На путу блесну стара караула
Гле фењер, небо на крову.
Прима рука поздрав, с бучних аула,
Жагор у ненаписаном слову.

Писмо испуштено крај пруге десну
Страну скрива, уз репух и коњштру,
Гласом сусрета на путу тесну,
Раскрили ноћ и неизвесност оштру.

Сам, у интими, са ољуштених зидова,
Креће се линијом, док окце светлуца,
Ту, у собичку, он рукописе куца,
Ил иза завесе, платно из основа

Затеже. Корак пристигли, поздрав
и сусрет, можда заблуделог сина,
док се у загрљају, отац свих даљина
ћутњом упиње, и суздржањем висина.

Летописац

Овде, жизн, от тебе, до мене;

Песни, тајном херувими не скрише.

Пером и белином се испунише

До светлости ове гласне тмине.

Овде, жизн, са укусом биља.

Овде, биље са укусом дима.

И корен му от дима поприма,

Живећемо у звезди обиља!

У трбуху потуца се душа,

У души се истањило чело.

Све је само офарбана тмуша,

Немам речи за ново опело?

Теби, од бола, од смола, речи клизе

Низ ветар туђ, неравномеран.

О, да ли недељом рај истеран

Слути давни плач и нове катаклизме.

Косовски интермецо

Једино са Косова поља
Долази киша и олуја
Ветар струји и препреке на путу
Једино успаљени глас, завија и врлуда
Окреће се тихо неизвесној ћуди
Једино тамо су хорде узеле инструменте
Па гласно усправљају се
Једино из бусије тамо сад се измешале
Разне чавке и староставне пчеле
Излетеле из лебдеће траве
На сунцу далеком пут се сија
И гледа упорно
Једино тамо уз гусле осмех не бледи
И јаје недирнуто једино тамо остаде
Једино тамо зуби и уста полуотворена
И док неко пије воде обично
Док на шкргут научи надолазеће боје
Једино тамо скочи питома њушка
И човек у јелеку и преплету чоје за свагдашње хајке
Једино тамо у млеку ћуте
И осмехом се заклањају мајке
Једино тамо не досеже глас
И чежње носе голубарнике
А птице између сваког трена
У окруженом небу од гвожђа и плаветнила.
Још једном је освануло на тарабама
Скривено место благо се огласи ћутањем и криком
Над пољем пшеница класала
И бесомучни покрет оквир оставља
На хоризонту плавом који се понекад брише
И своје присуство на прелет оставља
Једино тамо се не дише
Док се песма заборавља
И шева се упорно оглашава
Да се ништа не изгуби
Стазама утонулим у бескрај

Враћевшница

Иза ногоступа Србија тамна шума,

Где вршак копља свитне у тресак.

Помрачење иње стресе у дна безумна:

Ту мудрост неће у бљесак.

Просветљене вазнесе у сан смрзнут,

Мир патњу пришије народу ускомешану,

Закон ко челик с оклопа окрзнут,

Док храм пресветли зида у тихом послушању

У ћутњи приспелој, Радич, велики челник

Храм у красоти сплет мисли снива,

Што светлост укроји и због спаса се дарива...

Народ нам је постао невиделник.

Бели се камен, прст нека укаже

Времена увек биће на ивици силазака,

Реч нека светли – и тамница да нам помаже

Патњама краја нема, молитвама почетака:

Грехотни смо, о Боже, ал сие храм лепи,

У приношенију победоносац Георгије свети

Нек милошћу сачува нас, бојом дах нам укрепи,

Помени јаке, тек и најслабијег се сети