облико-
вати јавну представу о неопходности националне интелиген-
ције. Јер, није могућа било каква јавна брига о српском језику
без јавне свести о људима који ту бригу везују за политички и
културни положај српског народа. Ти људи би требало да укажу
на чињеницу да се преименовањем српског језика у Хрватској
и Црној Гори стварају предуслови за процес постепеног и насил-
ног однарођавања Срба. Отуд напори српске културне политике
треба да буду усмерени како да се тај процес онемогући: борбом
за људска права српског народа, као и облицима културне ко-
муникације са његовим институцијама у постјугословенским
државама. У многу чему би ваљало следити поступке хрватске
културне политике, која има дуг континуитет: без њеног уоби-
чајеног и – од европских институција – одобреног насиља. Тако
се постиже неопходан паритет и обезбеђују европски стандарди
за сасвим посебне циљеве српске културне политике.
Свакако да су неопходне разнородне мере културне полити-
ке ка унапређивању положаја ћирилице у нашој јавној комуни-
кацији: тек када институционална брига – уместо декларативне
или аматерске бриге, које не штете, али не доносе побољшање
– постане природни облик јавне бриге о ћирилици, можемо оче-
кивати побољшање њеног положаја у нашој јавној свести.
Смисао националне интелигенције ситуиран је и у настојање
да се неутралише човекова унапред одређена спремност на само-
порицање, које – у наше дане – може попримити облик надолазе-
ћег раскола између српства и србијанства. Као културна замисао,
идеологија србијанства подразумева напуштање интегралне
српске културне политике. Јер, она утире пут инструментализо-
ваном тумачењу читавих векова у складу са актуелним распоре-
дом историјских сила и у битној несагласности са осведоченим
историјским сазнањима. Она омогућава да се из српске култу-
ре уклони огроман број историјских и културних садржаја. Не-
сумњиво велика државотворна традиција српског интегрализ-
ма у XIX веку, као и тадашње црногорство, србијанство је – шта-
више – пресудан део српства.
Сама Србија свакако је изнад тога: као Јакшићева “отаџбина”,
као Црњансков крфски распон између покрета којим “у Сербии
зорњачу тражим” и горког освешћења у сазнању да “умрећу због
Сербие а нисмо се ни срели”, као Давичов распон између жи-
вотне “песме међу народима” и устаничке “буне међу народима”,
као Десанкина “велика тајна”, као Пајићев сужањ, јер “ја сам био
у Србији / Србија је на робији”. Сама Србија је – у својој много-
обличности – вреднија од сваке идеолошке представе која се на
њу позива.
Али, само српском интегрализму припада сав полицентри-
зам српске културе: барокни и грађански свет који настаје се-
верно од Саве и Дунава, устаничка и епска традиција у Босни и
Херцеговини и Далмацији, градска упоришта нашег културног
живота у Трсту, Бечу и Загребу, штокавски говор Дубровни-
ка, византијска светлост косовско-метохијских и македонских
манастира, огледање сентандрејских цркава у великој води
Дунава. Да ли ћемо се одрећи српског културног полицентризма
у корист идеолошке конструкције србијанства?
Она је – и то ваља казати у овом часу – разорна по саму Србију.
Не треба имати никаквих недоумица када је о томе реч: довољно
је уочити са којих се адреса непрестано – у свим ситуацијама –
искључује реч српски и циљано замењује речју србијански. Јер,
идеологија србијанства само је унутрашњи такт и одзив на спо-
љашње дуготрајно симболичко и културно настојање. Зар непре-
стано не трају настојања да се Грачаница – у оквиру УНЕСКА –
упише у “косовску културу”? Зар нисмо сведоци одступања од
европских стандарда када је реч о мањинском праву на ћирилицу
у Вуковару? Зар је толико тешко уочити да је идеологија србијан-
ства истински корелат идеологије војвођанства?
Потребна је негована свест о богатству дијалеката српског
језика: посебну пажњу ваља усмерити на унапређивање знања
о косовско-ресавском и призренско-тимочком дијалекту којим
говори велики број становника Србије. Јер, ти дијалекти чувају
велике слојеве претхришћанске и хришћанске старине, један
сасвим особен свет културе, који је дао неке од највећих домета
наше књижевности и музике: Бору Станковића, Мокрањца и
Драгослава Михаиловића. У тим дијалектима живи културна
веза са нашим присуством у македонским и косовско-метохиј-
ским подручјима: поезија Момчила Настасијевића има везу са
њиховом језичком и културном старином.
Неопходно је, дакле, да се свет српске културе схвати инте-
гралистички: као свет различитог постојања ипак једног народа,
као схватање културних различитости које су – премда разно-
родне – постале део наше укупне свести, као што је и наша кул-
тура – ако применимо једну реченицу Томаса Мана – један облик
схватања и изражавања људскости која је српска.
Тај интегрализам треба да буде делатан да би био делотворан:
он ваља да неутралише тако распрострањену регионалну свест
у нашем народу, која је подлога за остваривање намере да се све
што је српско сведе на србијанско. Отуд би србијански региона-
листи требало да покажу наглашену осетљивост за источнохер-
цеговачке говоре и свет патријархалне културе динарских про-
стора, као што би херцеговачки или црногорски регионалисти
ваљало да покажу спремност да ослушну тамни и дубоки свет
косовско-ресавских и призренско-тимочких говора и обичаја.
Свет северно од Саве и Дунава само треба да ослушне свој соп-
ствени глас из давнине. Јер, тај свет је увек – можда и најбоље од
свих – разумео дубоку језичку и културну драму народа који по-
стоји на размеђу цивилизација.
То је интегрализам који има смисла. Он одговара давнаш-
њој представи Исидоре Секулић: “има код малих народа ова
појава: врло жив патриотизам територијални и историјски, и
врло мли-тав патриотизам културни... Знане и скривене снаге
својих река и планина и градова, својих сељака и интелигенције,
мали народ осећа више кроз историју него кроз уметност. А то
је мало.”
Улога и смисао националне интелигенције – као и њено ос-
новно настојање – били би у настојању да се српско становиште
учини легитимним. Јер, српско становиште представља природ-
ну и нормалну последицу читавог XIX века у нас. Слободан Јо-
вановић је с разлогом казао како су Срби – после Првог светског
рата – извршили “националну демобилизацију”. Драма читавог
тог кретања појављује се као драма наше националне интели-
генције. Често се појам националне интелигенције одређује као
немогућ појам, као contradictio in adjecto. Није нужно да буде
тако. Јер, описни придев национални одређује неку каквоћу и
неко својство интелигенције. То својство може припадати ње-