Поезија
25. 12. 2015
Мирослав Максимовић

Двадесети

Тужни век
ко фабрички димњак расте.
Дим, и тишина,
и нова светска машина.

Распадања

Празни призори слике у бусији
бар да нас негде мисао још чека
нема описа чак ни у русији
ноћ је улица фењер апотека.

Низ време пружен излизан тротоар
покаткад бљесне излог у неону
тражење смисла води у писоар
пакао смештен у градском реону.

А тамо стењу тешко им је бреме
то семе и реч пада у марију
они с начелом новац јесте време
воле да брзо уд тужној зарију.

Стални просјаци чуче као вране
у молитвама побожно роморе
а онда скоче динаре да бране
и међу се се хоће да поморе.

Спори чувари појуре лопове
марија виче потецте млакоње
ко да је чује сви праве послове
у инђији је тешко безакоње.

Јер није више што је било јуче
анђели као чартер авиони
изгубили су од небеса кључе
у њедрима им снују шкорпиони.

Сетне ли уши наслуте кораке
не то је ништа снег и бљузгавица
да ударају печат на облаке
не спремају се дванаесторица.

Језик се неће огласити криком
која је књига наспрам овог века
не чита блока у русији нико
не светли фењер шта ће апотека.

Вредности

И нови људи прослављају песме.
Циљеве знају па траже вредности.
Прљави у сну стајемо пред чесме.
Што лепу земљу пожалих опрости.

Тужан сам знао да то није нада
да неће проћи болне израслине.
А кад погледам брду изнад града
свуда порасле смокве и маслине.

Нова господа у новом изгледу
кућним језером златна утва плива
на свили седе а свилу не преду
на плећима им кадива и дива.

И небо ново! Као да га нема
гледа просјаке гледа и стенице
гледа весеља а под њим док дрема
у празно расту бјелице шенице.

А пријатеља слушам како лаже
умотава се момчиловим крилом.
Он је видео шта му књига каже
и то је њему врло мило било.

У гомилама попуштили крила
историја их густом крвљу стеже
заборављена посестрима вила
нова родбина крадом перје реже.

Тврде нам вере нигде ни за лека.
У чему ли ће чврснути вредности?
Ко зна да лети под бедемом чека.
Збуњена земља нека му опрости.

Нова песма

(1941, 1999)

Над градом плови штука-Офелија,
али без девичанске свиле:
чудне птице из бомбардерског сна
звучним концем су ме обавиле.

Одисеј, непокретан, могао је да чује;
ја не могу, јер је мој
народ непокретан, у дубоком подруму
сведен на преживелих број.

Над градом звучи вилински бој.
Још нема гласа народног слепца.
А мени је збиља добро: сричем
речи које ми бомбама разваљују непца.

Београдски тротоари

Мирни испружени
док их диркају штиклице
заспали мртви,
али кад их чизма удари –
то одјекује вековима.

Сава и Дунав

Београде,
прија ли ти
тај мутни загрљај даљина?

Калемегдан

Oно велико жуто,
што пропада у сремску равницу,
је ли то сјај
који чекасмо вековима?

Тринаести сонет

Изговори тихо ово име
Бранко Иво Десанка Змајова
Сава Милош Његош и Стерија
Перун Страор Вид и Хранивоје

Изговарај по реду имена
Сричи муцај све слово по слово
Па ћеш доћи до свог презимена
Као старо оно биће ново

Па ћеш наћи воду сан и боју
Нешто мало у свему велико
Наћи себе наћи земљу своју

Можеш главом тада крв да замениш
Да се дигнеш чипом и челиком
И онда се у ваздуху скамениш.

Из Жиче

Из Жиче у Студеницу
на два-три језика

Из Студенице у Милешеву
на два-три језика
и на српском

Из Милешеве у Сопоћане
у јабуци од злата
и свиленом јаглуку

Из Сопоћана у Грачаницу
на мачу и бојном коњу
под крсташ барјаком

Из Грачанице у Дечане
у државном печату
овери слободе

Из Дечана у Свете Архангеле
у царској одежди
по члану закона

Из Светих Архангела у Раваницу
на крилима сивим соколовим
у лебдењу изнад историје

Из Раванице у Каленић
у очима анђела
и речима песника

Из Каленића у Манасију
на рукама рудара, у рачуну трговаца
који раде и кад се робује

Из Манасије у Хопово
у сачуваним књигама
да се не сели држава

Из Хопова на Врачар
у ватри која на земљи
греје царство на небу

Па опет у Жичу
у осамсто црвених певања
у осамсто плавих плакања
у осамсто белих ћутања

Из Жиче на исток и запад
и у висину:
Србија.

Поезија
25. 12. 2015
Саша Мићковић

Самоћа

I
Јануарска хладноћа Рачом шиба и реже,
Божић је, мраз и магла, слеђено грање звони.
У углу собе ватра дудовим пањем жеже,
и снег кристалним сјајем по пољанама рони.

Јутро је чудно, бледо, тишина, мир и ћутња,
већ је празнично доба, уста се вином квасе.
Зимобојазно срце и душу згрчи слутња,
јер сви драги и ближњи животни жар загасе.

А раскров – кућа пуста, ко дупљом немир свира,
трпеза милодашна без вољених зазјапи.
То трошњава самоћа бола плодове збира,

и скупља моје мисли у сузоросне капи.
Засечем кору хлеба, као сопствено тело,
место тренут да славим, живом држим опело!

II
Вече капље мрклином, починку то је време,
на столу згасла свећа и поноћ минут дроби.
Из пећи задње искре угарку трулом стреме,
и хладна тама цури по мојој језној соби.

Сад већ из постељине гледам окове зида,
сан ми облепи капке, јава јамом завире,
бар сноводиља ноћас самоће да извида,
и из пустошне собе почне плам да извире.

Зачујем јасни жагор, за столом седе моји.
Насмејани и орни, лебде им душе беле.
И свуда се весељем звук радовања роји,

анђели руком светом небне дарове деле.
Сви окупљени, блиски, и соба зарјем зрачи,
док живот као паук плаштом црнила мрачи!

III
Стриц је уз врх астала, прича о давном добу,
у руци чаша вина својом бистрином сија.
Помиње разна чуда још на Христовом гробу,
укућанима душа младим житом проклија.
Отац мудар и ћутљив, загонетно се смеши,
крај њега унучад сва, зацветале им клице.
А мене твоје око благогледно утеши.
Вољена, живот жезне, и деље бридом лице.

Васцеле ноћи сневам, те време снима мину,
опет мразна белина јутру у видик пуца.
Будан и сам у соби, гутам лед и празнину,

а јануар је осми и свуда снег светлуца.
Блиских, вољених нигде, занебљени већ неки,
а ја окриљем ћутње, замрежен у сан меки!

Манастир Kопорин

I
У Копорину спокој, душевна питомина,
камени манастир се закрови Божјим штитом.
Врлог Стефана круна и мач заблешти притом,
а иконе затапа бајковита тишина!

Лица фресака, очи, избодене до сржи,
оскрнављене слике, старе већ шесто лета,
и Стефанова глава ту мироточи света,
зарасле ране, жезло, анђео ватрен држи!

Трошњаве грудве земље, стабла, извор и трава,
све сјај крста прожима, благо и гласомило.
Безброј је молитвица Копорином уснило,

монашким благонежјем Стефан крај Творца спава.
Монахиње залебде у светларној бистрини,
Светац вековно цакли у наднебној висини!

II
Овде се мисли плоде, закалеми се биће,
као најслађа воћка, човеку ум разлиста,
и монахиња Нина раскошним жаром блиста,
слушати њену мудрост, блажено је ужиће!

Путниче, када пођеш путем из Копорина,
и брдом чим се винеш, крај камене капије,
ослушни како свемоћ божанска с неба лије,
растапајући срца, зажеже крв једрина!

Још само шума шушти, обриси манастира
остају у даљини, вековно просвећују,
а мисли као пчеле сједињене у брују,

док појање монашко вернима жића збира!
Та светиња, скривена у брду, цветном миру,
засади зарје души, тка молитвену лиру!

Поезија
25. 12. 2015
Анђелко Заблаћански

Септембар

На врху крошње лист што небу стреми
Недозрелом плоду црв је први гост
Роса хладна – трагови лета неми
И на једну обалу наслоњен мост

Недоумицу новом дану краде
Још врео и ћутљив сунчеви зрачак
Као у оне године безбраде
Јетко се душом проспе наде трачак

Сваки нов дан гњлим се воћем храни
Украј стабла стало минуло време
Где лето, где јесен – на којој страни
Септембар – радост или тешко бреме

Из погледа бежи небо чисто
Вране у магли већ слути јутро свако
Ветар глас носи – никад више исто
Док лист с врха крошње већ пада полако

Самосвојност

Песнику

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Сред голетног поља изниклог одавно
Уз обалу реке два везана чуна
И безумље свуда страшно и огавно

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Усном која дрхти речју нереченом –
На глави фукаре блиста царска круна
Видљива и оку са најсивљом мреном

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Пауновим пером – мастилом плаветним
Напуштен од света пун животних буна
Са душом детета и погледом сетним

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Недогледу јасан – времену будућем
Кад обичност мине тад загуди струна
Све ничице падне пред стиха умећем

Пастирска игра

Више те нема
И као да ниси ни била
На ливади цике и фрула
Тек у дну ума
Детињство и песма
Једна чесма
И у твојој коси мирис старог друма.

Нема те више
А некад си и те како била
До небеса дизаше те крила
Радости
Буђење младости
Топлина јулске кише
Била си истина – а сад ни сећање више.

Ноћ са песником

Сећање сврати
с јатом птица селица
пред полазак.

Мисао клоне
уплашена као срна
у ноћи лова.

Ни сна – ни јаве
у видокругу орла
црно јагње.

Зора се стиди
над пољем гракћу вране
у мојој глави.

А пој славуја
заборављен на папиру
свитање брише.

Уморна чежња

У оку чувам даљину хладну
И наду голу
Твој осмех мајског јутра

У трептају поспаног дана
Тражим ноћ давну
Твоје груди топле на длану сна

На усни заборављеног осмеха
Дрхти жудња јасана
Заробљена у мислима твојим

На груди ми пале боје јесени
У сећању пепељаст траг
Уморна чежња песме лудости

А у свему звони тишина
Самоћа моја – твоја
У страху од напукле јаве.

И тек кад се тешка врата затворише
Све нађох испод отирача.

Чулност

Слушај како поноћ бије у мојим недрима
Док од страха да одлазиш блед сам као јесен
Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима
А хтео сам да свуд пловим сновима занесен

Гледај како плаче месец у мојим очима
Онај исти што с нама је у бестиду сјао
Види – гори пут ми твоја још на длановима
А већ сасвим у очај сам безимени пао

Загорчале мајске трешње на мојим уснама
А још јуче на њима си тражила нирвану
Окуси сад ту даљину што стоји у нама
Речи што се не изусте у празном дивану

Удахни ме као мирис кише у прашини
Кад се нога успомена само блату враћа
И све има воњ трулежи у нашој тишини
А некад смо мирисали попут медног саћа

Додирни ме само слутњом да негде постојим
Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком
Пипни око себе само још свуд с тобом стојим
Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку

Све осети само чулом које жена има
Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш
Или сунце да ми нудиш када стегне зима
И преда мном увек чулна у осмеху стојиш

Поезија
25. 12. 2015
Живојин Манојловић

Једина Србијо

Волим те
Волим те тако узавреле крви
Волим те
Постојано
Поносно
Црвено
Волим те
булкама цветних поља
Зрелих јагода
Волим те
Руменилом девојачког образа
Волим те
Њеном плетеном косом
Увезаном црвеном машницом
Раздраганим смехом деце
Волим те

Волим те
Ишибану моравским кошавама
До модрине
Плаву
Плаву
Не клонулу налетом других ветрова
Волим те
Плаветнилом зрелих шљива
Очију
Мило
Вером настало
И опстало
Волим те
Волим плавичасто
Сјајем ордења мојих предака
Сина и кћери
Волим те
Поколењима њиховим
Волим те

Волим те
Пролећем
Расцветану
Белу
Волим те
Белином летњег облачка
Над хладом његовим
Волим те
Снежном белином посуту путем
Топљену срцем
Понекад преварену
Волим те
Проседом косом белом
Пребледелу бригом за своје

Волим те
Волим
Каква си била
Каква ћеш бити
Под којом било шминком
Она бледи
Брише се

Осмех

Украо сам ти
Један осмех
Искрен
Топао
Срећом саткан

Нежно сакрио длановима
Да нико не види
Да нико не сазна

Моравске кошаве цепају сећања
Да ситне фрагменте
Сете
Среће
Туге
Радости
Бола
Лепоте
Љубави

Чврсто држим
Стиснуте дланове

Понекад
Усамљен
Растрзан мислима живота
Осетим тугу

Лагано отворим дланове
Твој украдени осмех
Као хиљаду новогодишњих прскалица
Заискри непролазном љубави

Љубав

Љубав
Није само реч
Пријатељу
Немој реч
љубав
Изговарати тек онако
реда ради
Осећаш
Изговори је
Тихо
Побожно
Као молитву
Нека клизне
Низ грло
Лакоћом пера
Птице
Птице станарице
Не селице
Изговори је
Лебдећи
Озарен
Грудима пуним
Жудње
Чежње
Слатком стрепњом
Чекања
Љубав
Љубав не долази сама
Зови је
Заслужи
Убрзаним лупањем
Срца
Узбурканим мислима
Постојаношћу
Истрајношћу
Опраштањем
Осмехом
Да пријатељу
Љубав није само реч
Већ ТИ својим бићем

Груди

Налети зиме моравска кошаве
Не расхладе врелину
Љубљених

Утонем у нежности
Мирисом младости

Груди орошене
Набубреле
Омеђане тесном чипком

Образ на белину меком ткану
Додиром задњег дамара
Узбуркану

Дрхтај жудње зањиха
Облаке језе истрајне
Вечне
Љубављу дарежљиве

Поезија
25. 12. 2015
Владимир Сорак

Искра

Прохујаше РЕЧ васцелим светом
Родило се сунце изнад плавог свода
Наста живот тајанственим покретом
Дух у телу започе да хода

Голо око свога црва нађе
И обриса оно мало стида
Вечни трен одбројава краће
Кроз крик плача што свог брата изда

Краткотрајни заноси пожуда телесних
Обузеше срца поробљених мисли
Очију злобних и погледа бесних
Осликавају идола којем су пришли

Море суза суво дрво храни
Али дрво плода родит’не уме
Семе крхко нема ко да обзнани
Јер без светлости оно само може да струне

Само једна искра вечно траје
Све изнова ствара, васцело чини чуда
Семе обнавља и ново рухо му дарује
А та искра што покреће живот јесте ЉУБАВ

Плес духа и даха

Испреплетане мреже далекосежних људских жеља
Прате сваку душу вребајући тихо и помно
Те мешавине бесповратне бриге уз зрно квази-весеља
Вежу нас за овај свет чинећи га нашим домом.

А те страсти бурне, за рукаве грубо вуку
Хранећи нас клицом што у екстазу сенке баца.
Нуде нам се дрско као представа у слици и звуку
Попут наследства битног, везом од наших отаца.

Дух нека се буди, ошамућен трулим задахом лажи.
Нека одбаци сидро што ка дну га вуче
Логос да га води и ка циљу снажи,
Јер свако ново данас, после сутра постаје јуче.

Моменат вечности

Погледала си у моје срце и у њему видела свој лик…
Неизбрисив…попут првог погледа…попут првог пољупца…
Док се листају странице нашег живота, ти си моје књиге корица,
А у тој књизи је теби посвећен сваки уздах, слово, реч и стих.

Мислио сам да сањам, док ме ниси уснама пробудила…
И твојим нечујним шапатом који одјекује али не само у снови-
ма.
Све што желим, у теби је исписано златним словима
Која сам спознао данима и ноћима, док си ме очима љубила.

Моја мисао само теби је упућена, јер бих хтео…
С’ тобом провести јутра, дане и ноћи…и тако без краја…
Моменат вечности у којој љубав све спаја…
У загрљају твоме…да си крај мене и да сам цео.

Време за размишљање

Обнажене смо сенке, које страстима хрле
Заражени беснилом бола, што нам срце кида
Којима је лакше да мрзе него да воле
Задојени млеком гордости, без имало стида

Учестали су посртаји што духу се кезе
Печате нам деле на челу и руци
С’ циљем да нас у једну врећу свеже
Док се брћкамо у топлој сумпорној луци

А из дубине шуме завија гладна звер
Сејући страх речима упитним и злим
Оче, знаш ли где ти је сада кћер?
Мајко, куда ли је отишао твој син?

Вечерња киша нека сунцу слути
Јер највећи грешник има шансу спаса
А ову тамну сену што нам мисли мути
Растераће речи анђеоског гласа

Уздиће се слика изнад магле греха
Спознаће се Луча у музичкој форми
Зачуће се опет мноштво дечјег смеха
Која чистом душом следе Вечној Догми.

Поезија
25. 12. 2015
Јелена Шаула

Корење

Претворите ме
У дрво храстово
Да се укореним
Градом Хамилтоном.
Уградите у
Онтaријско дубоко корито
Да се примим и останем
Попут земље растресите
Само ми небо дајте
Изнад Сремске земље
Изнад улице Багремове
Што дубље кроз крв расте
Дубље корење вуче
Румску булку моје душе
По Хамилтонском небу сади
Да ме препороди
Када ме јутром буди
Канадска зора иза
Прозора

Светлост бела

Кров над главом ће у сан
Раширити руке па се дати
Птицама сенки што ће нам летети
По целу ноћ док не сване дан.

Поништено име, обличје тела
Као од шарне змије свлак
Пре него утонемо сновима у мрак
Понеће нас светлост бела.

На земљи оставити отисак свој
Приближити се небесима у спој
Летети навише без сећања лика.

Нека нас понесе вео измаглице
Обличја новог човека – птице
Венчања неба и земље – нова слика.

Поезија
25. 12. 2015
Душица Ивановић

Протерана

Никада ниси био
Оно што сам желела
Ниси се претварао
Приметила сам да си жмурио
Док смо се љубили

***
Вукао си кораке по степеницама
Тешко дисао
Колебљиво се пењао
Ка мојим вратима
Мислиш да нисам приметила
Како си зној на леђима доносио
И прсте нервозне

Мислиш да не знам
Да ме ниси волео
Ни кад си ме гледао поверљиво

Сећам се твог мириса
Који сам први пут опростила
Укуса твоје коже
На нежној кривини рамена
Сећам се смеха
И опојних трава у твојим порама
И да си ми руку држао нервозно
Рачунајући време до одласка

Знам да си ме жмурећи љубио
Све знам
Само не говорим
Све памтим а хоћу да заборавим

Протерана из будућности
Никад се у њу не враћам

***
Докле ћеш да силазиш
Питала сам
Степенице постоје и ради пењања
Ниси ме чуо
Теби је било све то једно
И љубавни занос и брижна питања
Ти се одмакао
Пре но што си упознао
Давање

Докле ћеш да ме повређујеш
Питала сам
Хоћу да чекам
Нећу да буду за расипање
Моји пољупци

А ти си ме жмурећи љубио
Све знам
Само не говорим
Све памтим а хоћу да заборавим

Протерана из будућности
Никад се у њу не враћам

***
У журби си се извлачио
Из мојих руку
Испијао хладну кафу
Речи просипао
Као да нису дошле
После пољубаца

Ти си заборављао пребрзо
Ти си рањавао невољно
(Ипак рањавао)

Ти ниси дозволио
Могућност останка

Знам да си ме жмурећи љубио
Све знам
Само не говорим
Све памтим а хоћу да заборавим

Протерана из будућности
Никад се у њу не враћам

Рођење

Певали су још увек Рождество твоје
Када су се врата отворила
Снажно
Гурана јануарским ветром
И снежни прах се разлетео припратом
Жене су грлиле децу
И свијале шалове око рамена

Господе
Запомагао је неко
Господе

А тешка врата су цвилела
Хор је и даље певао
Господи слава тебје
Слава тебје

Једна звезда повелика
Засела је на црквени кров
Отежала од дугог пута
На себи је носила
Златни прах
Мирисала на тамјан и смирну

Људи су у чуду излазили
Док је тропар још одјекивао
Један по један се звезди поклањао
У небо очи упирући
За себе шапћући

Алилуја
Алилуја
Алилуја

Поезија
25. 12. 2015
Сања Крстоношић

Привремено од умирања

1.
Трчим раздрагано, и,
сестра мирише најлепше
љубим је док бежи
Направио си Орман и Врата
У њему сам нацртала Реку и Чамац
а тераса је била топла
од летњег пљуска

Играм се! Играм се!

Хвала

за Руже маштарије
стаклене боце и сан
да је неко ипак
веровао

О! Заљубљена,
никада нисам престала да
будем

2.
Хранимо се здраво и пијемо
ваљда, здрава млека. Али ти
си већ уморан и
веома, мршав,
слаб

Сиви џемпер, кости, ја
Ко је овај човек? Ко зна.
Зар отац? Страх.
Сваки мој став?

У кецељи с извезеним
оловкама на џепу с леве стране
наслеђеној, великој,
сестра

Мишеви помаљају своје носиће
Рози и ружни убијају сјај једне нове
љубави, лажи, ма крај!

3.
Петролејка ми показује пут
правих и пресликавања.
Ружин сто не помаже
у стицању знања.
Све морам сама.
Цртам, цртам

И на њему ређам тегле,
сокове парадајза
стављам поклопце,
вакумирам.

Заспала сам јуче
Множила, равнала
Он је дошао и рекао,
(оставивши гоблен с пролећем
за неки други пут)
Да су то богиње.

Лампа с бродовима
и кауч.
На наслону глава
за ружом
спава

Као последњи наговештај
Као преостала нада
Лаж се увукла у снове
Постала истина
Никад престала да пада.

4.
И сила у мени
срце ти мрви
да л’ дишеш још увек
Да ли знаш?

Тамо у ћошку
мајка те зове
Овај свет чудно наш

Завесе тешке, ни дашка, сна
суморно, суморно
пролеће, ја

5.
Фаворизована јадница
слабошћу
Зидине храма створила

Рупица на бради, зима, мала
На станици чекала
да оде до презли
Кожне чизмице
су мокре
А сестра?

Док причам то,
Двориште игре и свиње
И орах и мачке и новине
Уље за ланце, старе бицикле
Цигле, цигле траве пуне

Јурим јутарње сунце сунце
И с њим, у белим колима
Изгледам срећно

Поезија
25. 12. 2015
Катарина Костић

Мали и велики

Ако се родиш у малом месту
на неком острву или полуострву
које није познато по атомској бомби,
већ по реткој риби, због незагађене воде,
можеш бити преко ноћи изгнан.
Ако се буниш
У прах и пепео бићеш претворен.
Није предвиђено да жалбу пишеш.

Ако у твом дворишту избије нафта
ујутру следећег дана
добићеш монетарног господара.
Оглушиће се о осведоченост
да си самом себи довољан.
Убедиће те да су ти суседи
смртни непријатељи
и да те штити једино Велики Тата
распродајом демократског хаоса.

Ако си мало већи од малих програмираних,
скратиће ти врат, руке и ноге,
укалупити мозак и срце
док не прихватиш
да је њихова мера за твоје биће једина.
Скројени ће бити и путеви за твоје кораке,
промењене шеме за баште и ограде,
чим научиш лекцију како се мрзе комшије.

Ако си лош ученик,
тешко теби.
Ако си много лош ученик,
тешко и твојој деци.
Ако си баш необдарен за послушност,
испаштаће и унуци.

Праунуци ће, казано је, успети
да буктињама осветле земљу по којој газе
и ниско небо које их покрива,
док не ишчезну кројачи судбина,
а мудраци постану учитељи.

Пронађени пејзаж

Моја мисао
стрела забодена
у твоју мисао.
Не желим је преселити
из плаве оштрине
твојих очију,
из путоказне белине
твојих речи,
у туђе пределе
безразложно истражене.

Заустављам сеобе лирског циклуса
Напуштам стазе без компаса.

У пронађеном пејзажу
наша срца
два сунца источног неба,
наше мисли
челичне искре источне зоре.

Из њиховог пољупца
полеће жар птица
на хладне брегове
заустављених веровања
прескочених генерација.

Страна 1 од 2

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019