25.
Мило Ломпар

О српској културној политици

1.
Сваки разговор о могућностима српске језичке политике ваља
повезати са њеним природним залеђем које очитује српска кул-
турна политика. Но, она извире из општих претпоставки које
обликују садашњу власт. Отуд је издвајање карактеристичних мо-
мената културне политике превасходно оцртавање међузависно-
сти која постоји између елемената језичке, културне и државне
политике српских власти.
У нас је на делу политика потпуног континуитета са претход-
ном влашћу: после идејног, економског, антинационалног, кул-
турног континуитета, и у најмањим појединостима, осведочава-
мо се у успостављање персоналног континуитета. Погрешно би
било разумети тај континуитет као континуитет пораза: то је био
основни ток владања до 2008. године. Овде је реч о континуитету
издаје као основном току после 2008. године. Отуд су сви избори
ове власти дубоко логични и логично неуспешни. Јер, на исто-
ријском поразу и његовим исходима могуће је осмислити мање
или више солидан начин постојања. Али, за разлику од пораза,
на идеји издаје – у различитим облицима: од самоиздаје до издаје
политичких начела – можемо саградити само зиданицу на песку:
и у економији, и у култури, и у политици.
Тако су српски комунисти, као људи који су – по тачној речи
Танасија Младеновића – издали свој народ, тврдили како нешто
чврсто и солидно стварају: да би се намах све распало у прах. Ни
Бриселски споразум – као логична станица на безалтернатив-
ној стази која води у Европску унију – не може створити ништа
чврсто и вредно: он делује као путоказ срамоте која води у не-
срећу. У таквој замисли крију се елементи надолазеће ауторитар-
ности, президенцијализма и могућег тоталитаризма: одсуство
демократских садржаја јавности и обликовање културног тла по-
годног да створи неопходне идеолошке рационализације. Основ-
на сврха таквог кретања смештена је у програмском запоставља-
њу и поништавању српских националних интереса.

2.
Једина аутентична субверзивност – у нашим приликама – подра-
зумева начелну и делотворну сумњу у идеологију безалтернатив-
ности европског пута. Ова сумња не проистиче из сазнања да је
реч о европском путу него зато што је он осмишљен и остварен
као безусловност и нужност, као нешто што има значења смрти,
јер је без алтернативе. Бити субверзиван – у садашњем тренутку –
значи бити против хегемонијалног присуства западних (америч-
ких) моћи. То подразумева два начина понашања: непрестано и
истовремено мислити (деловати) против њиховог светскоисто-
ријског простирања и његових овдашњих одјека.
То је важно нагласити. Јер, много наизглед одлучно проти-
вљење општем кретању, многа реч о проблематичности западних
(америчких) доминација, почива на истовременом подупирању
наших владајућих протагониста западних (америчких) интере-
са. Отуд постоје и они људи који подржавају опште кретање, али
оспоравају његове домаће протагонисте. То је недоследно, али је
делотворно, јер ствара свет симулакрума као наш друштвени и
политички свет. Није, дакле, логично да оспоравате западну (аме-
ричку) политику и подржавате садашњу власт, нити је логично
да афирмишете западну (америчку) политику и оспоравате сада-
шњу власт. Јер, постоји дубинска подударност тактова општих и
домаћих чинилаца у нашој садашњој судбини.
Тек ако оспорите и опште и домаће актере једног истог крета-
ња постајете субверзивни: и нестајете са јавног видокруга. Тада
сте у подручју онога што се зове национална демократија. У срп-
ској култури су – са политичких разлога – непожељни управо о-
вакви носиоци субверзивности.
Када је реч о онима који су преварени изборним обећањима са-
дашњих владајућих странака, они се – са различитих разлога – не
оглашавају. Могу подсетити да сам – поред Миодрага Заркови-
ћа, Косте Чавошког и Славољуба Качаревића – још 2012. године
у Печату прецизно и критички описао надолазећу идејну и по-
литичку оријентацију и њене носиоце. Ако је препознао – испод
реторичких позлата – политичке знакове, човек је лако уочавао
правац политичког кретања. Зашто је било мало људи спремних
да именују оно што је присутно? Као и данас: људи се много више
разликују у моралу него у мишљењу.

3.
Када је реч о Службеном гласнику, чију сам издавачку (културну)
политику критиковао до 2012. године, чини ми се да повратак тој
политици, оличен у постављању старог управљачког тима, може
значити продубљивање давних засада хрватских културнополи-
тичких интереса. Нема много разлика ни када је реч о поставља-
њу управника и нових чланова Управног одбора Народне библи-
отеке Србије.

4.
Политичка и идејна удаљеност између сада најмоћније странке и
оних на изборима поражених, пред нашим очима управо се прео-
бражава у нове персоналне савезе и коалиције. Нисам прихватио
да будем управник Народне библиотеке – у 2012. години – зато
што нисам имао поверења у политику нових власти. Већ у
образовању тадашњег Управног одбора она се открила као
политика политичког континуитета. Како сам био у опози-
цији спрам основних идеја тог континуитета, природно је
да нисам могао прихватити да будем именован од власти
чијој се политици противим.
Садашњи кандидат за управника познат ми је као писац:
када сам био у жирију за НИН-ову награду, позитивно сам
вредновао његов роман. Управни одбор Народне библиоте-
ке чине људи који су познати у књижевном свету. Лицемерје
је у томе што се прикрива да су политичке оријентације и
активности ових људи везане за политику која је – са паро-
лом да Европа нема алтернативу – представљала власт до
2012. године. Нису, дакле, они именовани само зато што су
познати него превасходно зато што су политички подобни.
То је у реду.
Јер, у вишепартијском политичком систему и у нашим
културним и политичким приликама није реално говори-
ти како – вољом политичких странака – нестраначке и неза-
висне личности бивају постављене на важна или репрезен-
тативна државна места. То је неозбиљно. Проблем је у томе
што су људи постављени у Народној библиотеци суштински
несмењиви. Јер, зашто садашња власт врши овакав избор
људи? Зато што она наставља исту политику. Зашто они при-
стају да их именује власт коју нису подржавали? Зато што
следе политику а не власт. Премда политички именовани,
они не могу бити смењени услед политичких разлога, јер
нема промене политике, премда има промена власти.
Сáмо двојство је постало нормална чињеница, пошто
је свет наше стварности постао симулирани свет: док се у
предњем плану јавне позорнице приказује плес речи и по-
крета, дотле се у њеној позадини одигравају сасвим супрот-
ни догађаји. Процеси који се одвијају откривају да је кул-
турна подлога устројена у сплету различитих интереса који
су под колонијалном доминацијом. Култура је важан моме-
нат у обликовању једнообразног друштва: она – заједно са
школством – треба да обезбеди и учини саморазумљивим
нови вредносни конструкт који проистиче превасходно из
колонијалних потреба и наметања.

5.
Награде су често – готово увек – израз културне политике.
Таква је и Нобелова награда. Није друкчије ни код нас: сада-
шњи лауреати – и кад су репрезентанти уметничке вредно-
сти, и кад то нису – свакако су персонални израз владајућих
политичких и културних оријентација.
Нема никакве сумње у то да поједине изјаве откривају
политички предумишљај: какве везе са нашим приликама

Стране: [ 1 ] [ 2 ] [ 3 ] [ 4 ]

Слични текстови


Александар Петровић
О дану вида и висараги

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019