Владимир Стјепановић Габелић
Песник Драго Куђић
Песник Драго Куђић рођен је у Поповима на Дрини 23. октобра 1931.
године. У Бијељини је завршио гимназију а индустријско-технич-
ку школу у Сарајеву. Живео је у Сарајеву, животом песника и бо-
ема, до грађанског рата 1992. Последњи пут су га пријатељи видели
у Брчком током рата и после му се изгубио сваки траг. Нико од ње-
гових познаника није нам могао казати ни како ни када је завр-
шио са својим уклетим животом.
Сазнали смо од његових пријатеља, који су такође избјегли из
Сарајева за време грађанског рата и сада живе у Торонту, да су се
у кући Анте Јурића, која се звала Џека 63 , горе испод Требевића,
одакле се простирао предиван поглед на Принципов мост, догађа-
ла магична окупљања и апсолутно ирационална дружења песни-
ка и академаца ликовне академије, међу којима су били Милан Не-
надић, Анте Јурић, Дејо Милошевић и Хазим Акмаџић. У простра-
ном дворишту у коме су се налазиле те две собе са магазом и круг
омеђен небом и алкохолом, круг у коме се дружило да би се живело
а не живело да би се дружило. У тај круг се, из разлога које данас
само можемо слутити, бежало и утапало у боемији соц-реализма
у коме је све и онако већ било утопљено и утопија у коју је већина
Сарајлија и Југословена искрено веровала. Из онога што је оста-
вио српској поезији, усуђујемо се закључити: у југословенску уто-
пију није се уклапао и Драго Куђић.
Од 1955. године професионално се бавио новинарством. Своје
прве текстове објавио је у сарајевској Зори а од тада пише редовно
скоро у свим листовима и часописима у земљи. Сарајевска Свјет-
лост објављује му прву збирку песама, под називом Долазим касно,
затим му излази роман у наставцима Кугића куће те збирке песама
Панонски анђео и Панонске поеме, 1972.
О песнику Драгу Куђићу данас се зна врло мало. Није причао о
себи. Био је повучен и стално замишљен и занет, сведоче његови
пријатељи. Сећају се да је помињао само четири имена: Марија,
Есма, Сања и Семберија. Само за Сању знају да му је била кћерка,
за Семберију да му је била инспирација, прва и последња и завичај,
не само по рођењу, него и отаџбина у језику.
Када нису били у Џеки, Куђићеви боеми окупљали су се у кафа-
ни Истра, коју су им касније срушили и коју су оплакали у својој
поезији. Ту је Драго Куђић испевао и увек у овој кафани говорио
своју омиљену песму Све ће то мила моја. То је она песма из чијег је
наслова Бијело дугме испевало, можда, своју најлепшу баладу: Све
ће то мила моја прекрити рузмарин, снијегови и шаш. Вероватно
се зато до краја живота препирао и тужио немоћно са Бијелим дуг-
метом око ауторских права и својих стихова и речи у њиховим пес-
мама, попут ових који нам звуче веома познато:
”Све ће то о мила моја
Прекрити снегови бели
И тебе и мене,
И живот нам цели.”
Кантаутори Бијелог дугмета једноставно су ”углазбили” стих Дра-
га Куђића, из две његове засебне песме: Све ће то мила моја и Маје-
вички ноктурно, штрбнули још покоју реч из обе песме, мало то
измешали, измиксирали и ставили на своје таламбасе, следстве-
но својој етици и песниковом статусу и за живота прећуткиваног
песника, и – прећутали му и песме и ауторство. Узели су наслов из
песме Све ће то мила моја, који је истоветно поновљен у првовом
стиху друге Куђићеве песме Мајевички ноктурно, па, веле, кад мо-
же песник, можемо и ми, поновили тај стих и наслов у својој бала-
ди, а онда штрпкали и стихове, и речи, ритам, и звук, и мелодију
Драга Куђића. Сироти песник, ”потегао правду Бога, а богати богат-
ство” од идеолошког суда. И Песник је ”прошао као бос по трњу”.
Између џез клуба Звоно и клуба књижевника Свјетлост, Драго
је био особа коју су сви волели јер је он тај који је волео све око се-
бе, хуманиста и човекољубац, боем са џеповима пуним стихова –
песник Семберије, трептеће јаре изнад жита, комина, птица и рас-
тиња, скривеног у недрима измећу две реке.
Понирао је и летео у јединственим куђићевским сликама које
је бацао око себе грлећи своју равницу. Удварајући се Семберији,
као нико до тада и као нико никада што је, међу свим сембер-
ским босоногим песницима који су прошли том равницом и тим
путем негде у висини магле, између земље и неба.
Иза Драга је остало мало песама али нигде у поезији не видех
толико љубави према једној Марији и Семберији. Његове Нове пес-
ме, настале деведесетих година прошлога века, носе жиг личне дра-
ме, те звуче као ламент и као молитве у исто време (Српска земља,
Молитва, Рат стиховима…). Стих по стих се болно откида као у
Давидовим псалмима, снено као у Илићевим симболичним, лир-
ским дескрипцијама, а у поемама маглом светског бола Јесењино-
ва или каскадама Мајаковског. Ипак је то само босански Орфеј
– Драго Куђић – кога су прећутали и они које је волео као и они ко-
ји су га поткрадали.
Поетским тајанством преживели су стихови овог прећутаног
српског песника. Људи их поново говоре наизуст. Тећи ће стихови
Драга Куђића ритмом и Дрине, и Саве, и буроћом Семберије. Пес-
ник је он са визијом који је предосећао још седамдесетих да ће
поново потећи крв српским рекама. Предосећао је да ”И смрт бира
/ жртве / Пребира / живе и мртве / за провод / Иде / новогодишњи
/ спровод” (Нова Година). Слутио је новопоредачки спровод над
Србима – сва три закона – који их је спровео крвавим рекама у се-
паратне државе, ”Све нам је било од лажног злата”, и да нам ”сире-
не певају псалме као опомене”, и да ”црквена звона обијају и не-
беске прагове”, и да ”пловимо узводно и насупрот свом ушћу / а
немани нас безубе вребају на изворишту”. Није прихватао задат
живот од сатрапа, идеолога, ни да ”уместо идеала грли идоле голе
и зле”. На крају песме Живот тече пита се песник, и обе његове ре-
ке семберске: ”Где иде ова вода што нас носи онесвешћене?”.
Иде у балканску новопоредачку рапсодију. Казују то и песме
које су остале иза песника Драга Куђића, песме Семберије у који-
ма се огледа цела васиона, мала васиона у коју не може да стане то-
лико љубaви, колико може да исплива из Драгове песничке, раз-
барушене душе, просуте на белој хартији, овде пред нама.

Коментари