Моћ жене и моћ песме

власти, појединцу, менталитету, човеку уопште похлепном на
власт и част, друштвеној стварности која појединца претвара
у беспомоћну креатуру без свести о себи приморану на пасивно
трпљење ради голог опстанка, што поезију Петра Милатовића
Острошког чини национално ангажованом, актуелном, јетком
и на моменте мрачном јер сведочи о снази зла,о дуготрајном
страдању српског национа, болесном духу времена јер се у њој
разоткрива безизлаз човечанства огрезлог у демонизам, беш-
чашће, манипулацију масама које су одавно престале да буду
полуга за револуционарно мењање света (Јеванђеље зла).
Утисак је да је Милатовић уметнички најснажније певао у
својим средњим годинама (Православни родослов, Јеванђеље зла,
Науми и зауми Петруса из сорбског утеруса,Реторика астра-
лика, Слово о ријечима) кад је објављивао књиге које као да су
израњале из колективног духа народа којем припада, као и у по-
емама где су наративно и мисаоно деловали у спрези и доносили
врхунске плодове истинског надахнућа.
Испијај пехаре нежности/ баш онамо где се не тоне /Пронађи
смисао вечности/ – сунцокриле небосклоне.
С правом се синтагма смисао вечности може узети као при-
марни поетички credo Петра Милатовића Острошког, који је у
целокупном опусу у први план стављао сопствено послање зарад
постизања узвишених циљева, стварање ради одуховљавања
егзистенције, препознавања више сврхе човековог битисања, над-
растања Јаства кроз чин свете службе Богу и национу, лепоти и
љубави.
И надасве умећа обликовања песничке мисли, од сложенијих
песничких форми, поема, сонета до краћих песама згуснутих
визија и значења са врло необичним сликама и симболима који
имају широк спектар значења.
Потрага за узвишеним, напор да се досегне највиша мера ду-
ховности произилази и из наслова Онебесимо снохватице. Ако
реч снохватице тумачимо као именовање сна који је ирационалан
(а из тог дела ума се добрим делом и рађа поезија), неухватљив
и недоречен, па још кад се то нешто ирационално и недохватно
жели “узнети” на небески план онда је интенција аутора јасна: сав
свој поетски хабитус заоденути у мисаоно, сновно, рефлексију,
чисту духовност.
Но, насупрот томе је и еротско,плотско у којем се такође на
упечатљив начин манифестује лирско ја. Жена је овде насликана
попут богиње која распаљујуе и тело и дух. Песме дионизијске
распојасаности и плотских усхићења су такође снажно обојене
стваралачком индивидуалношћу и инспиративним набојем што
све указује на сложеност стваралачког бића Петра Милатовића
Острошког, које са истим жаром испољава и чисту спиритуалност
и телесне егзалтације пред лепотом доживљаја љубави,како
Божанске, тако и женске.
Када се цео опус скупи на једном месту, онда се јасније оцтрава
ауторова поетика, његов развојни пут као и идејност којим је
његово дело прожето, метафизички усхити и вера у надтрајавање
духовног, посебно импресивни, мајсторски су срочени у сонетном
венцу, круни песничког умећа, Камени астралик.(Крај догођен у
нашем почетку / Анђела личног испод греде бијела/Мораће и речи
да дијеле/Еха мору и каменом заметку...Астралик бијели пустиће
коријене/ лепезастог облика у наше тјеме /Имају сва наша сто-
пала/ Каменог астралика сјеме!
Осим већ поменутих, спиритуалности и еротског, доминантно
место припада заветним песмама са православним и патриотским
мотивима (Мој народ, Не тражим Србију...), митолошком осве-
тљавању прошлости (Алка даљине), као и сатиричном дискурсу
као стожерним одредницама Милатовићевог певања. Чак и у по-
езији за најмлађе присутна је доза иронијског, као отклона од
сладуњавих певанија на дечје теме.
И на крају, а могло је бити и на почетку, Петар Милатовић
Острошки, у целини песниковања, испева оду жени, њеној лепоти
под чијим надахнућем исписује поезију снажног еротског али и
спиритуалног набоја,проистеклу из моћи коју она има над њим.
Његове песме покузују снагу егзалтације лепотом коју даје прави
мушко – женски спој, онај енергетски прилив који се из плотског
трансформише у духовност и даје песме високих естетских до-
мета те се жена и песма стапају у ономе што је суштинска бит
самог аутора.
И да завршимо речима св. Серафима:"красноречив нисам, ре-
чи мисли крију”, наглашавајући да је рефлексивност једно од
најдоминантнијих својстава певања Петра Милатовића Острш-
ког који је српску поезију обогатио и обиљем нових речи од ко-
јих наводимо само неке: главоглад, србогладни, погурице, домо-
ловина, главограми...
Будући да је аутор сам правио избор,примећујемо да је према
књигама које су настајале раније био врло строг а према најновијим
песмама, болећивији што говори о нераскидивој емоционалној
вези стварања и личности аутора.Тај избор је такође могао бити
строжи, што ће се вероватно и десити у новом издању.
У сваком случају, Онебесимо снохватице Петра Милатовића
Острошког, доноси поезију која баш у оваквим временима треба
да нас призове себи, да се запитамо шта чинимо и зашто нам је
живот дат ако не досегнемо космички смисао свог рођења. Петар
Милатовић Острошки, то сигурно јесте, поезија коју је понудио
недвосмилена је потврда.