Монодрама Велики рат

Август мјесец 1914 године у једном селу у сјевероисточној Босни.
На сцену која представља двориште српске сеоске куће у сјевори-
сточној Босни излази Стојанка сва у црном, са црном марамом на
глави и сјекиром у једној и суварком у другој руци.

СТОЈАНКА: Сву ноћ су пуцали топови. (спусти сјекиру на пањ и
суварак ломи рукама) Не знам више пуцају ли у мојој глави или
их чујем с'оне стране Дрине. (сједне на пањ на који је већ ставила
сјекиру.
Не знам ко у кога пуца, Стојан у Бранка или Бранко у Стојана?
(покрије рукама лице) Знала сам, знала сам да неће на добро да
изиђе, кад сам виђела Стојана са оним момком у кратким гаћама.
Боже сачувај, мршавко један са мрком наусницом и оволиким о-
чима, а на њему кратке гаће нису ни до кољена. Шћела ја да га вик-
нем да се не бруку у друштву са такијем момком још у у Свету не-
ђељу у црквеном дворишту, кад видим и учу Вељка како им при-
лази и грли оног у кратким гаћама. Викала би ја мог Стојана, али
ђе ћу да га брукам пред учитељом Вељком кад је учо велики чов-
јек, а добар к'о мајка. У неко вријеме наиђе мој Митар па ме ша-
ретом позва да му приђем па ја ти оставим моје сестре Јованку и
Илинку и приђем мом човјеку, а у њега мрке обрве пале на црне
очи, а из очију му нека чудна ватра сијева.
“Иди кући и прави вечеру. Нека Бранко ону јаловицу закоље
и тури на ражањ, имаћемо госте.” Нареди мени мој Митар и не
даде ми ни да зазинем да га питам ко ће нам то у госте дођи кад
јаловицу што је за молитву чув'о хоће данас да закоље.
Шта ћу јадна ти сам, не смијем да кренем за њим и питам га,
па се окренем и ма'нем руком мојим сестрама и пожурим кући да
затекнем Бранка код куће, јер ако га не буде ваља ми самој клати
овцу јер Митра необављена посла код куће не смијем чекати.
(Устане и удари сјекиру у пањ)
Јадна је наша жена, јадна поготову ако не рађа синове. Јој
синови моји! Ја сам јадна родила петорицу, а понекад, Бог нека ми
се смилује, помислим да би боље било да нисам.
Мој Бранко, мој трећи син, а пето ми дијете, закл'о овцу прије
него што сам ја дошла кући, вели поручио му отац по Јовану мом
најмлађем сину, а деветом дјетету. Прво сам родила Радована и
он ми је највише муке задао. Био крупна беба, а ја млада и неука,
родила сам га стојећи и пупак му српом одсјекла, било вријеме
жетве. Срећом сам срп опрала ракијом па ни њему ни мени није
ништа нашкодило.
Јој Радоване прва радости моја!
Био ми болешљив мој Радо, болешљив блијед и ћутљив, па дру-
гом сину дадосмо име Стојан, да стоји и постоји, да буде кадар
стићи и утећи и на страшном мјесту постојати, како се у пјесми
казује. Послије ми се родише двије цурице, близнад, Бранка и
Борка, па онда роди' Бранка, да брани род свој од душмана. После
опет роди двије цурице, Илинку у Вукосаву, а на пошљетку до-
ђоше Илија и Јован, Светог Јована славимо, а Илију преслављамо.
Дођоше ми гости и са њима моја прва радост моја Радован.
Дош'о из школе, а ни јавио нам није дођи. Блијед суза мајчина,
блијед и мршав, а очи му сијају к'о и оног момка у кратким гаћама.
Дош'о и тај момак, а и учо Вељко, али ја њија ни виђела нисам мој
ми Радо у оба ока стао, па за остале није мјеста било.
Пуна ми авлија дјеце сви се окупили, још два госта приде, а ја
само мог Радован гледам, дику моју.
“Шта га милујеш није цурица, дај, постављај софру” загалами
ко бива љутито мој Митар, а и сам се сину обрадов'о ко и ја. Прве-
нац па још најбољи ђак, од уста смо одвојили и послали га у школе,
нека учи кад је паметан па макар ми били гладни, говорили смо.
Нек учи кад је паметан, а знали смо, знали смо да за тешка посла
није, напала га сушица на душмане нападала да Бог да.
Разлетимо се ми, дјеца и ја па софру постављамо за асталом
код бунара, а моји синови Радован и Стојан сједоше са гостима и
оцем, што Бранку не би мило јер и он се осјећао одраслим, а за-
пало га да окреће ражањ.
Трчим ја и доносим иће и пиће, а никако да дођем себи од чу-
да што мој Митар трпи за столом, ма шта за столом, што трпи у
авлији човјека у кратким гађама. Бојим се јадна чуће се у селу да
је код нас руч'о или не д'о Бог заноћио па ми се шћери неће моћи
удат'. Не дао Бог да из село у уста узме нема им удаје па да им
царска круна са главе сија.
(сједне и загледа се у даљину)
Сјели они. Пију ракију и помало присмачу сира и кајмака, не-
ће да се наједе, чекају печење. Ништа чудно, мушкарци к'о муш-
карци воле да попију, али мени нешто неда мира, не причају ка-
ко приличи мушкарцима кад се до'вате ракије, него све нешто
ћућоре к'о младе јетрве код строге свекрве. Ма шапћу сунце им
њи'ове ништа не могу да чујем, а и оно што сам чула нисам разу-
мила, све неке ријечи, атентат, паребелум, валтер, маузер и тако
то, ништа ти ја од свега тога до тада нисам била чула.
(устане)
Не да ми ђаво мира, па приђем столу ко бива да им шта год до-
дам и уз пут покашем шаретом Стојану да се издвоји и дође иза
куће. Поглед'о ме мрко, али је послуш'о. Добра су моја дјеца, никад
ми ни једно није рекло нећу.
“Што ме бона сад зовеш к'о да немаш друге дјеце да ти помог-
ну?” прекори ме син, а ја ни пет ни шест њему за очи:
Како си мог'о да доведеш кући човјека у кратким гаћама?
'оћеш ли да пукне брука па да ти сестре остану неудате?
“Бог с' тобом мајко. Што би сеје остале неудате што је Гаврило
и кратким гаћама?”
Кад прича кроз село крене испашће да он никако није гаћа ни
имао и ко је он у осталом?- упитам га све љућа јер никако нисам
могла да с'ватим што су довели тог момчица у нашу авлију, кад
нема ни стаса ни гласа. Мршав к'о и мој Радован, али јоп ситнији
и за главу нижи. Не би га човјек ни примјетио да му није кратких
гаћа и мршавих ногу у које нисам смјела ни да погледам јер ће
приличи женску да гледа у голокрка мушкарца.
“Не могу да ти кажем мајко, али чуће се ускоро не бој се” рече
мени мој Стојан и врати се за астал, а ја остадо'о за кућом са руком
на устима. Нешто ме проболо кроз прса па никако да попусти.
Наједоше се они и напише, али не запијеваше као што је ред,
него се у тишини разиђоше. Моји синови Радован и Стојан одоше
с' њима, а Митар леже да спава, а да ме у очи није поглед'о.
Нисам ја школована, али ни будала нисам. Осјетила сам да се
нешто крије од мене, а гости ми дошли к'о 'ајдуци и не само они
него и моји синова, а Митар к'о неки јатак. Знам ја добро 'ајдуке
пију и једу у тишини и ћућоре умјесто да говоре. Сваке зиме су
код моји' родитеља материни рођаци 'ајдуци зимовали. Чудо од
људи, има и', а опет к'о да и' нема, толико се умире, нико не би рек'о
да су то исти они људи што џандарима цијело љето измичу и робе
Турке и Швабе ђе год стигну, а Бога ми и понеког Србина, ако се
за њега прочује да је дебелог образа.
Чекала сам јадна да се Митар пробуди, па нисам ни јела са
осталом чељади кад су сјели да поједу оно што је иза гостију
остало. Таки је ред, гостима се износи најбоље што имаш, а же-
нама и дјеци шта остане. Таки нам обичаји.
Пробудио се Митар, устао и дохватио ракије, а да се није умио
ни Богу помолио, што ме јако забринуло јер није мој човјек био
таки, јок. Увијек се он Богу молио прије него шта било уради и
увијек је говорио, без Бога ни преко прага.
(ломи суварке)
Пије он ону ракију, а све очима бјежи к'о да ћу му из очију про-
читати оно што неће да ми каже.
“Ђе нам одоше синови?” питала сам правећи се да питам онако
уз пут и да ме ништа у грудима не стеже.
“Одоше за послом” одгворио је, а да ме није у очи поглед'о. Ма
није да наши мушкарци гледају женама у очи кад с'њима причају,
ма јок ми њима дођемо к'о нужно зло па на нас не троше ни очи не
ријечи, али мој Митар није био таки, па сам одма'' знала да се неш-
то лоше спрема чим он врлуда погледом к'о шљепић под откосом.
“Каким послом у Свету Неђељу?” упитам га ја, а он ме пресје-
че мрким погледом и одма'ну руком. Знала сам кад одма''не 'вако
руком (покаже како маше руком од себе ка публици) да са њим