Миодраг Лукић
Монодрама Велики рат
Август мјесец 1914 године у једном селу у сјевероисточној Босни.
На сцену која представља двориште српске сеоске куће у сјевори-
сточној Босни излази Стојанка сва у црном, са црном марамом на
глави и сјекиром у једној и суварком у другој руци.
СТОЈАНКА: Сву ноћ су пуцали топови. (спусти сјекиру на пањ и
суварак ломи рукама) Не знам више пуцају ли у мојој глави или
их чујем с’оне стране Дрине. (сједне на пањ на који је већ ставила
сјекиру.
Не знам ко у кога пуца, Стојан у Бранка или Бранко у Стојана?
(покрије рукама лице) Знала сам, знала сам да неће на добро да
изиђе, кад сам виђела Стојана са оним момком у кратким гаћама.
Боже сачувај, мршавко један са мрком наусницом и оволиким о-
чима, а на њему кратке гаће нису ни до кољена. Шћела ја да га вик-
нем да се не бруку у друштву са такијем момком још у у Свету не-
ђељу у црквеном дворишту, кад видим и учу Вељка како им при-
лази и грли оног у кратким гаћама. Викала би ја мог Стојана, али
ђе ћу да га брукам пред учитељом Вељком кад је учо велики чов-
јек, а добар к’о мајка. У неко вријеме наиђе мој Митар па ме ша-
ретом позва да му приђем па ја ти оставим моје сестре Јованку и
Илинку и приђем мом човјеку, а у њега мрке обрве пале на црне
очи, а из очију му нека чудна ватра сијева.
“Иди кући и прави вечеру. Нека Бранко ону јаловицу закоље
и тури на ражањ, имаћемо госте.” Нареди мени мој Митар и не
даде ми ни да зазинем да га питам ко ће нам то у госте дођи кад
јаловицу што је за молитву чув’о хоће данас да закоље.
Шта ћу јадна ти сам, не смијем да кренем за њим и питам га,
па се окренем и ма’нем руком мојим сестрама и пожурим кући да
затекнем Бранка код куће, јер ако га не буде ваља ми самој клати
овцу јер Митра необављена посла код куће не смијем чекати.
(Устане и удари сјекиру у пањ)
Јадна је наша жена, јадна поготову ако не рађа синове. Јој
синови моји! Ја сам јадна родила петорицу, а понекад, Бог нека ми
се смилује, помислим да би боље било да нисам.
Мој Бранко, мој трећи син, а пето ми дијете, закл’о овцу прије
него што сам ја дошла кући, вели поручио му отац по Јовану мом
најмлађем сину, а деветом дјетету. Прво сам родила Радована и
он ми је највише муке задао. Био крупна беба, а ја млада и неука,
родила сам га стојећи и пупак му српом одсјекла, било вријеме
жетве. Срећом сам срп опрала ракијом па ни њему ни мени није
ништа нашкодило.
Јој Радоване прва радости моја!
Био ми болешљив мој Радо, болешљив блијед и ћутљив, па дру-
гом сину дадосмо име Стојан, да стоји и постоји, да буде кадар
стићи и утећи и на страшном мјесту постојати, како се у пјесми
казује. Послије ми се родише двије цурице, близнад, Бранка и
Борка, па онда роди’ Бранка, да брани род свој од душмана. После
опет роди двије цурице, Илинку у Вукосаву, а на пошљетку до-
ђоше Илија и Јован, Светог Јована славимо, а Илију преслављамо.
Дођоше ми гости и са њима моја прва радост моја Радован.
Дош’о из школе, а ни јавио нам није дођи. Блијед суза мајчина,
блијед и мршав, а очи му сијају к’о и оног момка у кратким гаћама.
Дош’о и тај момак, а и учо Вељко, али ја њија ни виђела нисам мој
ми Радо у оба ока стао, па за остале није мјеста било.
Пуна ми авлија дјеце сви се окупили, још два госта приде, а ја
само мог Радован гледам, дику моју.
“Шта га милујеш није цурица, дај, постављај софру” загалами
ко бива љутито мој Митар, а и сам се сину обрадов’о ко и ја. Прве-
нац па још најбољи ђак, од уста смо одвојили и послали га у школе,
нека учи кад је паметан па макар ми били гладни, говорили смо.
Нек учи кад је паметан, а знали смо, знали смо да за тешка посла
није, напала га сушица на душмане нападала да Бог да.
Разлетимо се ми, дјеца и ја па софру постављамо за асталом
код бунара, а моји синови Радован и Стојан сједоше са гостима и
оцем, што Бранку не би мило јер и он се осјећао одраслим, а за-
пало га да окреће ражањ.
Трчим ја и доносим иће и пиће, а никако да дођем себи од чу-
да што мој Митар трпи за столом, ма шта за столом, што трпи у
авлији човјека у кратким гађама. Бојим се јадна чуће се у селу да
је код нас руч’о или не д’о Бог заноћио па ми се шћери неће моћи
удат’. Не дао Бог да из село у уста узме нема им удаје па да им
царска круна са главе сија.
(сједне и загледа се у даљину)
Сјели они. Пију ракију и помало присмачу сира и кајмака, не-
ће да се наједе, чекају печење. Ништа чудно, мушкарци к’о муш-
карци воле да попију, али мени нешто неда мира, не причају ка-
ко приличи мушкарцима кад се до’вате ракије, него све нешто
ћућоре к’о младе јетрве код строге свекрве. Ма шапћу сунце им
њи’ове ништа не могу да чујем, а и оно што сам чула нисам разу-
мила, све неке ријечи, атентат, паребелум, валтер, маузер и тако
то, ништа ти ја од свега тога до тада нисам била чула.
(устане)
Не да ми ђаво мира, па приђем столу ко бива да им шта год до-
дам и уз пут покашем шаретом Стојану да се издвоји и дође иза
куће. Поглед’о ме мрко, али је послуш’о. Добра су моја дјеца, никад
ми ни једно није рекло нећу.
“Што ме бона сад зовеш к’о да немаш друге дјеце да ти помог-
ну?” прекори ме син, а ја ни пет ни шест њему за очи:
Како си мог’о да доведеш кући човјека у кратким гаћама?
‘оћеш ли да пукне брука па да ти сестре остану неудате?
“Бог с’ тобом мајко. Што би сеје остале неудате што је Гаврило
и кратким гаћама?”
Кад прича кроз село крене испашће да он никако није гаћа ни
имао и ко је он у осталом?- упитам га све љућа јер никако нисам
могла да с’ватим што су довели тог момчица у нашу авлију, кад
нема ни стаса ни гласа. Мршав к’о и мој Радован, али јоп ситнији
и за главу нижи. Не би га човјек ни примјетио да му није кратких
гаћа и мршавих ногу у које нисам смјела ни да погледам јер ће
приличи женску да гледа у голокрка мушкарца.
“Не могу да ти кажем мајко, али чуће се ускоро не бој се” рече
мени мој Стојан и врати се за астал, а ја остадо’о за кућом са руком
на устима. Нешто ме проболо кроз прса па никако да попусти.
Наједоше се они и напише, али не запијеваше као што је ред,
него се у тишини разиђоше. Моји синови Радован и Стојан одоше
с’ њима, а Митар леже да спава, а да ме у очи није поглед’о.
Нисам ја школована, али ни будала нисам. Осјетила сам да се
нешто крије од мене, а гости ми дошли к’о ‘ајдуци и не само они
него и моји синова, а Митар к’о неки јатак. Знам ја добро ‘ајдуке
пију и једу у тишини и ћућоре умјесто да говоре. Сваке зиме су
код моји’ родитеља материни рођаци ‘ајдуци зимовали. Чудо од
људи, има и’, а опет к’о да и’ нема, толико се умире, нико не би рек’о
да су то исти они људи што џандарима цијело љето измичу и робе
Турке и Швабе ђе год стигну, а Бога ми и понеког Србина, ако се
за њега прочује да је дебелог образа.
Чекала сам јадна да се Митар пробуди, па нисам ни јела са
осталом чељади кад су сјели да поједу оно што је иза гостију
остало. Таки је ред, гостима се износи најбоље што имаш, а же-
нама и дјеци шта остане. Таки нам обичаји.
Пробудио се Митар, устао и дохватио ракије, а да се није умио
ни Богу помолио, што ме јако забринуло јер није мој човјек био
таки, јок. Увијек се он Богу молио прије него шта било уради и
увијек је говорио, без Бога ни преко прага.
(ломи суварке)
Пије он ону ракију, а све очима бјежи к’о да ћу му из очију про-
читати оно што неће да ми каже.
“Ђе нам одоше синови?” питала сам правећи се да питам онако
уз пут и да ме ништа у грудима не стеже.
“Одоше за послом” одгворио је, а да ме није у очи поглед’о. Ма
није да наши мушкарци гледају женама у очи кад с’њима причају,
ма јок ми њима дођемо к’о нужно зло па на нас не троше ни очи не
ријечи, али мој Митар није био таки, па сам одма” знала да се неш-
то лоше спрема чим он врлуда погледом к’о шљепић под откосом.
“Каким послом у Свету Неђељу?” упитам га ја, а он ме пресје-
че мрким погледом и одма’ну руком. Знала сам кад одма”не ‘вако
руком (покаже како маше руком од себе ка публици) да са њим
Мили Каурин
У рају ништа ново
Нова представа у позоришту Дуга из Ветингена у Швајцарској
привукла више гледалаца него што то може да учини било која
позоришна трупа доведена из Србије. Злобници кажу да је то због
разлике у ценама јер улазнице у позоришту Дуга коштају само
двадесет односно петнаест франака док су улазнице за представе
из Србије углавном изнад четрдесет франака. Верни посетиоци
позоришта Дуга, међутим тврде да то није истина него да их у
позориште Дуга привлачи аутентичност и оргиналност њихових
представа.
Комедија “У рају ништа ново” је дело које би могло бити оди-
грано и као драма или трагедија, али је аутор и режисер одлучио
да причу исприча као комедију јер сматра да се злу треба насме-
јати у лице.
Ремарк је написао познато дело “На западу ништа ново” и по-
стао светски познат док ће аутор драме “У рају ништа ново” Мио-
драг Лукић вероватно остати локална литерарна величина јер не
дувају добри ветрови за оне који кроз своја дела саопштавају оне-
спокојавајуће истине. Веран себи и својим принципима Лукић не
штеди никога па пише оно сто други не смеју, али увек наглашава
да сву одговорност преузима на себе у случају да неко одлучи да
тужи позориште због политичке некоректности.
Српско-швајцарско позориште Дуга постоји једанест година и
иза себе има низ успешних остварења које са одушевљењем прати
публика у једном делу Швајцарске, али ширег одјека нема осим
једног успешног гостовања у Србији које на жалост није медијски
испраћено. Позориште је основано 2005 године као позоришна
трупа коју је Лукић окупио око себе и те године је изведена прва
представа, комедија “Банкарка или лаж наша насушна”. Одлично
је примљена код публике иако је постојала сумња да у дијаспори
може бити створено нешто што неће заостајати за оним што се
ствара у Србији. Аутор је охрабрен почетним успехом понудио
своју представу позориштима у Србији и Републици Српској али
никад ни од једног позоришта није добио одговор. Занимљиво је
да је након извесног времена добио понуде из Хрватске и Сараје-
ве, а да му нико из српских позоришта никад није одговорио на
његове понуде. После Банкарке низале су се представе; комедије,
трагикомедије, драме, монодраме. Неке представе су једва дожи-
веле репризу, као представа “Звезде дна” којом је бачена рукавица
у лице индустрији забаве. Гледаоци нису могли у потпуности да
уживају у њој вероватно из разлога што их је превише подсети-
ла на стварност у којој живе. Трагикомедија “Господар никако да
дође” такође је само два пута изведена вероватно из истог разлога.
Иста представа је играна у илегалном позоришту “Отписани” у
Чачку, али само три пута. Многи је сматрају најбољим Лукићевим
драмским остварењем, али вероветно није добро време за преви-
ше смеле позоришне представе, односно у сваком времену посто-
је подобне и неподобне представе и аутори. Са комедијом “Едуко-
вана жена” позориште се представило публици у Србији. Може
се казати да је публика била одушевљена, али медији нису обра-
тили много пажње не то, иако је циљ гостовања био да медији
из Србије пошаљу сигнал дијаспори да се и у дијаспори ствара
сасвим квалитетна уметност. Назив позоришту је дала прва пред-
седница позоришта Милена Лукић, сматрајућу да два крај дуге
симболизују спајање отаџбине и расејања.
Двадесет и седми фебруар је био лош дан за организовање би-
ло какве манифестације јер су сва удружења у Швајсарској орга-
низовала понешто, а неки су славили Осми март истина десет да-
на прерано, док је Црква организовала Светосавски академију са
месец закашњења. Поред упозорења пријатеља да позориште од-
годи премијеру, режисер Лукић није пристао јер је премијера за-
казана већ три месеца раније па би разочарао оне гледаоце који би
дошли у позориште поред свих других манифестација које су се
одржавале. Показало се да је био у праву и позоришна сала хотела
Винкелриед у Ветингену је била попуњена до последњег места.
Хотел Винкелриед је адреса позоришта Дуга, али је такође ад-
реса једног од најбољих српских културно уметничких друштава
у Швајцарској, КУД – Ани Абрашевић из Ветингена. Власници овог
страрог хотела у коме је пре више од сто година радило прво по-
зориште у Ветингену су Јохана и Јозеф Вили, а они имају само ре-
чи хвале за људе који раде под њиховим кровом, премда су у про-
шлости имали и неугодна искуства са гостима из бивше Југославије.
Радња комедије “У рају ништа ново” се може најбоље описати
реченицом: “Злу се треба насмејати у лице. Аутор Миодраг Лукић
као и увек до сада гура прст у око политичкој коректности, гло-
бализму и осталим измима. Радња се одвија у психијатријском
центру са прозаичним називим “У рају ништа ново” где диктатор-
ском палицом управља др. Софоја Менгеле, док њени сарадници
Игор Драгаш и Илир Буљаку покушавају да преживе. Медицина
као и све остало у овом свету је подређена интересима и профи-
ту, што се у овој комедији одлично описује као и још много тога.
Много онеспкојавајућих истина је изречено у овој представи, али
је све на најбољи начин проткано хумором, па човек хтео не хтео
мора да се сети бесмртног Његоша који у Горском Венцу каже:
“Чаша меда попит’ се не може да се чашом жучи не загрчи, поми-
јешане најлакше се пију”.
Најбоља глумица позоришта Дуга, феноменална Гордана Ран-
ђеловић. Књажевчанка на привременом раду у Швајцарској, од-
лично је дочарала свет у коме живимо кроз лик др. Софије Менге-
ле. Гордана већ десет година игра у позоришту Дуга, а опробала се
успешно и као режисер режирајући комедију “Едукована жена” у
којој је касније играла главну улогу, а са којом је позориште госто-
вала у Србији 2009 године. Ова телентована глумица је успешно
играла различите ликове од петнаестогодишње Соње Каурин у
драми “Печат језика” до Милеве Марић Ајнштајн у трагедији “Ајн-
штајнова жена”. Поред посла којим се бави, учитељица је у једној
школи у Ветингену, и породице, мајка је синова Матије и Алексе,
ова изузетна жена долази три до четири пута недељно на пробе и
увек стигне да све своје обавезе испуни на најбољи начин.
Лажног лекара Игора Драгаша, упадљиво неискреног типа, ко-
ји се тек повремено сети да је Србин, сјајно је одиграо Дејан Илић,
позоришној публици у Швајцарској познатији као Лаза Пачу.
Овај младић пореклом са Косова је већ десет година благајник у
позоришту Дуга и због његове способности и склоности да штеди
и правилно управља новцем добио је од Лукића надимак Лаза
Пачу по најбољем министру финансија којег је Србија икад имала.
Дејан до сада није глумио, али је пре три године врло успешно
режирао комедију “Браћа из три лепе” која је исте година екра-
низована и приказана на телевизији БН у Републици Српској.
Дејан је успешан млади Србин, менаџер је у једној швајцарској
државној фирми, али ипак стиже да глуми, режира и организује
у позоришту Дуга.
Борис Јеленић је пријатно изненађење за гледаоце као и за са-
раднике јер му је ово било ватрено крштење, а одиграо је улогу
као да из себе има најмање децнију искуства на даскама које
живот значе. Младић који никад раније није глумио нити има ис-
куства из кулиса као што их има Дејан Илић, успио је да на најбо-
љи начин одигра улогу лажног лекара и лажног Албанца Илира
Буљакуа. Борис је пореклом из Бара, али већ дуги низ година
живи у Швајцарској где се и школовао, а ради као информатичар
у једној банци у Цириху.
Иза кулиса у улози шаптача је била Борисова вереница Неда
Бајић, економиста из Добоја, али није морала много да се труди
јер је њен будући муж одлично владао текстом, као у устолом и
друго двоје глумаца.
Аутор и режисер, као и оснивач позоришта Дуга је наш књи-
жевник Миодраг Лукић. Миодраг живи у Ветингену где се налази
и седиште позориште Дуга, а библиографија му је одавно богати-
ја од биографије. Написао је и режирао више од двадесет драма,
дванест романа и мноштво краћих дела. Поред позоришта Дуга
у Швајцарској основао је и истоимено позориште у Лопарама у
Републици Српској у коме се такође играју његове представе, а
неке су екранизоване и приказане на телевизији БН.
Лукићеви романи: Луди вјетар – Сербиан гиголо, Студио Евро-
па, Рањени вук, Судбине, Хијене, Рањени вук, Фока, Месо, Ајдук,
Пробисвјет, Наличје раја… Роман Ајдук је преведен на њемачки
и објављен код издавачке куће ИЛ-Верлаг из Базела.
Драме: Банкарка или лаж наша насушна, Круна краљице ле-
поте, Печат језика, Вдивољак Ђока и паразити, Педститис, И да
сам паметан полудео бих, Божић Бата, Повратак Божић Бате,
Одлагање живота, Гастарбајтер, Ајнштајнова жена, Едукована
жена, Звезде дна, Господар никако да дође, Нећу кући, Идеална
жена, Браћа из три лепе, Савршен мушкарац, Тантра мантра –
тандара мандара, Повратна карта, Љубавник у мрежи, Аутошов-
нисти, Намћор, У рају ништа ново…
Милош Браловић
Један поглед уназад: прва крушевачка опера
На платоу испред цркве Лазарице у Лазаревом граду у Крушевцу,
27. јуна 2015. године, имали смо прилику да присуствујемо истин-
ски грандиозној манифестацији, којој је присуствовао велики
број људи, незванично око хиљаду. У питању је било извођење
прве крушевачке опере, Лазарево обретеније, на либрето Небојше
Лапчевића и музику и режију Мирољуба Аранђеловића Расин-
ског. Манифестација је почела свечаном песмом У славу Крушев-
ца. Потом, присутнима се обратио академик Гојко Ђого, након
чега су изведени одломци из кантате Крст светог цара Констан-
тина (либрето Небојше Лапчевића, музика Мирољуба Аранђело-
вића Расинског), настале поводом обележавања 1700 година Ми-
ланског едикта. Као кратак интерлудијум који је водио до главног
догађаја вечери, извођења прве слике опере Лазарево обретеније,
представљен је и спот Братислава Крстића под називом In Vivo,
са стиховима владике крушевачког Давида Паровића и музиком
Мирољуба Аранђеловића Расинског.
Прва слика опере, од планиране четири, под називом “Зидање
Крушевца”, коју смо имали прилике да чујемо и видимо премијер-
но, одише монументалном статиком, отелотвореном у коришће-
њу елемената црквеног православног појања, оставила је утисак
присуствовања религијском обреду. Сопран Лидија Јевремовић и
баритон Александар Новаковић (у улогама књегиње Милице, од-
носно кнеза Лазара) су својим певањем и глумом у великој мери
допринели изграђивању сакралне атмосфере. Тежак, одмерен и
озбиљан ток прве слике пресецан је контрасним, ведрим одлом-
цима, често играчког карактера, који имају улогу својеврсних
кратких жанр-сцена, а њих је на репликама старих инструмената
изводио ансамбл “Ренесанс”. Диригент Катарина Божић је врло
вешто представила ова два истински различита “музичка света”
кроз своје веома прецизно и музикално вођење поменутог ансам-
бла “Ренесанс”, као и вокалног ансамбла “Бели анђео” и значајан
допринос дечијег и мешовитог хора “Свети кнез Лазар”,
Будући да у овој опери (колико то сазнајемо из прве слике)
драмска радња није у првом плану, чему сведочи њен тежак, од-
мерен и свечан ток, у великој мери сачињен од унутрашњих ре-
флексија ликова (које ми, као публика, треба да разумемо као мо-
ралну поуку), као и да се лик пророка Амоса, који нам је дочарао
бас Павле Панин, појављује попут наратора, ово дело добија ка-
рактер ораторијума. Наспрам статичних, рефлексивних нумера,
постављају се жанр-сцене у којима је веома изражен драмски по-
тенцијал, што указује на разнолике могућности даљег обликова-
ња драмског тока у наредним сликама опере које чекају своју му-
зичко-сценску реализацију.
Упркос томе, велики број одушевљених посетилаца који је па-
жљиво пратио прву слику опере у трајању од приближно четрде-
сетак минута нам сведочи да је у питању велико дело на помолу.
Велики је значај оваквих манифестацијa. Број посетилаца све-
дочи о интересовању грађана Крушевца (па и шире) за овакве до-
гађаје. Важно је да овде није реч о некој “крутој” церемонији, већ
о једном опуштеном, помало “необавезном” дешавању на отворе-
ном. Поред публике која је отпратила цео програм, био је прису-
тан и велики број оних који су нешто касније пришли да осмотре
шта се то дешава, потом одлазили, а онда и прилазили поново.
Укратко, видели смо како је могуће да култура продре у нашу
свакодневницу и како ми и даље имамо слуха за њу. Можда нам
данас повремено недостаје континуитет у организовању оваквих
дешавања, али, ако интересовање људи постоји, разлога за бригу
не би требало да буде много. Будући да смо овом приликом при-
суствовали извођењу прве слике “Зидање Крушевца”, жељно иш-
чекујемо комплетно извођење опере, како бисмо сазнали у ком ће
се смеру она даље развијати.