Љубомир Ћорилић
Сунце изнад Јеревана
Дух Светости опет буди биље:
расцветава трешње и кајсије,
подсећа ме на цветно обиље
Мироча и српске Шумадије.
Већ пролеће, а мени још зима!
Студ векова леди жиле венске.
Слеђен слутим да у мени има
крви српске и крви јерменске.
Можда зато самујем – и кличем,
по вулканском пепелу се ваљам;
из семена, као биље, ничем:
нестајем и опет се помаљам.
Молим спокој за мртве јунаке
из престоног и Раса и Вана;
по разбоју разгоним облаке:
тражим сунце изнад Јеревана
да ми сузу у оку осуши,
и сагори крила грабљивице!
Гнезди ми се Арарат у души –
као свитац из српске живице.
Гором ходим, равницом промичем,
светлим српски из јерменских рана.
Пресрећан сам што могу да кличем
као Србин усред Јеревана!
Коментари