25.
Зоран Богнар

Тајна задовољства

Кажем:
снажне изједа стид,
а слабе страх...

Сви крију оно што желе
из богзна којих разлога:
лоших, погрешних, немогућих...
Али кад погледају у своје срце
одговор је познат
(и) без сумње и без изговорених речи:
толико времена у погрешним загрљајима
а тако далеко од вољених...

Не постоје два савршена бића,
јер тада би били једно...
Савршено је недељиво, целина.
Па како онда живети са две особе у себи
које се међусобно не подносе?
Пут између два срца није права линија.
Пут између две психе исте главе
тескоба је ескапистичког нагона...

Зар у оваквој растројености осећања,
тражити оправдање за тајна задовољства...?

Страх од педесете

Још од дана када је Ерика Џонг
декларисала тада још само личну
а данас већ свеобухватну фобију
у контексту ишчашене митологије стварности,
посматрам овај свет
који не престаје да луди:
ескплозивно, саркастично, убедљиво и горко...

Мозак се труди да победи
све оно што је срце пропустило...
Ипак,
чудно (је) како време проводите
бежећи од онога што јесте,
како желите све
и како (то) желите одмах...

У магновењу уздрманих чула и слика,
лоших судбина и незадовољавајућих биографија
неће вам ни антицелулитни програм,
ни отклањањане стрија, бора и подбрадака,
заменити пети елемент
и донети срећу, благостање и мир...

У том ропству страха од педесете,
у том одсуству емоционалне интелигенције,
ни убризгавање ботокса, ни уградња косе,
ни остварење силиконског сна,
ни то што вам већина органа неће бити исто годиште,
неће вам ништа донети
осим микросижеа живописне беде,
тужне раскоши и пустиње у грудима...

Заробљена у мрежи
изгладнелог паука

Кажем:
чудно (је) како време проводимо
бежећи од оног што јесмо,
како желимо све
и како (то) желимо одмах...

Питам се који су то унутрашњи демони
у теби пробудили привремено лудило,
у којем си заробљена
као у мрежи изгладнелог паука,
у којем је све могуће,
па чак и то
да љубав постане берза,
да се тргује петим елементом,
да се (даље) постулира по,
одавно провереном, принципу “ко да више”...
Похлепа за сјајном кожом и златним прахом
одувек је била јача од забринутости...

Почела си, лакомислено и лаковерно,
да напрасно тонеш
у неку заводљиву болест...
Но, свако би требало да научи
да контролише своју страст... па тако и ти...
Уколико то ниси могла,
онда је требало да се надаш
да ће твоја страст да постане заразна.

Ђавоља је то представа, вечна кушњо,
обогаћена мрачним деловањем
гнома, ондина, силфова и саламандера:
будност, свест и страст су нам били важни
као ваздух који дишемо,
виспреност света као вода,
а, гле, докле смо стигли:
да испразна реторика
једносмерног протицања
влада овим светом...
Предала си се без страсти,
ампутирала дух без жаљења
и остала заробљена у мрежи својих заблуда
попут изгладнелог паука...

Зар ти још нису
досадиле тајне?

Не питам те,
не мораш ми рећи...
Не говори(ш) ми ништа...
и не занима ме...
Свако ко има тајну
носи је да би се(бе) заштитио.
Но, свака тајна
има своју жртву:
док је тајна код тебе,
она је твој заробљеник,
када је пустиш (од себе)
ти постајеш њен (заробљеник)...
Не разумем оданост том ропству.
Зар ти још нису досадиле тајне?
Шта ће ти то, ако си већ била спремна
да прихватиш максимум могућег
што је, ипак, мање
од минимума пожељног...
Не можеш да бираш кад ћеш да кажеш истину.
У животу се не стидиш
због оног што си урадила,
него због оног
што други мисле да си урадила.
У животу није битно
оно што се могло догодити,
него оно што се догодило.
Истина је изнад тога... изнад нас...
Боље је истина одмах
него обмана за цео живот:
не поседовати вечне тајне,
већ бити онај који трага за сазнањем
у смислу путника чији је једини пртљаг
неисцрпна радозналост...
Одвојити се од плебса
за који не постоји ни разум, ни истина,
ускладити се са тишином
тек спуштене беле ноћи,
припалити ватру и пуним рукама
захватити празнину инсомније,
слушати своју молитву...

Слични текстови


Милан Ненадић
Венац за Гаврила

Бранимир Нешић
Стотина за све

Катарина Костић
Tишина је само побуна

Коментари

Leave a Reply

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2026