25.
Александар Петровић

О дану вида и висараги

Свака култура почива на календару ослоњеном на кризне тачке
циклуса у којима је на различите начине оцртан идентитет по-
четка и краја. Он, најкраће речено, јесте катастрофа времена јер
га враћа њему самом без привида бескрајног трајања. При томе не
треба заборавити да на грчком језику катастрофа не значи друго
до обрт, потпуни (κατα) обрт (στροφή). У тренутку обрта култура
препознаје свој идентитет отварајући у критичној тачки пролаз у
времену кроз сагласност небеске механике и земаљске динамике.
Ако је та слога добра, ствари добро иду, од пољопривреде до рели-
гије. Ако не, ако слаби, попуштају сви спојеви и врата се затварају.
Богови више немају пут којим би сишли нити људи лестве којим
би се успели.
Језгро катастрофе јесте смрт бога и његово поновно рађање и
на том догађају почива култура у простору и времену. Кључно мес-
то свих религија јесте одређивање критичног тренутка времена.
Тај трен је Васкрс у коме се отвара пут кроз равнотежу светла и та-
ме. Он је неминовно повезан с равнодневицама. Али поред тога
постоји и Васкрс у Васкрсу који се налази тачно између две рав-
нодневице. Српска култура поред Васкрса равнотеже има и свој
посебан пантеон Славе идентитета умирања и рађања. То је Ви-
довдан или боље писано Дан Вида. Свака стварност има тренутак
у коме блистави привид издише јер не може да одржи дах и где у
истом трену удише ваздух новог надахнућа. У санскрту знак за
то је висарга, која се у овом древном језику обележава са : Она ис-
товремено значи испразнити и померити напред, а њен смисао је
кратак спој у енергији тока реченице и мисли која је покреће. Бе-
звучни глас – нечујно, првобитно, консонантно х - као да је у огле-
далу опазио себе понавља као ехо самогласник који му претходи.
Кроз њу се тако продужава говор као што се наставља и свет.
Тај знак катастрофе означава да је један ток застао и да прелази
у други, да се издахнула стварност, немоћна да крене даље, отвара
да удахне струјање друге природе и да се на том месту саопшта-
вају једна другој. Да се то не дешава у енергији реченице, као и
у енергији природе или историје, да она стварност не прелази у
ову, да се не саглашавају и измењују, свет би одавно малаксао у
нереду, безнадној збрканости и издахнуо у саморазарању. Овако
кроз : свет се отвара за енергију која васкрсава изнемогли смисао.
Ако : постоји у језику, има га и у простору и у времену. У времену
то је Дан Вида, видовити дан у коме се за трен уграби поглед у
оно што исијава или извире с друге стране. Тог дана је Кнез Лазар
јуришао на небо, али не да би се због царства небеског одрицао
земаљског, како га неприлично тумаче реформатори од XIX века
наовамо, већ да би пронашао: и спојио небеско и земаљско, од-
бранио катастрофом календар као сагласност и дошао до језика
сагласности. Висарга је канон српске културе и тај увид је слобода
од реформаторски закривљене косовске видовитости (слике неба
без земље), као и југословенске утопијске обневиделости (слика
земље без неба). Да би се дошло до видовитог дана између ова два
исказа треба ставити :
Косовски мит је једно од исијавања висарге. Он је Дан Вида
словесности и један од симболичких темеља српске културе. Мит
о жртви је најстарији вид свих цивилизација. Нема ни једне у ко-
јој млади бог дејством зла не бива савладан и бачен у подземни
свет да би после тога васкрсао. Нема ли тог мита, нема ни циви-
лизације. Косовски мит на Дан Вида указује да постоји српска ци-
вилизација и да је она у стању да у историјском календару испољи
свој идентитет. Треба приметити да је Косовски завет последњи
мит који је створен у Европи. Ако га напустимо као нешто што
није у складу са ходом историје, онда треба да одбацимо и хри-
шћанство као узорну етику жртве. Наравно, хришћанство се да-
нас увелико одбацује, али идеологије које се нуде као замена до-
лазе с пригушеном идејом жртве и жртвовања, којој, у томе је ра-
злика, не следи обнова.
Канон српске културе почива на : Његов циљ је да споји (religo)
небо и земљу служећи се небеском литургијом или небеском ме-
хаником, свеједно. То је једини начин да се сабере култура. Само
мисао запала у пукотине рационализма и емпиризма не може да
примети да не треба истим стварима у различитим пољима опа-
жања давати различита имена. Смисао Канона је да то спречи и
донесе исту тему у помаку времена да би тако одбранио календар.
То је већ успео Свети Сава у Номоканону, а после њега Милу-тин
Миланковић у Канону осунчавања. Речју, без увиђања: као ка-
нона српске културе нема пролаза у времену. Дан Вида стога је
битнији од целе историје. Он је равнотежа саме равнотеже, а ис-
торија као протицање дана који не дижу поглед с послова увек ће
забасати у беспуће да би свим путевима долазила на место са кога
се и пошло. Историја је низ погрешних одлука јер у Дану Вида
циљ је место које је управо напуштено.
Да би спречила да се кроз : небо искрца на земљу историја
замишља идеологије проласка, сурогат висарге – утопију. Уто-
пија је мајка свих привида проласка. Они који не увиђају Канон
опчињени су утопијом, јер им се чини да имају довољно даха
да изроне на другој обали. Али даве се или изроне изгубљени у
матици која их носи. Питање историје није ни емпиријско, како
добити датум, ни рационалистичко, како стићи на другу обалу,
већ како све то надићи и ставити мисли, речи и дела пред : Уко-
лико немамо : морамо пристати на утопију. Она се приказује као
владар историје, а : као заблуда оних који верују у видове пове-
заности. Утопијски умишљаји су се запатили као тамна страна
српске видовданске надисторичности, јер обневидели уместо
висарге лако прихватају лажне пророке и њихова надисториј-
ска обећања. Дирљивом, топлом улизичком љубављу прихватили
су Највећег сина који им је, гушећи се у материјалном благоста-
њу, библијски обећавао да ће развластити капиталисте и капитал
разделити убогима. Још горе, они су прихватили рашчупану ми-
сао сирове историје Маркса и Енгелса, иако су ова двојица у својим
списима проповедали да су Срби ’отпадак народа’ које је ’ток исто-
рије немилосрдно згазио’. Са Србима, по Енгелсу, треба да траје
’неумољива борба на живот и смрт’ и то борба ’до истраге’ која
подразумева и ’безобзирни тероризам’. Једном речи, Маркс и ње-
гов први апостол неупоредиво су лошије говорили о Србима
и од самог Хитлера. А Срби су као одговор на то увели марк-
систичко образовање у школе, јер су без : били и остали гладни
утопија. Занимљиво је и да европска левица и европска десница
имају једнако лоше мишљење о Србима. Није ли и то посредан
доказ српске утопијске ситуације која нема другог него да на Дан
Вида прође кроз:?
Косовски завет без: претворио се у југословенску утопију.
Ту је српски народ опет до краја својих историјских могућнос-
ти искушавао себе да би се данас на његову жртву гледало као
на заблуду. Али чак и у таквој утопији остало је нешто од ко-
совског завета. Чињеница да су се ту ослободиле утопијске енер-
гије у мери која се нигде у ХХ веку није могла наћи. Иако је одр-
жавање Југославије плаћено српском амнезијом, у њој је ипак по-
стигнуто привремено помирење религија, изнуђено бар привидно
самоуправљање и домишљена несврстаност у пуној супротности
са савременим светом орвеловског надгледања. Остали свет јед-
ноставно није имао ни утопију, већ је следио догме и историјске
циљеве или био само марљив и ефикасан. Југославија је заправо
била најбољи део Европе, девет десетина њеног правог, потисну-
тог, подсвесног бића с којим не може да се суочи, последња уто-
пија, једина која је створена у Европи у прошлом веку. Европа се
одувек сурово обрачунавала са утопијама и њихове творце је, по-
чевши од Томе Мора, немилосрдно кажњавала. Тако је и Србија,
која је изнела југословенску утопију, морала да буде кажњена. И
она је као Тома Мор, творац прве утопије, положена на пањ. Уто-
пијске одлуке су тако начин да проверимо властити митски капа-
цитет – можемо ли као митски јунак да издржимо сами против
свих, а пре свега сами против себе. Јер осим себе, достојног
противника немамо. Ако то успемо, онда смо своји на сво-ме, а
ако не успемо, онда нема смисла више губити време са, према
Бројгеловој метафори, слепцима које воде слепци. То је смисао
видовданског освајања неба и спречавања да небо и земља остану
неповезани, затворени, умишљени и без :
У свом утопијском успеху Југославија је као двоструки ратни
победник, али без Дана Вида, доживела потпуни животни неу-

Стране: [ 1 ] [ 2 ]

Слични текстови


Мило Ломпар
О српској културној политици

Коментари

Оставите одговор

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019