Draga Dragašević
Голгота интернирања у Канади за време Првог светског рата
Добро вече свима. Желим одмах на почетку да се захвалим др Ра-
домиру Батурану који ме је замолио да напишем чланак за овај
број “Људи говоре” о интернирању у Канади за време и одмах
после Првог светског рата. Исто желим да захвалим члановима
уредништва часописа који су подржали његов предлог. Мени је
лично задовољство и част да сам могла на један скроман начин
да упознам читаоце са овом трагичном и непознатом темом. Пре
осам година сам почела да говорим и пишем о интернирању у
Канади, преко Радио Шумадије и “Гласа канадских Срба”. Раду-
јем се да људи сада полако сазнају о овој болној и изгубљеној епи-
зоди у канадској историји.
“Сећање” и “ памћење” су важни појмови за човечанство и ни-
су везани само за светске догађаје, као што је “велики рат”, већ су
део нас, наших предака, наше крви, наших наследника. Сећање
и памћење су спојени са традицијом, обичајима, славама, смрћу,
успехом, све што треба да преносимо са колена на колено. То нам
је дужност пред Богом. Зато се на сахранама молимо “вечнаја
памјат” – вечан спомен, вечно памћење. Кад памтимо, како нас
молитва учи, сазнајемо ко смо били, ко смо сада и куда идемо у
будућности.
Прошао је 24. март, долазе 10. април, 28. јуни, 4. август – зна-
чајни датуми у српској историји због којих су генерације наших
предака изгубили своје животе и своје гласове. Не смемо да их
заборавимо, јер су жртвовани само зато што су Срби, било то у
Београду, на Косову, на албанским гудурама, у Босни, у Јасеновцу
и околини Вргиног Моста, у овој земљи или ма где у свету. Ако их
се ми не сећамо, ко ће? Ако ми не проговоримо у њихову одбрану,
ко ће? Зато сам прихватила да се придружим “сећању на Српску
голготу” у овом броју часописа, јер ми је дало прилику да допри-
несем “препороду сећања” на оне који су заборављени и скоро из-
брисани из историје и људског памћења.
Прошле године, у целом свету, особито у Европи, организова-
не су комеморације “великог рата”, сећања на страхоте тог време-
на. Српски народ доживео је катаклизмичку трагедију губитком
27 одсто становништа у том рату, што од болести, што од убистава
– највећи проценат од свих народа, поред медијског понижавања,
политичара и Аустроугарске империје, која је објавила злонамеру
против Србије, не само да је победи него да је уништи, да је из-
брише са карте света, да јој више не постоји траг.
Док су се те страхоте дешавале на тлу старог континента, бол-
на трагедија се дешавала у далекој Канади где су се наши људи
почели да настањују почетком 20. века. Ти први имигранти били
су радници са мало школе, били су добри честити људи који су
тешког срца напустили своја огњишта и вољене породице трагају-
ћи за бољим животом у страном свету. Прича о неправди учиње-
на њима, директно везана за догађаје у Европи, није ушла у свет-
ске комеморације. Шта то значи? Значи да су били заборављени
по други пут. За време Канадске прве операције интернирања од
1914. до две године после примирја, на хиљаде мушкараца, жена и
деце били су жигосани као “непријатељски странци”. Мушкарци
су били хапшени, форсирани на тежак рад у пустињи, цензури-
сани, породице лишене мало богатства и имовине које су стекли,
све само због државе и народа из којег су дошли. Ова трагедија
је била заборављена година, све док канадски професор украјин-
ског порекла, др Љубомир Лучиук, није случајно дошао до сазна-
ња о томе пре 37 година. Од тада, украјинска заједница лобирала
је две деценије док канадска влада није пристала да створи Фонд
за комеморативне, културне и научне пројекте које ће подсећати
Канађане на ову болну епизоду. Госпођа Марy Манко Хаскет, која
је последња преживела логор у северном Квебеку, где је и рођена,
задужила нас је да не заборавимо шта се десило свима њима. За-
дужила нас је на сећање, на успомену, на памћење.
Канада је увек имала разноврсну демографију која је званично
усвојена кад је премијер Пјер Трудо увео политику мултикулту-
рализма 1971. године. Културни плурализам постао је срж нашег
националног идентитета чији је циљ био да спроведе адаптацију,
одржавање матерњих језика и култура, као и равноправност и
укључивост имиграната у свим пољима канадског друштва. Ка-
надска имиграциона политика од 1891. до 1914. позивала је људе из
источне Европе да развију ову огромну и плодну земљу. Врата су
била широм отворена!
Кад су новодошли стигли на канадску обалу, регистровани су
као Аустријанци, Аустроугари, Отомани или Турци. Њихово ет-
ничко порекло није уведено. Ова нетачност би их скупо коштала
само неколико година касније када је Канада ушла у рат 4. августа
1914. против Аустроугарске и Отоманске империје. У исто време,
Канада је била савезник Србије и Црне Горе. Поред тога, Канада
је слала медицинско особље да помогне малу напаћену Србију.
Значи да су се Срби нашли у дихотомној ситуацији – с једне
стране Срби из Србије и Црне Горе су сматрани савезницима, а с
друге стране Срби из западних крајева су сматрани непријатељ-
ским странцима. Ниједна друга заједница није се нашла у истом
положају.
Закон “Ратне мере” који је ступио на снагу 22. августа 1914. го-
дине одузео је свима сва цивилна права, али је био уперен против
непријатељских странаца. Овај закон је уведен три пута у канад-
Милун Костић
Леди Пеџет
Кад верник или посетилац уђе у храм Св. Саве или у Дом eписко-
па Николаја у Лондону мора приметити значајна обележја која под-
сећају на једну велику добротворку српског народа – леди Пеџет.
У цркви, на десној страни од улаза, налази се барељеф ђенера-
ла Драгољуба – Драже Михаиловића који је она наручила и дала
да се постави, а на левој страни до средњег стуба, витрина са от-
вореном књигом и потписима коју је леди Пеџет добила од меди-
цинског особља Скопске болнице 1915.
У Дому eпископа Николаја, у просторији која носи назив
“Леди Пеџет” посетилац ће видети на зиду урамљена њена одли-
ковања, а у библиотеци ће наћи њену књигу “С нашим српским
савезницима”.
Ове године обележава се стогодишњица Првог светског рата,
како у Европи тако и у свету, где ће се поменути многа значајна
имена у вези са овим светским догађајем који је однео огроман
број људких живота, (рачуна се 19 милиона) али међу онима који
су у ово тешко време спасли многе животе не може се мимоићи
име велике добротворке српског народа леди Пеџет. То је она
дама која је изјавила “Иако ме сви забораве то ми је свеједно, само
да ме моји Срби не забораве”.
Овде, пре него опширније будем говорио о леди Пеџет по-
требно је нагласити да су многе Британке, кao и леди Пеџет, биле
у медицинским мисијама и свесрдно помагале Србију и њихову
војску као што су: др. Елси Инглис (Еlsie Inglis) оснивач Болни-
ца шкотских жена, Флора Сандс (Flora Sandes), једина странки-
ња доцније у српској војсци и униформи, др Елизабета Рос ( Dr.
Elizabeth Ross), Мабл Стобарт (Mabel Stobart), Катрин Мкфејл
( Katherine McPhail), Евелина Хаверфилд ( Evelina Haverfield) и
многе друге.
Ко је леди Пеџет?
По рођењу припадала је највишем енглеском племству. Рођена је
у Лондону 9. октобра 1881. Њено пуно име гласи: Dame Louse
Margaret Leila Wemyss Paget.
Ћерка Артура Пеџета (General Sir Arthur Henry Paget, G.C.B.
1851–1928) и мајке Мери Стивенс (Lady Arthur Paget Mary Stevens)
која је била Американка. Лејла Пеџет школовала се у Лондону, Па-
ризу, Фиренци и Њујорку.
Отац леди Пеџет био је генерал. Пеџети су у 16. веку добили ба-
ронство у 18. грофовство, а после битке код Ватерлоа 1815. маркизат.
Већина Пеџета били су или у војсци или у дипломатији. Многи
од њих имали су везу са Србима.
Највећу и најблискију везу са Србима имала је баш леди Пеџет.
Њен муж, сер Ралф Пеџет, био је британски полсаник у Србији
од 1910 до 1913. где је леди Пеџет склопила многа пријатељства са
Србима.
Када је избио Први балкански рат Пеџет је одмах почела да ра-
ди и да помаже у болници Кола српских сестара, заједно са сес-
трама а и још неким дамама из дипломатског кора. Није се либила
никавог посла, али се највише трудила око рањеника. Тако ће
једна чланица Кола српских сестара касније записати о леди Пе-
џет следеће: “Гледале смо је брижно како излази сетно из опера-
ционе сале, а мало затим иде из једне болесничке собе у другу,
али сада са осмехом на бледим уснама и с ведрим лицем. Својом
нежном руком намешта узглавља, ставља своју белу руку на врела
чела, и као сенка немо и бешумно провлачи се од постеље до по-
стеље, од собе до собе и бди као сестра над браћом својом” (Спо-
меница леди Пеџет, стр. 23).
А зашто је Србе толико заволела, тако се према њима опходи-
ла и толико жртве поднела, рећи ће ова Српкиња сестра које се, из
скромности, није ни потписала пуним именом.
Она каже за леди Пеџет: “Боравећи често и даноноћно у тој
средини, она је проучавала душу нашег човека, понирала у дуби-
ну његовог “ја”, осећала је кроз његове патње и болове и страдања,
његову љубав за ближње, за земљу, дубоко је осетила да он зна
зашто се бори и за кога се бори… кроз тог и таквог човека заволе-
ла је та благородна и пожртвована жена наш народ” (Споменица
стр. 23–24):
Не само током Првог и Другог балканског рата, већ и током
Првог и Другог светског рата леди Пеџет ће остати истински при-
јатељ Србије и српског народа.
Болница Кола српских сестара непрекидно је радила од ок-
тобра 1912 до августа 1913 где је леди Пеџет радила пожртвовано
и тешко и где се и разболела, због чега је морала да отпутује у
Лондон на опоравак и одмор. Али, ни у Лондону није седела скр-
штених руку него је организовала и послала једну целу болницу,
са 60 особа, за Србију, како би јој помогла у тешким моментима.
Када је отпочео рат са Бугарима, леди Пеџет се враћа, иако још
није сасвим оздравила, за Србију и почиње да ради у Београду, не
у некој уређеној болници, већ у једној малој на Савамали, успе-
вајући да ,својим радом, од једене запуштене болнице направи
добру и дивну здравствену установу.
Крајем августа 1913. сер Ралф Пеџет добија премештај из Бео-
града и леди Пеџет одлази са својим мужем. Она је и даље одржа-
вала везе са Србима. Тако она пише из Лондона Јелени Димитрије-
вић и у своме писму каже: “Ништа дражесније од просте сељачке
природе и њихове оданости и захвалности према онима који су
их неговали. Ја сам се ретко срела с таквим сељацима. Заиста, они
су природни и прави џентлмени.” (Споменица, стр. 27).
Милош Тимотијевић
Комунизам као нова религија
“[…] ми голобради дечаци – ми смо први спознали најдубљу
и најтрагичнију истину стару хиљаду година: све кошмарно зло
наше епохе резултат је оваплоћења најсветлијих идеала
човечанства. И ово откриће код нас је изазвало
мучнину за читав живот”.
(Александар Зиновјев, Полет наше младости)
По много чему комунизам је био псеудорелигија са чврстом органи-
зационом формом, симболима, ритуалима, универзалистичким
тежњама и насиљем као методом за ширењем учења. Култ учи-
теља научног социјализма, “свете књиге”, аскете и мученици, ве-
ликодостојници и непријатељи (оличење “апсолутног зла”), на-
ликују на структуру и елементе старе религије. Читав тај сплет
симбола, заначења и порука обликовао је свет многих генераци-
ја комуниста, који су исповедали истинску “ортодоксију” свог
новог учења, спремни да прогнају и униште оне који нису хтели
да прихвате њихову “истину”.
Религија и религиозност
Религија је један од константних људских облика понашања и
организовања. Може се посматрати као свако веровање у апсо-
лутну и мистичну моћ од које човек зависи и која контролише ње-
гов живот и смрт, али на коју истовремено може утицати, ако се
понаша на тачно одређене начине. Човек своја искуства с том мо-
ћи може да изражава на различите начине, на когнитивном, емо-
ционалном, практичном и мистичном нивоу, односно у облику
учења, обреда, заједнице верника или харизматске личности. На
тај начин он стиче посебна искуства с моћи коју поштује, што
заједно са изражавањем унутрашњих сазнања за њега има одре-
ђено значење. Такво значење битно је и за заједницу, јер би без
тога њен живот, као и живот појединца, изгледао другачије. Де-
финисање религије као веровање у апсолутну мистичну моћ, је-
динственој по својој суштини, а различитој по својим облицима
и именима, а не само као веровање у Бога, односно натприродно,
свето, надчулно, шире је одређење ове појаве, јер многа веровања
у себи немају појам Бога. 1
Религија подразумева постојање религиозности, која је један
од основних унутрашњих осећаја сваког бића. Ако би се тражило
најсажетије одређење религиозности, онда се дефиниција своди
на човеков индивидуални став о вери и Богу, са сазнајном, емо-
тивном и акцијском потком. Религиозност је субјективни дожив-
___________________________________________________________________________
1
Đuro Šušnjić, “Religija”, Sociološki rečnik, ur. Aljoša Mimica, Marija
Bogdanović (Beograd: Zavod za udžbenike, 2007), str. 489.
Бошко Јовичић
Каинизам, крцунизам и светосавље
Од постања човек кокетира са смрћу на разне начине. Она је
обавезни пратилац, али и његов прећутни сарадник. Потребе
појединих медија за сталним приказивањем, истицањем, а тиме
и величањем и рекламирањем разноврсних видова насиља и де-
струкције, реалне су претпоставке за доказивањем још увек не-
признате и тајанствене човекове потребе за смрћу другог. Одувек
је зарад сопственог задовољства постојала потреба за одузимањем
туђих живота. У прилог томе говоре садистичка сладострашђа у
гладијаторским аренама старог Рима, масакри Атилиних осваја-
ча над заробљеницима, средњевековно спаљивање вештица и про-
гон јеретика, набијање на коље грозних Османлија, убијање деце
и нејачи у фашистичким концентрационим логорима, иживљава-
ње у совјетским гулазима над политичким неистомишљеницима,
масовне ликвидације народних непријатеља после рата у ФНРЈ-у,
медијска усхићеност грозотама заливског рата на Западу, групно
осећање раздраганости у појединим деловима света због својевре-
меног одузимања цивилизацијских тековина грађанима Србије,
тријумфална објава свету, америчког председника Клинтона, ка-
ко је дефинитивно уништена српска земља и његов народ преба-
чен у камено доба, потпун мук савременог света на патње стоти-
на хиљада српских избеглица протераних са својих вековних ог-
њишта, све то и много друго непоменуто овом приликом указује
да је зло и насиље постало владајући принцип на овој планети.
Од постанка света убијање живота је највише практикована
људска делатност, а она ововремено доживљава свој климакс. Хо-
моцид је активност с којом се човек до сада највише бавио и упра-
жњавао је као дијалошко средство. Људско зло је свакодневни
доживљај, оно је неизбрисиво присутно у нашој околини, непро-
цењиве је снаге, а то су све докази да је оно само по себи реал-
ност страшна и неукротива, којој се не може порећи апсолутна
вредност.
Сведоци смо сладострасних јавно наручених убијања, када
водеће политичке личности највеће светске силе (Б. Обама, Х.
Клинтон) уз кафу и виски с посебним уживањем прате ликвида-
ције својих неистомишљеника и непријатеља (С. Хусеин, Б. Ладен
и др.). То није никакав израз потребе тренутка, већ демонстра-
ција умишљене величине фрустрираних особа, оних који сади-
стичке пориве пројектују на окружење и уместо да прецртају
себе, потиру све друге из окружења, уосталом − историја је пуна
таквих доказа.
Човек је на ову планету стигао грешан из разлога напуштања
првобитног јединства (Раја), али не као зао, већ с боголиким свој-
ствима. Људско зло је филогенетска, а не онтогенетска творевина
настала не због палости већ једне друге човекове мане − забора-
вности. Човек не само да је загадио атмосферу, због чега нам пре-
ти еколошка катастрофа, већ је упрљао и опоганио ноосферу
(сферу духа), одакле преузимамо све накарадности живота и
његово обезвређивање. Религија засад није успела да реши про-
блем зла, за научнике оно остаје и даље велика загонетка. Фројд,
враћајући се из предела човекове подсвести, где се сусрео с јаким
ирационално деструктивним набојем, оставио је песимистичку
визију човекове будућности. Јунг је тврдио како је човекова душа
опчињена злом и да појаве истог у окружењу распаљују зло у на-
ма и закључио је да не зна начине како да се реши ова највећа и
најопаснија загонетка човека. Светски научник Е. Нојман каже:
“Велики закон земље, да без смрти никакав живот не настаје, рано
је схваћен а још раније ритуално приказан у смислу да се појачање
живота мора откупити жртвом смрти.” Проливање крви некада
и сада чист је сакрални чин. Оновремено је земља била крвопија
и крвождер. Данас је то постао човек лично са својим страстима.
Некада су величана божанства природе и њима приношене поје-
диначне жртве, ововремено у те сврхе се жртвују читави народи,
све док се не укроти лични и групни нарцизам и не обузда про-
јекција ужарене лаве из гротла пакленог вулкана душе, особене
провенијенције, неће бити спаса за људски род.
Предапокалиптично време у коме живимо испуњено је иде-
јама и делима злих људи и демона, као и све чешћим опредељи-
вањем људи за зло. Увек када се човек успава неком идеологијом,
раније комунистичком, сада глобалистичком, он заборави на
Бога, и то је врло повољан тренутак да наш унутрашњи неприја-
тељ, увек присутан, искористи шансу и посеје своје семе − отров
и кукољ живота. Сваки покушај насилног остваривања слободе,
правде и једнакости увек је свест човека и човечанства одвајао од
своје есенције и све се завршавало у глибу и мраку најстрашнијег
убијања и разарања. Није без разлога творац нове хришћанске
вере послао поруку “Господар овог света је ђаво”.
Његош поручи: “зло чинећи од зла се бранећи то никакво
злочинејство није.” У анализи овог негативног животног набоја
мора се поћи од следећег: који је човек и под којим условима фи-
зичким, социјалним, емотивним учинио злочин. Размислимо на-
пример о петој Божијој заповести која гласи: Не убиј! Убијање је
несумљиво највеће зло, али се чак и оно може разматрати с више
нивоа. Није исто ако човек убије из лакомости, љубоморе, освете,
мржње, похлепе или ако мајка усмрти нападача да би одбранила
дете, као и ако војник ликвидира непријатеља у склопу патри-
отске дужности. Војске које иду у бој чак бивају благословене од
својих цркава, често је то иста црква која благосиља и састав не-
пријатељске војске.