Бешир Љушковић
Глас
Глас ми је стигао док сам био у Риму.
Сјутрадан, на бријегу у родном селу, у рукама сам достојанствено
држао њену слику и квасио је сузама. Тужно су пјевале птице из
мајчине башче. Ону жуту мачку, коју је највише вољела, нијесу
могли отјерати с кревета. Најмлађу сестру, која је много била
везана за мајку, жене су поливале водом да је поврате.
Слаба прољећна киша покваси свежу хумку, окружену
гомилом свијета. Моја тетка, старија предвидљива жена, то лоше
протумачи. На свежем цвијећу мијешале су се капи кише и сузе.
У искрењу под слабим сунцем скоро се нису разликовале.
После мјесец дана на истом мјесту, сличним поводом би много
свијета.
Мој отац није више био удовац. Тог поподнева цвијеће је
имало последњу ријеч.
Коментари