Уз јубиларни број
25. 12. 2015
Мило Ломпар

О српској културној политици

1.
Сваки разговор о могућностима српске језичке политике ваља
повезати са њеним природним залеђем које очитује српска кул-
турна политика. Но, она извире из општих претпоставки које
обликују садашњу власт. Отуд је издвајање карактеристичних мо-
мената културне политике превасходно оцртавање међузависно-
сти која постоји између елемената језичке, културне и државне
политике српских власти.
У нас је на делу политика потпуног континуитета са претход-
ном влашћу: после идејног, економског, антинационалног, кул-
турног континуитета, и у најмањим појединостима, осведочава-
мо се у успостављање персоналног континуитета. Погрешно би
било разумети тај континуитет као континуитет пораза: то је био
основни ток владања до 2008. године. Овде је реч о континуитету
издаје као основном току после 2008. године. Отуд су сви избори
ове власти дубоко логични и логично неуспешни. Јер, на исто-
ријском поразу и његовим исходима могуће је осмислити мање
или више солидан начин постојања. Али, за разлику од пораза,
на идеји издаје – у различитим облицима: од самоиздаје до издаје
политичких начела – можемо саградити само зиданицу на песку:
и у економији, и у култури, и у политици.
Тако су српски комунисти, као људи који су – по тачној речи
Танасија Младеновића – издали свој народ, тврдили како нешто
чврсто и солидно стварају: да би се намах све распало у прах. Ни
Бриселски споразум – као логична станица на безалтернатив-
ној стази која води у Европску унију – не може створити ништа
чврсто и вредно: он делује као путоказ срамоте која води у не-
срећу. У таквој замисли крију се елементи надолазеће ауторитар-
ности, президенцијализма и могућег тоталитаризма: одсуство
демократских садржаја јавности и обликовање културног тла по-
годног да створи неопходне идеолошке рационализације. Основ-
на сврха таквог кретања смештена је у програмском запоставља-
њу и поништавању српских националних интереса.

2.
Једина аутентична субверзивност – у нашим приликама – подра-
зумева начелну и делотворну сумњу у идеологију безалтернатив-
ности европског пута. Ова сумња не проистиче из сазнања да је
реч о европском путу него зато што је он осмишљен и остварен
као безусловност и нужност, као нешто што има значења смрти,
јер је без алтернативе. Бити субверзиван – у садашњем тренутку –
значи бити против хегемонијалног присуства западних (америч-
ких) моћи. То подразумева два начина понашања: непрестано и
истовремено мислити (деловати) против њиховог светскоисто-
ријског простирања и његових овдашњих одјека.
То је важно нагласити. Јер, много наизглед одлучно проти-
вљење општем кретању, многа реч о проблематичности западних
(америчких) доминација, почива на истовременом подупирању
наших владајућих протагониста западних (америчких) интере-
са. Отуд постоје и они људи који подржавају опште кретање, али
оспоравају његове домаће протагонисте. То је недоследно, али је
делотворно, јер ствара свет симулакрума као наш друштвени и
политички свет. Није, дакле, логично да оспоравате западну (аме-
ричку) политику и подржавате садашњу власт, нити је логично
да афирмишете западну (америчку) политику и оспоравате сада-
шњу власт. Јер, постоји дубинска подударност тактова општих и
домаћих чинилаца у нашој садашњој судбини.
Тек ако оспорите и опште и домаће актере једног истог крета-
ња постајете субверзивни: и нестајете са јавног видокруга. Тада
сте у подручју онога што се зове национална демократија. У срп-
ској култури су – са политичких разлога – непожељни управо о-
вакви носиоци субверзивности.
Када је реч о онима који су преварени изборним обећањима са-
дашњих владајућих странака, они се – са различитих разлога – не
оглашавају. Могу подсетити да сам – поред Миодрага Заркови-
ћа, Косте Чавошког и Славољуба Качаревића – још 2012. године
у Печату прецизно и критички описао надолазећу идејну и по-
литичку оријентацију и њене носиоце. Ако је препознао – испод
реторичких позлата – политичке знакове, човек је лако уочавао
правац политичког кретања. Зашто је било мало људи спремних
да именују оно што је присутно? Као и данас: људи се много више
разликују у моралу него у мишљењу.

3.
Када је реч о Службеном гласнику, чију сам издавачку (културну)
политику критиковао до 2012. године, чини ми се да повратак тој
политици, оличен у постављању старог управљачког тима, може
значити продубљивање давних засада хрватских културнополи-
тичких интереса. Нема много разлика ни када је реч о поставља-
њу управника и нових чланова Управног одбора Народне библи-
отеке Србије.

4.
Политичка и идејна удаљеност између сада најмоћније странке и
оних на изборима поражених, пред нашим очима управо се прео-
бражава у нове персоналне савезе и коалиције. Нисам прихватио
да будем управник Народне библиотеке – у 2012. години – зато
што нисам имао поверења у политику нових власти. Већ у
образовању тадашњег Управног одбора она се открила као
политика политичког континуитета. Како сам био у опози-
цији спрам основних идеја тог континуитета, природно је
да нисам могао прихватити да будем именован од власти
чијој се политици противим.
Садашњи кандидат за управника познат ми је као писац:
када сам био у жирију за НИН-ову награду, позитивно сам
вредновао његов роман. Управни одбор Народне библиоте-
ке чине људи који су познати у књижевном свету. Лицемерје
је у томе што се прикрива да су политичке оријентације и
активности ових људи везане за политику која је – са паро-
лом да Европа нема алтернативу – представљала власт до
2012. године. Нису, дакле, они именовани само зато што су
познати него превасходно зато што су политички подобни.
То је у реду.
Јер, у вишепартијском политичком систему и у нашим
културним и политичким приликама није реално говори-
ти како – вољом политичких странака – нестраначке и неза-
висне личности бивају постављене на важна или репрезен-
тативна државна места. То је неозбиљно. Проблем је у томе
што су људи постављени у Народној библиотеци суштински
несмењиви. Јер, зашто садашња власт врши овакав избор
људи? Зато што она наставља исту политику. Зашто они при-
стају да их именује власт коју нису подржавали? Зато што
следе политику а не власт. Премда политички именовани,
они не могу бити смењени услед политичких разлога, јер
нема промене политике, премда има промена власти.
Сáмо двојство је постало нормална чињеница, пошто
је свет наше стварности постао симулирани свет: док се у
предњем плану јавне позорнице приказује плес речи и по-
крета, дотле се у њеној позадини одигравају сасвим супрот-
ни догађаји. Процеси који се одвијају откривају да је кул-
турна подлога устројена у сплету различитих интереса који
су под колонијалном доминацијом. Култура је важан моме-
нат у обликовању једнообразног друштва: она – заједно са
школством – треба да обезбеди и учини саморазумљивим
нови вредносни конструкт који проистиче превасходно из
колонијалних потреба и наметања.

5.
Награде су често – готово увек – израз културне политике.
Таква је и Нобелова награда. Није друкчије ни код нас: сада-
шњи лауреати – и кад су репрезентанти уметничке вредно-
сти, и кад то нису – свакако су персонални израз владајућих
политичких и културних оријентација.
Нема никакве сумње у то да поједине изјаве откривају
политички предумишљај: какве везе са нашим приликама

Уз јубиларни број
25. 12. 2015
Александар Петровић

О дану вида и висараги

Свака култура почива на календару ослоњеном на кризне тачке
циклуса у којима је на различите начине оцртан идентитет по-
четка и краја. Он, најкраће речено, јесте катастрофа времена јер
га враћа њему самом без привида бескрајног трајања. При томе не
треба заборавити да на грчком језику катастрофа не значи друго
до обрт, потпуни (κατα) обрт (στροφή). У тренутку обрта култура
препознаје свој идентитет отварајући у критичној тачки пролаз у
времену кроз сагласност небеске механике и земаљске динамике.
Ако је та слога добра, ствари добро иду, од пољопривреде до рели-
гије. Ако не, ако слаби, попуштају сви спојеви и врата се затварају.
Богови више немају пут којим би сишли нити људи лестве којим
би се успели.
Језгро катастрофе јесте смрт бога и његово поновно рађање и
на том догађају почива култура у простору и времену. Кључно мес-
то свих религија јесте одређивање критичног тренутка времена.
Тај трен је Васкрс у коме се отвара пут кроз равнотежу светла и та-
ме. Он је неминовно повезан с равнодневицама. Али поред тога
постоји и Васкрс у Васкрсу који се налази тачно између две рав-
нодневице. Српска култура поред Васкрса равнотеже има и свој
посебан пантеон Славе идентитета умирања и рађања. То је Ви-
довдан или боље писано Дан Вида. Свака стварност има тренутак
у коме блистави привид издише јер не може да одржи дах и где у
истом трену удише ваздух новог надахнућа. У санскрту знак за
то је висарга, која се у овом древном језику обележава са : Она ис-
товремено значи испразнити и померити напред, а њен смисао је
кратак спој у енергији тока реченице и мисли која је покреће. Бе-
звучни глас – нечујно, првобитно, консонантно х – као да је у огле-
далу опазио себе понавља као ехо самогласник који му претходи.
Кроз њу се тако продужава говор као што се наставља и свет.
Тај знак катастрофе означава да је један ток застао и да прелази
у други, да се издахнула стварност, немоћна да крене даље, отвара
да удахне струјање друге природе и да се на том месту саопшта-
вају једна другој. Да се то не дешава у енергији реченице, као и
у енергији природе или историје, да она стварност не прелази у
ову, да се не саглашавају и измењују, свет би одавно малаксао у
нереду, безнадној збрканости и издахнуо у саморазарању. Овако
кроз : свет се отвара за енергију која васкрсава изнемогли смисао.
Ако : постоји у језику, има га и у простору и у времену. У времену
то је Дан Вида, видовити дан у коме се за трен уграби поглед у
оно што исијава или извире с друге стране. Тог дана је Кнез Лазар
јуришао на небо, али не да би се због царства небеског одрицао
земаљског, како га неприлично тумаче реформатори од XIX века
наовамо, већ да би пронашао: и спојио небеско и земаљско, од-
бранио катастрофом календар као сагласност и дошао до језика
сагласности. Висарга је канон српске културе и тај увид је слобода
од реформаторски закривљене косовске видовитости (слике неба
без земље), као и југословенске утопијске обневиделости (слика
земље без неба). Да би се дошло до видовитог дана између ова два
исказа треба ставити :
Косовски мит је једно од исијавања висарге. Он је Дан Вида
словесности и један од симболичких темеља српске културе. Мит
о жртви је најстарији вид свих цивилизација. Нема ни једне у ко-
јој млади бог дејством зла не бива савладан и бачен у подземни
свет да би после тога васкрсао. Нема ли тог мита, нема ни циви-
лизације. Косовски мит на Дан Вида указује да постоји српска ци-
вилизација и да је она у стању да у историјском календару испољи
свој идентитет. Треба приметити да је Косовски завет последњи
мит који је створен у Европи. Ако га напустимо као нешто што
није у складу са ходом историје, онда треба да одбацимо и хри-
шћанство као узорну етику жртве. Наравно, хришћанство се да-
нас увелико одбацује, али идеологије које се нуде као замена до-
лазе с пригушеном идејом жртве и жртвовања, којој, у томе је ра-
злика, не следи обнова.
Канон српске културе почива на : Његов циљ је да споји (religo)
небо и земљу служећи се небеском литургијом или небеском ме-
хаником, свеједно. То је једини начин да се сабере култура. Само
мисао запала у пукотине рационализма и емпиризма не може да
примети да не треба истим стварима у различитим пољима опа-
жања давати различита имена. Смисао Канона је да то спречи и
донесе исту тему у помаку времена да би тако одбранио календар.
То је већ успео Свети Сава у Номоканону, а после њега Милу-тин
Миланковић у Канону осунчавања. Речју, без увиђања: као ка-
нона српске културе нема пролаза у времену. Дан Вида стога је
битнији од целе историје. Он је равнотежа саме равнотеже, а ис-
торија као протицање дана који не дижу поглед с послова увек ће
забасати у беспуће да би свим путевима долазила на место са кога
се и пошло. Историја је низ погрешних одлука јер у Дану Вида
циљ је место које је управо напуштено.
Да би спречила да се кроз : небо искрца на земљу историја
замишља идеологије проласка, сурогат висарге – утопију. Уто-
пија је мајка свих привида проласка. Они који не увиђају Канон
опчињени су утопијом, јер им се чини да имају довољно даха
да изроне на другој обали. Али даве се или изроне изгубљени у
матици која их носи. Питање историје није ни емпиријско, како
добити датум, ни рационалистичко, како стићи на другу обалу,
већ како све то надићи и ставити мисли, речи и дела пред : Уко-
лико немамо : морамо пристати на утопију. Она се приказује као
владар историје, а : као заблуда оних који верују у видове пове-
заности. Утопијски умишљаји су се запатили као тамна страна
српске видовданске надисторичности, јер обневидели уместо
висарге лако прихватају лажне пророке и њихова надисториј-
ска обећања. Дирљивом, топлом улизичком љубављу прихватили
су Највећег сина који им је, гушећи се у материјалном благоста-
њу, библијски обећавао да ће развластити капиталисте и капитал
разделити убогима. Још горе, они су прихватили рашчупану ми-
сао сирове историје Маркса и Енгелса, иако су ова двојица у својим
списима проповедали да су Срби ’отпадак народа’ које је ’ток исто-
рије немилосрдно згазио’. Са Србима, по Енгелсу, треба да траје
’неумољива борба на живот и смрт’ и то борба ’до истраге’ која
подразумева и ’безобзирни тероризам’. Једном речи, Маркс и ње-
гов први апостол неупоредиво су лошије говорили о Србима
и од самог Хитлера. А Срби су као одговор на то увели марк-
систичко образовање у школе, јер су без : били и остали гладни
утопија. Занимљиво је и да европска левица и европска десница
имају једнако лоше мишљење о Србима. Није ли и то посредан
доказ српске утопијске ситуације која нема другог него да на Дан
Вида прође кроз:?
Косовски завет без: претворио се у југословенску утопију.
Ту је српски народ опет до краја својих историјских могућнос-
ти искушавао себе да би се данас на његову жртву гледало као
на заблуду. Али чак и у таквој утопији остало је нешто од ко-
совског завета. Чињеница да су се ту ослободиле утопијске енер-
гије у мери која се нигде у ХХ веку није могла наћи. Иако је одр-
жавање Југославије плаћено српском амнезијом, у њој је ипак по-
стигнуто привремено помирење религија, изнуђено бар привидно
самоуправљање и домишљена несврстаност у пуној супротности
са савременим светом орвеловског надгледања. Остали свет јед-
ноставно није имао ни утопију, већ је следио догме и историјске
циљеве или био само марљив и ефикасан. Југославија је заправо
била најбољи део Европе, девет десетина њеног правог, потисну-
тог, подсвесног бића с којим не може да се суочи, последња уто-
пија, једина која је створена у Европи у прошлом веку. Европа се
одувек сурово обрачунавала са утопијама и њихове творце је, по-
чевши од Томе Мора, немилосрдно кажњавала. Тако је и Србија,
која је изнела југословенску утопију, морала да буде кажњена. И
она је као Тома Мор, творац прве утопије, положена на пањ. Уто-
пијске одлуке су тако начин да проверимо властити митски капа-
цитет – можемо ли као митски јунак да издржимо сами против
свих, а пре свега сами против себе. Јер осим себе, достојног
противника немамо. Ако то успемо, онда смо своји на сво-ме, а
ако не успемо, онда нема смисла више губити време са, према
Бројгеловој метафори, слепцима које воде слепци. То је смисао
видовданског освајања неба и спречавања да небо и земља остану
неповезани, затворени, умишљени и без :
У свом утопијском успеху Југославија је као двоструки ратни
победник, али без Дана Вида, доживела потпуни животни неу-

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019