Кажем:
снажне изједа стид,
а слабе страх...

Сви крију оно што желе
из богзна којих разлога:
лоших, погрешних, немогућих...
Али кад погледају у своје срце
одговор је познат
(и) без сумње и без изговорених речи:
толико времена у погрешним загрљајима
а тако далеко од вољених...

Не постоје два савршена бића,
јер тада би били једно...
Савршено је недељиво, целина.
Па како онда живети са две особе у себи
које се међусобно не подносе?
Пут између два срца није права линија.
Пут између две психе исте главе
тескоба је ескапистичког нагона...

Зар у оваквој растројености осећања,
тражити оправдање за тајна задовољства...?

Страх од педесете

Још од дана када је Ерика Џонг
декларисала тада још само личну
а данас већ свеобухватну фобију
у контексту ишчашене митологије стварности,
посматрам овај свет
који не престаје да луди:
ескплозивно, саркастично, убедљиво и горко...

Мозак се труди да победи
све оно што је срце пропустило...
Ипак,
чудно (је) како време проводите
бежећи од онога што јесте,
како желите све
и како (то) желите одмах...

У магновењу уздрманих чула и слика,
лоших судбина и незадовољавајућих биографија
неће вам ни антицелулитни програм,
ни отклањањане стрија, бора и подбрадака,
заменити пети елемент
и донети срећу, благостање и мир...

У том ропству страха од педесете,
у том одсуству емоционалне интелигенције,
ни убризгавање ботокса, ни уградња косе,
ни остварење силиконског сна,
ни то што вам већина органа неће бити исто годиште,
неће вам ништа донети
осим микросижеа живописне беде,
тужне раскоши и пустиње у грудима...

Заробљена у мрежи
изгладнелог паука

Кажем:
чудно (је) како време проводимо
бежећи од оног што јесмо,
како желимо све
и како (то) желимо одмах...

Питам се који су то унутрашњи демони
у теби пробудили привремено лудило,
у којем си заробљена
као у мрежи изгладнелог паука,
у којем је све могуће,
па чак и то
да љубав постане берза,
да се тргује петим елементом,
да се (даље) постулира по,
одавно провереном, принципу “ко да више”...
Похлепа за сјајном кожом и златним прахом
одувек је била јача од забринутости...

Почела си, лакомислено и лаковерно,
да напрасно тонеш
у неку заводљиву болест...
Но, свако би требало да научи
да контролише своју страст... па тако и ти...
Уколико то ниси могла,
онда је требало да се надаш
да ће твоја страст да постане заразна.

Ђавоља је то представа, вечна кушњо,
обогаћена мрачним деловањем
гнома, ондина, силфова и саламандера:
будност, свест и страст су нам били важни
као ваздух који дишемо,
виспреност света као вода,
а, гле, докле смо стигли:
да испразна реторика
једносмерног протицања
влада овим светом...
Предала си се без страсти,
ампутирала дух без жаљења
и остала заробљена у мрежи својих заблуда
попут изгладнелог паука...

Зар ти још нису
досадиле тајне?

Не питам те,
не мораш ми рећи...
Не говори(ш) ми ништа...
и не занима ме...
Свако ко има тајну
носи је да би се(бе) заштитио.
Но, свака тајна
има своју жртву:
док је тајна код тебе,
она је твој заробљеник,
када је пустиш (од себе)
ти постајеш њен (заробљеник)...
Не разумем оданост том ропству.
Зар ти још нису досадиле тајне?
Шта ће ти то, ако си већ била спремна
да прихватиш максимум могућег
што је, ипак, мање
од минимума пожељног...
Не можеш да бираш кад ћеш да кажеш истину.
У животу се не стидиш
због оног што си урадила,
него због оног
што други мисле да си урадила.
У животу није битно
оно што се могло догодити,
него оно што се догодило.
Истина је изнад тога... изнад нас...
Боље је истина одмах
него обмана за цео живот:
не поседовати вечне тајне,
већ бити онај који трага за сазнањем
у смислу путника чији је једини пртљаг
неисцрпна радозналост...
Одвојити се од плебса
за који не постоји ни разум, ни истина,
ускладити се са тишином
тек спуштене беле ноћи,
припалити ватру и пуним рукама
захватити празнину инсомније,
слушати своју молитву...