Голгота интернирања у Канади за време Првог светског рата

Добро вече свима. Желим одмах на почетку да се захвалим др Ра-
домиру Батурану који ме је замолио да напишем чланак за овај
број “Људи говоре” о интернирању у Канади за време и одмах
после Првог светског рата. Исто желим да захвалим члановима
уредништва часописа који су подржали његов предлог. Мени је
лично задовољство и част да сам могла на један скроман начин
да упознам читаоце са овом трагичном и непознатом темом. Пре
осам година сам почела да говорим и пишем о интернирању у
Канади, преко Радио Шумадије и “Гласа канадских Срба”. Раду-
јем се да људи сада полако сазнају о овој болној и изгубљеној епи-
зоди у канадској историји.
“Сећање” и “ памћење” су важни појмови за човечанство и ни-
су везани само за светске догађаје, као што је “велики рат”, већ су
део нас, наших предака, наше крви, наших наследника. Сећање
и памћење су спојени са традицијом, обичајима, славама, смрћу,
успехом, све што треба да преносимо са колена на колено. То нам
је дужност пред Богом. Зато се на сахранама молимо “вечнаја
памјат” – вечан спомен, вечно памћење. Кад памтимо, како нас
молитва учи, сазнајемо ко смо били, ко смо сада и куда идемо у
будућности.
Прошао је 24. март, долазе 10. април, 28. јуни, 4. август – зна-
чајни датуми у српској историји због којих су генерације наших
предака изгубили своје животе и своје гласове. Не смемо да их
заборавимо, јер су жртвовани само зато што су Срби, било то у
Београду, на Косову, на албанским гудурама, у Босни, у Јасеновцу
и околини Вргиног Моста, у овој земљи или ма где у свету. Ако их
се ми не сећамо, ко ће? Ако ми не проговоримо у њихову одбрану,
ко ће? Зато сам прихватила да се придружим “сећању на Српску
голготу” у овом броју часописа, јер ми је дало прилику да допри-
несем “препороду сећања” на оне који су заборављени и скоро из-
брисани из историје и људског памћења.
Прошле године, у целом свету, особито у Европи, организова-
не су комеморације “великог рата”, сећања на страхоте тог време-
на. Српски народ доживео је катаклизмичку трагедију губитком
27 одсто становништа у том рату, што од болести, што од убистава
– највећи проценат од свих народа, поред медијског понижавања,
политичара и Аустроугарске империје, која је објавила злонамеру
против Србије, не само да је победи него да је уништи, да је из-
брише са карте света, да јој више не постоји траг.
Док су се те страхоте дешавале на тлу старог континента, бол-
на трагедија се дешавала у далекој Канади где су се наши људи
почели да настањују почетком 20. века. Ти први имигранти били
су радници са мало школе, били су добри честити људи који су
тешког срца напустили своја огњишта и вољене породице трагају-
ћи за бољим животом у страном свету. Прича о неправди учиње-
на њима, директно везана за догађаје у Европи, није ушла у свет-
ске комеморације. Шта то значи? Значи да су били заборављени
по други пут. За време Канадске прве операције интернирања од
1914. до две године после примирја, на хиљаде мушкараца, жена и
деце били су жигосани као “непријатељски странци”. Мушкарци
су били хапшени, форсирани на тежак рад у пустињи, цензури-
сани, породице лишене мало богатства и имовине које су стекли,
све само због државе и народа из којег су дошли. Ова трагедија
је била заборављена година, све док канадски професор украјин-
ског порекла, др Љубомир Лучиук, није случајно дошао до сазна-
ња о томе пре 37 година. Од тада, украјинска заједница лобирала
је две деценије док канадска влада није пристала да створи Фонд
за комеморативне, културне и научне пројекте које ће подсећати
Канађане на ову болну епизоду. Госпођа Марy Манко Хаскет, која
је последња преживела логор у северном Квебеку, где је и рођена,
задужила нас је да не заборавимо шта се десило свима њима. За-
дужила нас је на сећање, на успомену, на памћење.
Канада је увек имала разноврсну демографију која је званично
усвојена кад је премијер Пјер Трудо увео политику мултикулту-
рализма 1971. године. Културни плурализам постао је срж нашег
националног идентитета чији је циљ био да спроведе адаптацију,
одржавање матерњих језика и култура, као и равноправност и
укључивост имиграната у свим пољима канадског друштва. Ка-
надска имиграциона политика од 1891. до 1914. позивала је људе из
источне Европе да развију ову огромну и плодну земљу. Врата су
била широм отворена!
Кад су новодошли стигли на канадску обалу, регистровани су
као Аустријанци, Аустроугари, Отомани или Турци. Њихово ет-
ничко порекло није уведено. Ова нетачност би их скупо коштала
само неколико година касније када је Канада ушла у рат 4. августа
1914. против Аустроугарске и Отоманске империје. У исто време,
Канада је била савезник Србије и Црне Горе. Поред тога, Канада
је слала медицинско особље да помогне малу напаћену Србију.
Значи да су се Срби нашли у дихотомној ситуацији – с једне
стране Срби из Србије и Црне Горе су сматрани савезницима, а с
друге стране Срби из западних крајева су сматрани непријатељ-
ским странцима. Ниједна друга заједница није се нашла у истом
положају.
Закон “Ратне мере” који је ступио на снагу 22. августа 1914. го-
дине одузео је свима сва цивилна права, али је био уперен против
непријатељских странаца. Овај закон је уведен три пута у канад-