Милан Ненадић
Венац за Гаврила
XV
Груни ко невреме, гашена, о тмаста
Акростих ми овај из гушења цвета.
Враћам себе земљи, из земље израстам
Разумљиво сунце, љубав сунцокрета.
Иста ми мисао, иста руса глава.
Лепо благосиљам, руку дижем – к мети
Освета је слатка и зато – крвава
Прво нам је мрети, па вечно живети.
Растаче нас време, наш се народ топи
И сви да смо мртви, исто да би било
Нашто да се клечи Бечу и Европи.
Црна моја Босно, мртве птице крило,
Испиј своју чашу жеђу која стреса,
Пуцњем тргни српство, гледај у небеса.
Коментари