Писмо турском писцу

Упознали смо се случајно, на Међународном књижевном фести-
валу. Током разговора, схватио сам да си турски писац, док сам ја
– јерменски. Тада (а и током наредних сусрета) нисам успео да ти
причам о многим стварима, а неизговорене речи су ми се заглави-
ле као кнедле у грлу, и због тога ти пишем ово писмо – као обра-
ћање, као позив на разговор. Желим да се ослободим жучи, која
се скупила у мојој души, која нас не напушта, ево, већ близу сто
година. Желим да је избацим као ђубре, које, током низа година
увреда и мржње, кроз мајчино млеко улази у душу сваког Јерме-
нина и напушта га са последњим издахом. Ево, већ 98 година гле-
дамо на данашњи дан кроз призму искушења, али морамо наћи
снаге да ослободимо своју будућност од стравичних ужаса про-
шлости. Већ знаш да се презивам Анањан. Етимологија мог пре-
зимена гласи: “Ан-Ани-јан”, где “ан” значи “без”. Дакле, Јерменин
који је остао без Ани. Моји далеки преци напустили су град Ани
– једанаесту јерменску престоницу, град хиљаду и једне цркве, још
1319. године, када ју је разорио страшни земљотрес. Они су поста-
ли избеглице и после трајног лутања настанили су се у селу Кохб
на североистоку Јерменије. Историја нашег рода потиче од јер-
менске династије Багратуни, укључујући и моју малу унуку Ани.
И сваком приликом покушавам да крајем ока гледам на бодљи-
каву жицу којом је затворена јерменско-турска граница и да, уз
помоћ двогледа, тражим кроз њу руине огњишта својих предака.
И гледајући, сваки пут завидим курдском чобанину и његовом
безбрижном стаду оваца испод сенки руина и бедема града Ани...
Не, не, изгледа да ме ниси разумео. То је само носталгија, која се
зове на француском force majeure, а није захтев, који се угнездио
у гене нашег народа и, ето, већ деценијама у сну и на јави лебди
у души потомака оних милион и по јерменских жртава (по при-
родном наталитету број тих Јермена требало би да буде преко пет
милиона) и исто толико изгнаника који су нашли нова уточишта
широм земаљске кугле, очекујући да ће правда, ипак, победити.
Забога, само немој поновити језиве речи турског официра о
времену из 1893–1923. који је говорио да то није био геноцид, већ
само погроми (отворени цинизам!), извршени у вихору немира
Првог светског рата. Као да су Јермени сами убијали “голоруке”
Турке... и као да треба историјску истину препустити суду исто-
ричара. Историја је већ одавно донела своју пресуду: тоне доку-
мената, фотографија, страшна сведочења очевидаца – и Јермена и
странаца; уништена села и градови, цветни простори претворени
у пустиње, а цркве и храмови – у џамије. У сиријској пустињи Дер
Зор фосфор из костију несахрањених Јермена-страдалника, који
блиста на сунцу, људима још сече очи.
Свет добро познаје неоспориву историјску истину, која је по-
зната и самом Ердогану, и Обами, а сигуран сам, и теби. И то није
никаква тајна ни за државног секретара Сједињених Америчких
Држава госпођу Клинтон, која једном руком лукаво полаже цвеће
на споменик геноцида над Јерменима, на брду Цицернакаберд у
Јеревану, док другом ствара “бедем демократије”, кројећи из Беле
куће дволичну политику, и која у тренутку искрености изјављује:
“Нажалост, у дипломатији државни интереси врло често су ва-
жнији од истине.”
За истину, наравно, знају и у америчком Конгресу и Сенату,
који сваки пут бацају људима прашину у очи, праве неморално
политичко ценкање: да ли у дневни ред треба унети питање при-
знавања геноцида над Јерменима или не, држећи у напетом иш-
чекивању цео народ. Лукава, дволична, лицемерна игра... Али,
хајде да оставимо традиције маскенбала касног средњег века и
да избацимо ту јадну комедију позоришног луткарења, када је
у Вану, искључиво у сврху да се Европљанима “оперу” очи, об-
новљена црква Светог крста – без крста и литургије, у тренутку
када се у катедрали некадашње јерменске престонице Ани обав-
ља намаз. Зар то није шегачење са земљом која је 301. године прва
прихватила хришћанство за државну релегију? Данас је време да
се ствари називају својим именом, да се не расправља о моралу,
већ живи у складу са моралним принципима. Управо, ово је сми-
сао и основ Конвенције о спречавању злочина геноцида и кажња-
вању за тај чин (1948), коју је, уосталом, верификовала и Републи-
ка Турска. Као да се пошло од горког искуства геноцида над Јер-
менима кад је овај документ састављан.
Не пишем ти ово писмо ради извесних енциклопедијских чи-
њеница. Пре неколико година, док си боравио у Јеревану, по мом
позиву, питао си ме:
–Зар је толико дубока мржња у души Јермена, зар је у цивили-
зованом 21. веку могуће живети трагедијом прошлости, с обзи-
ром да имате независност и такву прелепу престоницу?
Твоје питање је баш било у складу са питањем туског новина-
ра листа “Хуријет”:
–Како је могуће да се Арарат налази у туђој земљи, а сви јермен-
ски песници опевају га као своју свету планину. Одговорио сам му:
–Арарат је у самом нашем бићу и нико нам га не може одузети.
Арарат је памћење нашег идентитета, симбол нашег препоро-
да. А да будем искрен, ни месец не припада вама, али је, попут
кривог јатагана, запечаћен на турској застави.
Знам неоспориву истину, која се преноси с колена на колено.
Знам је напамет, као јерменско писмо, које је створио Свети
Месроп Маштоц 405. године. То је познато сваком Јерменину – и
сељаку, и председнику државе.
Геноцид не застарева, баш као што историјско памћење нашег
бола не може да избледи.
И данас ви нас позивате да заборавимо прошлост. Како забо-
равити милион и по жртава, караване избеглица чији потомци
још гаје веру и наду да ће се једног дана опет вратити у отаџбину
својих предака. Како је могуће заборавити ону страшну Вартоло-
мејску ноћ 24. априла 1915. године, када је, секиром ксенофобије,
једним ударцем, уништена елита јерменске интелигенције – Сиа-
манто, Данијел Варужан, Рубен Севак, а касније и Григор Зохраб?
Како заборавити масакр јерменског свештенства о коме пише
један сведок у књизи “Јерменска голгота” (1922), а чији је наслов за
размишљање? Како је могуће заборавити добронамерност и го-
стопримство арапског народа који је прихватио у свој загрљај јер-
менске избеглице и поделио са њима парче хлеба? Зар је могуће
заборавити великог норвешког хуманисту Фритјофа Нансена,
који је по одлуци Лиге нација (1924) Јерменима лишеним своје
историјске отаџбине, који су лутали по целом свету, издао 320.000
“нансенских пасоша?” Како заборавити роман “Четрдесет дана
Муса Дага”, аустријског писца Франца Верфела, који сликови-
то описује стање беспомоћног јерменског становништва, али и
његову храбру самоодбрану? И на крају крајева, како заборавити
наредбу Адолфа Хитлера о уништавању јеврејског становништва
и у вези с тим његову циничну изјаву: “Хајде, крените, ко се данас
сећа геноцида над Јерменима?”
Чега да се сетим још?
Сећам се, када сам кашљао у детињству, моја бака Ануш, која
је била оличење доброте и сажаљења, једном ми је рекла: “Не бо-
луј, дете моје, нека кашље турско дете.” Једном сам је питао: “Шта
нам је урадило то турско дете, да га проклињеш?”
Бака, која није била сведок страшног геноцида, увек је спушта-
ла поглед кад је хранила избеглицу Михрана из Трабзона и при-
чала ми страшну истину. Михран је био толико мршав да је чак и
његово име било мало скраћено. Звали су га Мран. Прошао је кроз
пакао геноцида 1915. На његове очи зверски су секиром убили ше-
сторо деце, а јатаганом жену, затим су пуцали у њега, опљачкали и
запалили кућу... Комшија Курд је тешко рањеног Михрана однео на
таван и сакрио га. Издржавао га је, а касније, испративши га преко
летњих пашњака, спасио његов живот. Сада, деценијама касније,
још сањам избеглицу Мрана, који, сав кост и кожа, на рамену носи
сиротињску торбу у којој је урна са прахом његовог спаљеног огњи-
шта, а на устима му трепере речи изговорене његовим дијалектом:
–Дај ми парче хлеба...
С његовог набораног лица текли су потоци суза, а с њим као
да је, ридајући, плакало изгубљено језеро Ван. Ако би било мо-
гуће да мој народ промени свог комшију, он би покупио све сво-
је ствари и све што је поклонио светској културној баштини и
отишао било куда. Али, отаџбина није стан да је продаш или за-
мениш. Кад бисте схватили каква је то носталгија и туга сваког
јутра гледати Арарат, као живу рану, и памтити, памтити... ви
бисте сигурно већ одавно булдожерима склонили библијску пла-
нину и сравнили је са земљом.