Аветик Исаакјан
Аветик Исаакјан
* * *
Мој караван светли као пламен
На путу туђинском и далеком.
Стој, каравану! То као да ме
Чак из домовине зове неко.
Спокој царује, влажан од зноја,
У пустињи, у том жарком крају.
Ах, домовино, и љубав моја
У туђем је сада загрљају.
Зар да се уздам у целов жене
Што заборавом суши сузе вреле?
Идемо! То нико не зове мене.
Нема на свету љубави верне.
Настављам кроз жегу и мећаву,
Кроз туђе ноћи све дуже и црње.
А кад се уморим, спустићу главу
Макар на камен, макар на трње.
Препевао Милан Николић
* * *
Кажем, глад ће, духовна, имајте слуха.
Најраскошнији сто глад ову не лечи.
Просјачићете препуна трбуха
Жељни ватрене, узвишене речи.
Циничним смехом одбацисте наде,
Мисао, машту, врели порив душе.
Плесом сте занети у храму зараде,
Где бесмртне тежње и снови се руше.
Који исмевасте силу стварања – вас прво,
Пресите, сколиће глад духовна, најгора.
Жедни, туробни, ко просјаци за мрвом,
Скитаћете земљом од мора до мора.
Препевала Злата Коцић
Коментари