Година пролази кроз авлију

У цркву се пристиже у групама, по засеоцима, фамилијама и ку-
ћама. Сељаци преко ливаде наступају раштркано, а на уским
шумским стазама, хтели не хтели, сврставају се у колоне. Мало
говоре; није ред брбљати. По луговима, шумама и врзинама пе-
вају птице. Причесници прескачу потоке на местима где су нај-
ужи, прејахују нахерене богазе, цупкају на речним газовима као
да играју школице, провлаче се стазама дуж потока пазећи да се
не искаљују и не изгребу. Они из даљих села кренули су пре раз-
дања, насумце се пробили кроз помрчину букових шума, и сад,
како се пут расветлио, ход им постао радоснији и лакши. Поне-
кад се, насред стазе, испречи олистали жбун: лане или преклане,
промакао је оном ко је крчио стазу, па се овог пролећа одједном
отео и разбокорио, не да човеку проћи! Сва та раја, поустајала из
влаге и из траве, стиче се на падини испод металне капије порте
коју је црквењак у свануће откључао. На великој бари која се, од
последњих киша, задржала испред Бркине кафане, сви најпре
оперу папуле, опанке и цокуле. У порту ступају чисти и чили, као
да су сад-нà изишли из куће. Ни трага од оних глибова и бара
и ораница које су прегазили: пред попа и пред Бога блато се не
износи! Окупљају се, ћутке, скинутих шајкача, стајући једни дру-
гима у потиљак, у осморедовима или шесторедовима. Међу њима
је и Дечак, узбуђени посматрач и предани учесник обреда, срећан
што је делић једнодушне гомиле, што му је дато да учествује у
њеним складним кретњама. Кућни домаћини: неке познаје, друге
зна из виђења. Обичним данима су знојави и мусави, у подераним
кошуљама и закрпљеним панталонама, до колена у ђубрету, по-
некад толико уморни да, кад отворе уста, себе не чују - и говор им
се умањио, ослабио, некуд ишчезао! А јутрос се дотерали, умили
се, прогледали на очи, обукли стајаћа одела, устобочили се и по-
господили, не можеш их препознати! Као да су оно раније биле
њихове жалосне сенке, привремена замена, да би се тек јутрос
појавили онакви какви би желели и могли бити: рођени племи-
ћи и чиста господа! Свако се подигао у својим и у туђим очима,
уздигао се до историјске озбиљности о којој Дечак понешто зна
из читанки и песмарица, а која је, ко зна кад, из стварног живота
прогнана. Гледајући их онако избријане и бистрооке, мисли: мора
да су овако изгледали они који су се, са Црним Ђорђем и Мило-
шем, договарали о дизању устанка; усправни, свесни важности
подухвата којег се подухватају. Данас, на Ускрс 1952, оживљује за
часак њихова потамнела част: свако бива од себе виши за једну
главу и важнији од онога што му је, да би се одржао на земљи,
дано да чини. Стоје као на цртежима у календару, смерни и поно-
сити, дозвани к себи, достојни имена које носе. Народ! На пијаци,
по кафанама, надлештвима и ходницима судова најчешће су жа-
лосни, погурени и брижни, а јутрос су се, ево, усправили: Божји
синови, Срби људи! Од свећа и од њихова дисања, црква се по-
степено загрева. И дах им је чист, прозрачен јутарњом хладно-
ћом: дишу као да су јутрос, са расвитом, први пут сишли на земљу.
Гледа их искоса и срећан је што је са њима, што су овакви, што их
бар једном годишње може видети у снази и у лепоти. Гологлави,
са шајкачама увученим под појас, војнички уредни и исправни:
да им неко подвикне Мирно! и Напред марш! одмах би сложили
корак. Понеком на врху главе штрчи непослушан чуперак - није
навикао да хода без капе, па му се коса отима и одскаче. Заузе-
ли су десну половину цркве; на левој половини су жене и деца.
И жене су се удесиле и обукле, али оне не умеју да се оволико уз-
дигну изнад себе; мушкарци у оваквим и сличним приликама
узлебде, земљу ногама не додирују. Домаћини, горди као јунаци,
послушни као деца; слободни и слободно послушни. Вољни да
свим срцем прихвате и подрже један виши ред. Због тих измиве-
них и лепо обучених сељака јутрос је у цркви уистину присутан
Бог. Ту је, испунио је цркву до последњег квадратића. Бог је овај
строги и нежни поредак што га, уочи и за време ускршње службе,
одржавају озбиљни домаћини. У љубави према Богу жене су стра-
сније, али једино мушкарци умеју да тај однос поставе на чврсту
и поуздану основу. Добро је, макар и као трунчица, у овако нечем
имати удела. Стоје сурово опраних ушију, избријани до испод
коже, упућени у ствар, строги према себи и према попу: они су у
цркви домаћини готово колико и он! У ланеним кошуљама, сук-
неним гуњевима и гуњићима, гледају Бога право у очи. Гледају
га с поштовањем, али без страха и снисходљивости: он зна своје,
они своје. Он је кључар најважнијих тајни живота и смрти – то
му је посао. Добро је да се зна у чијим је то рукама, и због тога га
поштују: Бог је мајстор за бескрајно и несхватљиво.