Сања Крстоношић
Привремено од умирања
1.
Трчим раздрагано, и,
сестра мирише најлепше
љубим је док бежи
Направио си Орман и Врата
У њему сам нацртала Реку и Чамац
а тераса је била топла
од летњег пљуска
Играм се! Играм се!
Хвала
за Руже маштарије
стаклене боце и сан
да је неко ипак
веровао
О! Заљубљена,
никада нисам престала да
будем
2.
Хранимо се здраво и пијемо
ваљда, здрава млека. Али ти
си већ уморан и
веома, мршав,
слаб
Сиви џемпер, кости, ја
Ко је овај човек? Ко зна.
Зар отац? Страх.
Сваки мој став?
У кецељи с извезеним
оловкама на џепу с леве стране
наслеђеној, великој,
сестра
Мишеви помаљају своје носиће
Рози и ружни убијају сјај једне нове
љубави, лажи, ма крај!
3.
Петролејка ми показује пут
правих и пресликавања.
Ружин сто не помаже
у стицању знања.
Све морам сама.
Цртам, цртам
И на њему ређам тегле,
сокове парадајза
стављам поклопце,
вакумирам.
Заспала сам јуче
Множила, равнала
Он је дошао и рекао,
(оставивши гоблен с пролећем
за неки други пут)
Да су то богиње.
Лампа с бродовима
и кауч.
На наслону глава
за ружом
спава
Као последњи наговештај
Као преостала нада
Лаж се увукла у снове
Постала истина
Никад престала да пада.
4.
И сила у мени
срце ти мрви
да л’ дишеш још увек
Да ли знаш?
Тамо у ћошку
мајка те зове
Овај свет чудно наш
Завесе тешке, ни дашка, сна
суморно, суморно
пролеће, ја
5.
Фаворизована јадница
слабошћу
Зидине храма створила
Рупица на бради, зима, мала
На станици чекала
да оде до презли
Кожне чизмице
су мокре
А сестра?
Док причам то,
Двориште игре и свиње
И орах и мачке и новине
Уље за ланце, старе бицикле
Цигле, цигле траве пуне
Јурим јутарње сунце сунце
И с њим, у белим колима
Изгледам срећно
Коментари