Предраг Р. Драгић Кијук: Хришћанство без Христа,
Рашка школа, Београд, 2011.

На почетку 21. века изашло је више књига о Европи и Србима, али
ће само две у јавној свести Срба обележити овај век. Обе су ан-
трополошке студије српских слободних мислилаца: професора
Дух самопорицања Мила Ломпара и Хришћанство без Христа
филозофа Предрага Р. Драгића Кијука.
У прошлом броју часописа Људи говоре писали смо опширно
о књизи Мила Ломпара и њој у част отворили нову рубрику која
је насловљена по његовој књизи. У овом броју настављамо да рас-
прављамо у сличном тематско-мотивацоном складу о Кијуковој
књизи Хришћанство без Христа.
Свест оно мало непоречених Срба у ери титоизма током про-
шлог века чувала је Кијукову књигу Кантена муди у прошлом ве-
ку, а његова посмртно објављена књига Хришћанство без Христа
доминираће јавном свешћу све већег броја несамопоречених
Срба током 21. века.
Шта је то толико значајно изречено у овој књизи? Све оно што
смо само начелно знали, без генезе, узрочно-последичне повеза-
ности тајних и јавних планова егзекутора који су хришћанску
Европу, колевку хуманистичких идеала, претворили у љуштуру
хришћанства без Христа, са политичким идеалима. Речју, есеј-
иста и православни философ првог реда, Предраг Р. Драгић Ки-
јук, у књизи Хришћанство без Христа аналитички, синтетизова-
но прати у свом историјском, антополошко-философском про-
мишљању докумената о разбијању старе хришћанске Европе, оне
с хуманистичким духом, у још увек само љуштуром хришћанску
Европу са политичким идеалом воље за моћ, али засигурно без
Бога. Истовремено Кијук прати и рашчовечење човека Европе и
света без човечности, претварање човека у скудоумног потроша-
ча и политичко, а не хришћанско хуманистичко биће. И све то
овај аутор чини акрибијом великог философа и књижевника, не
изрекавши ни један суд без извора и доследног документовања и
свестраног дубоког промишљања. А по чијим плановима се стара
Европа, са Христом, трансформисала у нову Европску Унију, без
Христа? По “папским, бонапартистичким плановима, савезима
и средствима”, одговара Кијук. Почело је то са “Наполеоновим
синдромом”, када папа Пије VI склапа савез с Наполеоном ради
освајања православних простора на истоку, што ће га ускоро
стрпати у затвор. Али, његов наследник Пије VII и папска курија
подржаће католичку Француску и Наполеона, као и све будуће
императоре који су кретали у походе да покоре свет: све Хаб-
сбурговце, па Хитлера и Мусолинија, па све америчке председ-
нике, посебно Регана и два Буша, у свему вођена идеолошким
политичким идеалом освајања нових простора, а не пружања
хришћанске љубави и наде погаженом човеку.
А на ком народу и човеку то практикује бонопартистичка, хабс-
буршка, фашистичка и демократска Европа и империјална Аме-
рика? На оним људима и народима чијом је свешћу још увек вла-
дао хуманистички идеал, а не политички – на православним на-
родима, а и сувише стварно – на граничном српском народу. То
поприште још увек митског Балкана сагледава Кијук антропо-
лошки, из године у годину, из рата у рат, из генерације у генерацију
над српским народом у последња два века.
Као конкретна потврда, документ о одстрањивању православ-
них народа јесте договор Ватикана и Европске уније да се у Брисе-
лу 1999. оснује Музеј Европе, чија ће почетна историјска делница
бити 812. година, када је католичком Европом (латинском) домини-
рао Карло Велики, док су векови и велике и силне Византије и ње-
них и силних и учених василевса одгурнути из историје Европе.

Како представити ову књигу?
Била би банализација препричавати садржаје Кијукове књиге
Хришћанство без Христа, чак и ако би нам њена суштина то до-
пустила. Али, њу је немогуће препричати. Узалуд нам је и добра
меморија, страст за нарацијом, смисао за анализу. Не да се ова
књига ни анализирати, уз сву моћ интелекта аналитичара и ње-
гову дубину промишљања. Из ове књиге може се непрестано
учити и на њеним лекцијама кориговати наша сопствена свест,
која је грађена на идеолошкој јавној свести прећуткивања, бру-
талне селекције и лажи.
Представљајући ову књигу можемо само назначити подручја
њене антропологије, хамлетовске и донкихотовске упорности ау-
тора да сагледа феномене, или бар оне главне релације склизнућа
у зло и злочињење разбожене Европе и њених планера и тобоже
клерикализованих рубних малих народа као извршилаца.
У уводној напомени, коју је насловио Упонорени свет, Кијук
полази од Мартина Лутера и Еразма Ротердамског, који утемељу-
ју теологију порицања корупционашке папске цркве, која разје-
дињујућом логиком успоставља агресивну теологију, а политича-
ри успостављају еру западног просветитељства и идеолошког
хуманизма. Лутер предлаже избацивање Прве и Друге послани-
це Јованове и Књиге откровења из Библије, Волтер се залаже за
противхришћански свет, а Русо вапи за спасењем од јудео-хриш-
ћанства. Тако ова лутеранска, волтеровска и русоовска теологија
порицања историјске цркве укида традицију, медитеранско-ви-
зантијски хуманизам и теистички хуманизам. “Тако су литур-
гијску заједницу… замениле секташке заједнице”, закључује Ки-
јук, а такав секуларизам је прерастао у монашко секташтво. Ство-
рен је тзв. “модеран свет”, не ослобођењем појединца од догме,
не ни индустrијализацијом и техничком револуцијом, него про-
тестантском реформацијом. Тај нови свет ће тако прећи из уто-
пизма у тоталитаризам, псеудохришћанство, дарвинизам до анти-
хришћанства и антиморала, па ће модерна руља похрлити за раш-
човеченим креатурама, какав је Лењин, Хитлер, Стаљин, до њи-
хових “патографских рецидива: Клинтона, Солане, Буша”, закљу-
чује још на почетку књиге Кијук. 1
У реконструкцији хришћанства предњачи сирова, секуларна
европеизирана Америка. Њени реформатори хришћанства, скри-
вајући се иза нове науке, предлажу “да се деформишу и одбаце је-
ванђеља” (Долингер) и псеудохришћанство проглашавају аутен-
тичном хришћанском философијом. Сам председник САД Томас
Џеферсон укључује се у редактуру и редукцију Библије “сводећи
је на благонаклонији морални кодекс”, бранећи Христа од апо-
стола! Св. Павла назвао је “коруптером Исусових учења” и забра-
нио својој деци да читају Библију.
Дакле, још у Уводу, читавом библиотеком извора, књига и
докумената, Кијук документује како реформације и редактуре
хришћанског учења доводе до овог што данас живимо: “секула-
ризовано биће, заблудело у успењу прогреса и профита, коме
предстоји пут суноврата. Ера стрепње већ је иза њега, и биће
постхришћанске и постхуманистичке цивилизације се најзад суо-
чава са истином о себи: оно јесте ‘самозвани бог на свом ђубриш-
ту’” (стр.27), завршава Кијук уводно поглавље мишљу св. Јустина
Ћелијског.
Проклети гроб “упонорене свести” Кијук је нашао у визији
опет једног од америчких председника, Вудра Вилсона, кога су
банкари довели на власт, а који је изрекао следеће још 1913:
“Наша велика индустријска нација се контролише кредитним
системом. Наш кредитни систем се налази у приватним рукама
и на тај се начин развој наше нације, као и све наше активности,
налази у рукама неколицине људи који неизоставно, из разлога
сопствених интереса, застрашују, контролишу и уништавају ис-
тинску економску слободу. Постали смо једна од најгоре контро-
лисаних власти цивилизованог света” (стр. 23).

Постхришћанска Европа – хришћанство без Христа
Још је руски православни философ Николај Берђајев делио хриш-
ћанство у два непомирљива корпуса: “хришћанство као царство
духа” и “хришћанство као царство ћесара”. Прво је “изворно, сабор-
но, симфонијско, свечовечанско, хармонијско и православно, а
друго државотворно, војујуће, употребно, политичко и идеолош-
ко, инструментализовано, прагматско, односно хришћанство без
Христа”, каже Кијук (стр. 31, 32). Прво је христоцентрично, а друго
човекоцентрично. Првом је посвећена источна православна
црква, а другом западна католичка и протестантска црква и све