Илузије

Илузија представља обману чула, при чему се неки предмет
запажа другачије него што он изгледа у стварности. Илузије
могу укључити сва чула, али најчешће захватају визуелна.
У свом раду користим огледало, као и очи лао неку врсту
огледала, да створим сопствени простор који не мора нужно
бити и рефлекија стварног простора који мислите да посматрате.
Мој простор представља савремено “огледало” које је повезано
са монтираном сликом стварности коју сви пажљиво креирамо
о себи на друштвеним мрежама. Суптилним интервенцијама у
оквиру свог уметничког стваралаштва покушавам да укажем на
промене којима смо изложени у оквиру динамичних социјалних
и политичких кретања савременог друштва. У својим радовима,
које изводим у различитим техникама, компонујем расуте
фрагменте приватне и јавне свакодневице. Ове слике само на
наизглед одишу миром и тишином, али у исто време крију
одређену недоследност која се не слаже са нашим уобичајеним
очекивањима.
Дуго се бавим проучавањем лица, очију и усана, као и за-
мрзнутим тренуцима која та лица представљају у времену и
простору. Следим сопствену илузију коју покушавам да пред-
ставим као истину и трудим се да збуним вас, посматраче, и
наведем вас да ми поверујете.

Феномен рефлексије као метод сопственог уметничког
истраживања
Током студирања моје истраживање је претежно било везано
за аутопортрет. Овде аутопортрет има релативно значење, и на
неки начин представља, али не мора да подразумева, само(ре)
презентовање мог лика. Очи виде свет око себе, и истовремено
осликавају доживљаје истог тог света па тако имају двојаку улогу.
Аутопортрет махом настаје у одређеним фазама живота и може
бити говор ега који нам говори о сопственој несавршености.
Управо кроз кадар ока покушала сам да визуализујем сопствено
унутрашње стање, да заузмем став и да поставим питања себи
и свету око себе. Морам да признам да на самом почетку нисам
била свесна симболике које око у виду аутопортрета може да
представља. Једноставно, једног дана, поглед на мој одраз у
огледалу нагнао ме је да схватим да је управо мој лик оно што
желим да истражујем.
Људи се свакодневно суочавају са својим ликом у огледалу
било да им се он допада или не, и већина би, гледајући се,
волела да промени нешто на свом лицу и телу, па макар то
била и најмања, само њима видљива ствар. Живимо у свету у
коме нас са свих страна засипају рекламним порукама које
нам говоре како би заправо требало да изгледамо. Лица и тела
људи које виђамо на телевизији делују толико савршено да то
изгледа готово нестварно. Ми и сами знамо да је то једна врста
илузије коју нуде масовни медији, али ипак је прихватамо.
Покушавамо да достигнемо нестварна тела и лица које видимо
на екрану, што нам наравно не полази за руком. Све то ствара
једну врсту тескобе и нелагодности, па је зато мало оних који
су задовољни оним што виде у огледалу и који се као Нарцис 2)
заљубљују у свој лик. Око Божије заменило је око медија према
коме се сви сада управљамо и обликујемо своје мишљење и
морални став. Иако сматрам да је лепота неопходна, чини ми се
да живимо у друштву које не само да нон-стоп пропагира лепо,
него поставља и немогуће стандарде истог, просто захтевајући
да уђемо у калуп.
Дакле, где се ја као уметник у свему томе налазим? Можда
сам у нешто бољој позицији јер суочена са својим ликом имам
прилику и могућност да га, као нека врста пластичног хирурга,
мењам по свом нахођењу. Такође, имам слободу да представљам
само оне делове свог лица и тела који ми се највише допадају, па
чак да и њих изменим, уколико то желим. Морам да признам
да сам се ретко служила оваквим триковима и да сам на
платно махом преносила стварне елементе. Ипак, желела сам
да се допаднем. Сматрам да је одређена врста допадљивости у
уметности потребна. Слика код посматрача треба да изазива
одређену врсту емоције и мислим да је неопходно да она буде
позитивна. Данас се већина уметника служи провокацијом,
па не бирају да ли њихово дело изазива љубав, страх, мржњу,
гађење или било шта друго, битно је да публика одреагује. Зато,
када се данас погледам у огледало, запитам се, шта заправо
тражим и колико од тога што сам пронашла желим да пренесем
људима и свету око себе, како желим да они одреагују? Да ли је
аутопортрет студија моје личности или нека врста фантазије?
Све и јесте почело искључиво од једне врсте љубави према себи
и свом лику, због жеље да се и другима допаднем. Вероватно је
ту било и самољубља и уображености и других, у неку руку, не
баш позитвних особина. Можда сам само покушала да идем у
корак с временом и себе прикажем у најлепшем могућем светлу,
да се уклопим у сопствену илузију, и сакријем несавршености
којих сам била свесна. То је био почетак, почетак када нисам
баш много размишљала о томе да ли желим нешто да постигнем.
Било ми је довољно да што верније пренесем свој лик на платно
и да будем задовољна оним што он представља. Приказати
лепоту ради ње саме, дивити се, и пустити да јој се други диве.
_________________________
2) Син Кефиза и Лириопе, веома леп младић који се видевши свој лик у
потоку толико сам у себе заљубио да је од чежње за самим собом умро;
његов леш су после богови претворили у цвет који носи његово име;
фиг. човек заљубљен у самог себе, леп младић.