Назнаке византијске духовности у “Царским сонетима” Јована Дучића

Српска Византија

Духовни континуитет за којим Дучић посеже једним делом је про-
истекао из византијске духовности. Слободан Витановић, говоре-
ћи о идеалима херојства и мучеништва у Дучићевом делу, тврди
да песник види да је величина немањићске државе у “изграђива-
њу верске и националне самосвести”, а не у војним или држав-
ничким остварењима. Цитирајући Дучићево Писмо из Палести-
не, Витановић открива ауторов став према византијској, грчкој и
на крају српској – светосавској духовности:
“Решавајући судбинско питање односа између православља,
које долази са грчког и византијског извора, и тла на коме се оно
развија, а које није и не сме бити ни грчко ни византијско, Свети
Сава је у српско православље унео, како вели Дучић, ’чистоту од-
носа између верника и држављанина, између националне државе
и државне нације, и најзад између општег и личног’. А то је: ’дало
Србину да остане у духовном животу ослобођен од странаца. И
да увек буде са Богом насамо!’” (Витановић 1997: 38-39)
Важно је напоменути да Византија представља спону и везив-
но ткиво западне (античке) цивилизације. Дучић, иако латински
ученик, свесно комуницира у својој поезији, есејистици и путо-
писној прози са старом грчком филозофијом и културом. Георги-
је Острогорски у књизи Историја Византије говори о Византији
као о својеврсном путоказу према античком свету: “Византија је
сачувала културна блага Антике и тиме испунила једну светско-
историјску мисију. Сачувала је римско право, грчко песништво,
филозофију и науку и предала их у наслеђе европским народима
кад су ови сазрели за њихово примање.” (Острогорски 1996: 17)
Добар пример из српске историје, који сведочи да је Византија по-
служила као веза од средњовековне Србије до антике – Грчке и
Рима, јесте Душанов законик из 1349. године, који је посредно, из
Византије, направљен угледањем на римско право. Култура Ви-
зантије јесте директна веза са културом антике, или шире – са
античком цивилизацијом, на чијем се, према речима Освалда
Шпенглера “почетку краја” данас налазимо (Шпенглер 2010: 23).
На почетку краја западне – античке цивилизације, иза историј-
ске смрти Византије, остао и опстао је мит – њена лепота и вера,
као нераскидиви део свих њених култура наследница. Када је у
питању симболички значај Византије за српску културу, важно
је истаћи да су балкански народи утемељени на њеном култур-
ном, религијском и, шире, цивилизацијском зрачењу. Културна
историја Срба, као народа Медитерана, и поред свих (само)пори-
цања, до данашњег дана остварује дубоке и континуиране везе са
богатом књижевношћу и културом Византије. Те везе најбоље су
могли осетити песници.

Царски сонети – Повратак колективној свести

Дучић у Царским сонетима, који су настајали у време Балкан-
ских ратова и Првог светског рата, призива историјску Византију
– империју чију је моћ на својеврстан начин наследила Душанова
царска Србија. Песнички циклус “Царски сонети” аутор је сме-
стио у трећу књигу Сабраних дела, која носи истоимени наслов.
Друга два циклуса у књизи су “Моја отаџбина” и “Дубровачке
поеме”, а тематски и мисаони чворови, који уоквирују сва три
сегмента, историјска су свест и родољубље. Историјски тренутак
у којем настаје ова родољубива поезија, као и поезија других пе-
сника модерне, Милутина Бојића, Милана Ракића, Алексе Шан-
тића или Владислава Петковића Диса, изискивао је насушну по-
требу за успостављањем веза са славном духовном и витешком
прошлошћу српског народа – са насушним континуитетом. Реч
је о времену када је континуитет српске државности и слободе
радикално прекинут, због чега је и Јован Дучић морао ступити
у ”прву линију песничког фронта”. Тај фронт је такав да се више
не може мислити на себе, властиту поетику или било шта што
одликује појединца, већ искључиво на колектив, који непрестано
страда и одупире се страдању истовремено. Жртвовање поједин-
ца и његово уклапање у визију колектива баштинила је и визан-
тијска култура. 70 Због контекста настајања ових песама, није мо-
гуће упућивати оштре критичке пресуде великом српском пе-
снику, јер су у том историјском удесу једино могли настати хе-
ројски стихови, али не и велика поезија:
“Преузимајући слику славног српског средњовековља и јаке
државне моћи, Дучић је историјске чињенице уграђивао у такав
поредак вредности да је то деловало изузетно подстицајно на све
самосвесне припаднике нације. (...) То, без сумње, није довољно
_________________________________________________________________
69
Иван В. Лалић у једном интервјуу у вези са Византијом каже: “Постоје
наиме две Византије, које су за моје песничко искуство подједнако
битне. Постоји она историјска, која је од непроцењивог значења
за духовну и интелектуалну културу мога народа. Постоји и она
митска (’Сви ми имамо своју Византију, из које смо избачени, којој
припадамо’ каже Чарлс Симић); Византија је једна метафора за свест
о пореклу, свест о извесном насушном континуитету. Покушао сам
да у низу песама те две Византије ставим у дијалог; тачније, да их
сјединим у једном скривеном дијалогу између историјског и митског.
Тај дијалог се одвија посредством слика, посредством метафора.”
(Лалић 1997: 282)
70
Поред великог доприноса религијској мисли, Византија је остварила
и најплодотворнији спој религијског, естетског и практичног
живота, како је истакао Вилијем Батлер Јејтс у свом делу A vision:
“Сматрам да су у раној Византији, можда као никада пре у забележеној
историји, религијски, естетички, и практични живот били једно,
да су архитекте и занатлије, иако, можда, не и песници – јер језик
је био оруђе спорења и мора да је прешао у апстракцију, говорили
и мноштву и појединцима. Сликари, радници који су обликовали
мозаике или радили у злату и сребру, илуминатори светих књига,
били су скоро безлични, можда скоро у потпуности лишени
личне замисли, уроњени у своју тему и тако у визију целог народа.”
(Постсимболистичка поетика: 249)