I
Јануарска хладноћа Рачом шиба и реже,
Божић је, мраз и магла, слеђено грање звони.
У углу собе ватра дудовим пањем жеже,
и снег кристалним сјајем по пољанама рони.

Јутро је чудно, бледо, тишина, мир и ћутња,
већ је празнично доба, уста се вином квасе.
Зимобојазно срце и душу згрчи слутња,
јер сви драги и ближњи животни жар загасе.

А раскров - кућа пуста, ко дупљом немир свира,
трпеза милодашна без вољених зазјапи.
То трошњава самоћа бола плодове збира,

и скупља моје мисли у сузоросне капи.
Засечем кору хлеба, као сопствено тело,
место тренут да славим, живом држим опело!

II
Вече капље мрклином, починку то је време,
на столу згасла свећа и поноћ минут дроби.
Из пећи задње искре угарку трулом стреме,
и хладна тама цури по мојој језној соби.

Сад већ из постељине гледам окове зида,
сан ми облепи капке, јава јамом завире,
бар сноводиља ноћас самоће да извида,
и из пустошне собе почне плам да извире.

Зачујем јасни жагор, за столом седе моји.
Насмејани и орни, лебде им душе беле.
И свуда се весељем звук радовања роји,

анђели руком светом небне дарове деле.
Сви окупљени, блиски, и соба зарјем зрачи,
док живот као паук плаштом црнила мрачи!

III
Стриц је уз врх астала, прича о давном добу,
у руци чаша вина својом бистрином сија.
Помиње разна чуда још на Христовом гробу,
укућанима душа младим житом проклија.
Отац мудар и ћутљив, загонетно се смеши,
крај њега унучад сва, зацветале им клице.
А мене твоје око благогледно утеши.
Вољена, живот жезне, и деље бридом лице.

Васцеле ноћи сневам, те време снима мину,
опет мразна белина јутру у видик пуца.
Будан и сам у соби, гутам лед и празнину,

а јануар је осми и свуда снег светлуца.
Блиских, вољених нигде, занебљени већ неки,
а ја окриљем ћутње, замрежен у сан меки!

Манастир Kопорин

I
У Копорину спокој, душевна питомина,
камени манастир се закрови Божјим штитом.
Врлог Стефана круна и мач заблешти притом,
а иконе затапа бајковита тишина!

Лица фресака, очи, избодене до сржи,
оскрнављене слике, старе већ шесто лета,
и Стефанова глава ту мироточи света,
зарасле ране, жезло, анђео ватрен држи!

Трошњаве грудве земље, стабла, извор и трава,
све сјај крста прожима, благо и гласомило.
Безброј је молитвица Копорином уснило,

монашким благонежјем Стефан крај Творца спава.
Монахиње залебде у светларној бистрини,
Светац вековно цакли у наднебној висини!

II
Овде се мисли плоде, закалеми се биће,
као најслађа воћка, човеку ум разлиста,
и монахиња Нина раскошним жаром блиста,
слушати њену мудрост, блажено је ужиће!

Путниче, када пођеш путем из Копорина,
и брдом чим се винеш, крај камене капије,
ослушни како свемоћ божанска с неба лије,
растапајући срца, зажеже крв једрина!

Још само шума шушти, обриси манастира
остају у даљини, вековно просвећују,
а мисли као пчеле сједињене у брују,

док појање монашко вернима жића збира!
Та светиња, скривена у брду, цветном миру,
засади зарје души, тка молитвену лиру!