Назнаке византијске духовности у “Царским сонетима” Јована Дучића

за истинску, велику поезију, али јесте довољно за коректну сти-
ховну творевину која је срачуната на то да обави задатак буђења
националне самосвести и мобилизује колективне снаге, без којих
нема великих историјских чинова.” (Негришорац 2009: 215)
Осврћући се на “ниво сазревања” поетике Јована Дучића у тре-
нутку настајања Царских сонета, Слободан Витановић истиче да
је песник “отишао много даље” од естетске визуелизације Парна-
са, према својеврсном аудитивном (симболистичком) доживљају
света (Витановић 1994: 105). Дучић није могао да се одупре стра-
шном (у)суду времена, које се обрушило на српски народ. Чиње-
ницу зашто је у том тренутку Јован Дучић византијску Србију
парнасовски “видео”, а не симболистички “чуо”, покушао је да
одгонетне Александар Петров:
“... у ратним условима (Дучићу је) царска Србија много ва-
жнија била као државни, а не духовни симбол. Може и држав-
ни симбол да се прима слухом, мада не и слухом ишколованим
у симболистичкој школи. Може и духовни симбол да се сагледа,
или бар наслути оком, о чему сведоче и српске средњовековне
иконе и фреске..., али Дучић за песмопис те врсте није још у време
Првог светског рата био однеговао свој песнички вид.” (Петров
2008: 38-39)
Када је реч о поетици Јована Дучића у целини, уколико би би-
ло неопходно описати једном речју њено усмерење, недопустиво
је искључити слику или звук, па би, сходно томе, једино одгова-
рала једна књижевноисторијски недопустива кованица – “парна-
со-симболизам”.
Царски сонети у извесној мери инсистирају на световној стра-
ни српског средњовековља – витешка слава, династичка моћ и
чврста феудална државотворност. Ауторова намера је да ”бљеш-
таво” опева “ону побједничку страшну сјен Немање и Душана”
(Ного 2004: 7), без подробнијег упознавања са основним принци-
пима српске црквене средњовековне литературе, која је башти-
нила византијску канонизовану црквену форму и православну
духовност. На формалном плану немогуће је говорити о везама
структурне организације песама из Царских сонета са жанрови-
ма средњовековне књижевности, јер је сонет, несумњиво, западна
тековина. Српски средњовековни списи већином су прозне тво-
ревине, писане “инконтинум” и стилом “плетениа словес”. Најве-
ћа контрадикторност овог Дучићевог циклуса јесте у томе што
долази до супротстављања форме садржини и обратно. Наиме, у
песми Запис, која је, као и остале песме, силом упакована у облик
сонета, јавља се молитвени тон тј. жанр молитве. Медијум записа
у овој песми има функцију истицања световних подвига деспота
Оливера, о којима “Гаврил, слуга Христа, / Каза” (Дучић 2008: 221),
уместо величања богоугодних духовних дела. Хиландарски ђак,
“Јеж многогрешни” (који по средњовековној литерарној норми
свој потпис оставља на крају записа), записује Гаврилову молитву
за деспота Оливера и његову породицу, јер је његовом заслугом и
доброчинством помогнут храм Божји.

Интертекстуалне везе са византијским књижевним каноном
приметне су и у песми Житије. Као и читав циклус, и ова песма
има задатак да велича славу и моћ српске царске (и црквене)
државе, која мора бити чврст корен српској краљевини (држави
окренутој цркви). Историја је у овој песми само утемељење – те-
матска подлога или оквир, у којег се уписују разлози за српску др-
жавотворност у актуелним геополитичким померањима. Књига
коју чита српски цар је “Писана у Градцу, сликана у Жичи / У
Млецима тешким златом окивана” (Дучић 2008: 220) и њено ма-
теријално присуство је од велике важности. Фокус се задржава на
вредности самог постојања такве књиге. За њену садржину заслу-
жна је српска тј. византијска култура, што потврђује први стих, а
за њен златни сјај и високу естетику, латинска традиција раскоша
и декора – други стих. Читајући књигу, непрестано, попут ритуа-
ла (“три ноћи и дана”), цар успоставља везу са славном династич-
ком прошлости, из које настаје свевремена моћ. Снага непреста-
ног читања призива Немањину сен и његов победнички ход, који
потврђује и оправдава нове државне и културне победе. Жеља за
синтезом мртвих и живих, предака и потомака, остварује се кроз
књижевност, културу и веру. Цареве визије и халуцинације по-
јављују се у тренутку “кад склопи очи на тигру и свили”, кроз
један поглед (Кјубриковим речима казано) “широм затворених
очију” – поглед у живу слику Немање, залога вечности династије,
државе и цркве. Сходно ауторовој намери, и у песми Житије, у
првом мотивском слоју, доминирају световни елементи, док се у
посредном симболичком поетском слоју, у извесној мери назире
духовно и свето. Реч је о књизи, вредном златном артефакту и о
Немањи, оснивачу државе, а не о Светом Симеону и његовом ду-
ховном подвижништву.
Сваки осврт на средњи век у Царским сонетима усмерен је на
реконструисање славне прошлости, која у садашњости има снаж-
но патриотско дејство. Историја у Дучићевој поезији је историја
“данас” и аутор је види “као поље искушавања креативних способ-
ности народа и као могућу реализацију колективне воље за моћ.”
(Негришорац 2009: 216) Призивање византијске духовности (мит-
ска Византија) своје присуство остварило је само у назнакама кроз
песме Житије и Запис, а остале песме из Царских сонета византиј-
ску Србију (елементе историјске Византије) користе као декор за
употпуњавање једне родољубиве визије слободе и државотворности.