Радивоје Микић
Облик и значење у роману“Кад су цветале тикве”Драгослава Михаиловића
“У уметности постоји само форма
која је проживљена и обрађена изнутра”
Жан Русе
Објавивши прве књиге крајем шездесетих година прошлог века
(“Фреде, лаку ноћ”, 1967, “Кад су цветале тикве”, 1968), Драгослав
Михаиловић је наишао на врло леп пријем и код читалаца и код
критике. А то може да значи само – да се овај писац појавио у тре-
нутку кад као да се чекало на њега. Приповетке и романи са те-
матиком везаном за Други светски рат као да више нису привлачили
већу пажњу, па је и писац најприврженији овој тематици, Михаило
Лалић, почео да се припрема за писање романа из циклуса који
започиње “Ратном срећом”, док су, опет, представници различитих
струја модерног прозног израза, на једној страни, упловили у неку
врсту херметичности, а, на другој страни, у понављање онога што
је авангарда између два рата већ увела као књижевни експеримент.
Отуда је појава писца који и сам доноси врло велике и важне но-
вине, превасходно у техници приповедања, али који, ни по коју
цену, не жели да злоставља читаоца, који, уз све то, настоји да
подлогу за трагичко виђење људске судбине пронађе у сфери сва-
кодневног живота света социјално/културне периферије. А кад је
Михаиловић почео да објављује књиге своје документарне про-
зе под насловом “Голи оток”, његове приповетке и романи су
добили додатну везу са оним облицима људске егзистенције који
су, на једној страни, сведочанство о патњи и страдању, а, на дру-
гој страни, су били указивање на то да књижевност и данас има
обавезу да се окрене оној сфери људских искустава у којој се о-
гледа ужасна стварност једног доба. А то може да значи само јед-
но – Драгослав Михаиловић је писац који нас је подсетио на то
да је књижевност уметност која, упркос високом артизму којег се
он никако не одриче, настоји да осветљава оне области људског
живота из којих се испреда оно што је дубоко трагичко, оно што
је сведочанство о паду и поразу. О томе сведоче, свако на свој
начин, сва дела Драгослава Михаиловића, али, чини се, посебно
упечатљиво роман “Кад су цветале тикве”.
Роман “Кад су цветале тикве” Драгослава Михаиловића спада
у она прозна дела која нас, после читања, доводе у парадоксалан
положај. С једне стране, знамо да смо, све време, у рукама држали
роман, а после читања нас, с друге стране, дуго обузима дубока
меланхолија, као да смо, заправо, читали неко лирско дело као што
је, примера ради, “Ламент над Београдом” Милоша Црњанског, још
једно од великих дела српске књижевности у којима се “понорна
туга” емигрантског живота појављује као сама тематска или боље
рећи семантичка основа, као раван са које нам се објављује једна
дубоко песимистичка визија људске судбине постављене наспрам
онога што пролазност не може да захвати. Како је један овакав
парадокс уопште могућ? И шта га то од књижевних својстава Ми-
хаиловићевог романа омогућава? И на који начин? Ако знамо да
је “Ламент над Београдом” песничка творевина у најужем смислу,
ако је он, другим речима, дуга песма или поема која има врло сло-
жену организацију (два тематска тока, два типа строфа са изра-
зито опонираном интонацијом и са том интонацијом врло бриж-
љиво усклађеним семантичким слојевима), онда нема сумње да и
роман Драгослава Михаиловића мора имати барем нека лирска
својства, да мора, и са морфолошког и са тематског аспекта по-
сматрано, спадати у тзв. лирске романе, о којима се у науци о књи-
жевности већ поодавно говори. А за лирске романе је Ралф Фрид-
ман рекао да им је положај такође “парадоксалан”, пошто се рома-
ни обично “повезују са приповедањем” и пошто у њима читалац
тражи ликове “с којима се може идентификовати, радњу у којој
би се могао ангажовати, или идеје и моралне дилеме које ће се
на његове очи драматизовати” (Фридман, 1968, 491). И кад баци
поглед на Михаиловићев роман, читалац у њему налази све ове
елементе. Ту је и приповедање и ликови са којима се читалац
идентификује, радња која га снажно заокупља а ту су и идеје и
моралне дилеме које се, идући од почетка ка крају приче, врло
видљиво драматизују.
А сам Ралф Фридман каже да “лирска поезија значи изражавање
осећања или тема у сликама или музички” и да роман који се може
означити као лирски “скреће читаочеву пажњу са људи и догађаја
на форму. Уобичајени драматски ток догађаја у роману постаје
ткање слика, а личности се појављују као personae за себе. Лирски
роман, дакле, није суштински дефинисан поетским стилом или
нападном прозом. Сваки роман се може винути до таквих језич-
ких висина или садржати делове који сабијају свет у слике. Пре
би се могло рећи да је лирски роман јединствени облик који тран-
сцендира каузални и темпорални ток казивања у оквиру романа.
То је хибридни жанр који употребљава роман да би се приближио
функцији лирске песме” (Фридман, 1968, 491). А хибридни жанрови
се јављају још у књижевности романтизма и до њих непосредно
доводи доминација лирике, односно уверење Аугуста Вилхелма
Шлегела да је поезија “нека врста заједничког средишта свих
уметности, у које се оне враћају и из којег поново излазе” (Шлегел,
1967, 85). А последица доминације лирике је, између осталог, и
по-јава лирског романа до које је и дошло најпре у књижевности
романтизма. Ако су хибридни жанрови у романтизму били још
далеко од оног облика који ће добити у време авангарде (тада се
јављају и дела као што су “Људи говоре” Растка Петровића, за које
Марко Ристић каже: “то дело које је роман или новела, повест или
дијалог, односно дијалогисани одломак једног транспонираног
путописа, а можда пре свега једна поема” (Ристић,1977, 206 )), онда
су они били само наговештај једног данас врло раширеног облика.
Кад са ових општих питања поглед усмеримо на сам књижевни
текст о коме је реч, кад, другим речима, погледамо оно на шта
нам као на посебно важну одлику лирског романа указује Ралф
Фридман, а то је форма Михаиловићевог романа, видимо да је реч
о кратком роману који је исприповедан у првом лицу, у питању
је тзв. ретроспективно приповедање, у питању је прича која је, и
пре но што почне, подвргнута тумачењу. А то тумачење је уистину
необично, пошто је, као мото романа, узето из дела које припада
старој српској књижевности (у питању је Данилов ученик, односно
реч је о XIII – XIV веку): “Ево, лишени славе своје, у понижењу
ве-ликом стојимо, вођени силом куда нећемо”. А појава овог
фрагмен-та у Михаиловићевом роману показује да постоје два
приповедача – Љуба Сретеновић, Љуба Врапче који нам предочава
своју жи-вотну причу и имплицитни приповедач који се видљиво
оглашава само кроз избор овог фрагмента из дела Даниловог
ученика. А пошто је у том фрагменту из дела Даниловог ученика
изложена особена визија људске судбине која се суштински
обликује мимо сваког облика иманенције (човек иде не тамо где
хоће већ тамо где мора) и пошто иманенцију људске судбине не
само што укида сила већ та иста сила човеку одузима сваки облик
достојанства (намећући му, у исто време, велико понижење), нема
сумње да овај цитат из дела Даниловог ученика репрезентује ону
тачку гледишта коју читалац непосредно не види али њено дејство
осећа све време и која, суштински гледано, обликује онај дубоко
меланхолични утисак с којим читалац склапа корице. Другим ре-
чима, тај крипто-приповедач је ту да нам да интерпретацију при-
че са којом се срећемо у роману “Кад су цветале тикве”, он треба
да нам омогући да главног јунака видимо као човека који је “ли-
шен славе своје” и који “у понижењу великом стоји” и уз све то је
“вођен силом куда неће”. Очито је да нам овај приповедач омогу-
ћава да видимо још нешто – димензију универзалног у искуству
Михаиловићевог јунака, што значи да се, у својим најдубљим
семантичким слојевима, роман “Кад су цветале тикве”, пројектује
на једну широко засновану цитатну подлогу коју образују све
оне визије људске судбине које подразумевају идеју понављања,
враћања онога што је у пређашњим временима већ било. А основни
извор оваквог виђења људске судбине је мит и то је разлог што
читалац, док чита роман, све време осећа сложеност семантичке
перспективе коју не може да обликује сам Љуба Сретеновић.
Има ли тај типолошки тако одређени Михаиловићев припо-
ведач још неки облик у српској књижевности? И ако га има, кад
се он објавио? Чини се да за таквим типом приповедача не треба
трагати ни дуго ни упорно. Срећемо га на самом почетку Андри-
ћевог кратког романа “Проклета авлија”. Мада није ни на који начин
ближе одређен нити подробније уведен у само приповедање, пошто
се и он јавља само на предњем оквиру приче, где му је задатак на
направи разлику између онога што допире до њега из собе у којој
се пописује алат заостао после фра Петрове смрти и фра Петрових
прича о два месеца проведена у стамболском истражном затвору
(а о њима је фра Петар “причао више и лепше него о свему осталом”)
и да тако у читаочев видокруг уведе тему приче као онога што
једино остаје иза човека као средство којим се може протумачити
и судбина тог човека и судбине свих људи са којима се он сусретао.
О том младићу читалац само сазнаје да гледа фра Петров гроб у
снегу и да, одупирући се баналности онога што чује из суседне
просторије, “мисли на његова причања”. А младић поред прозора
нам каже да је фра Петар причао “на прекиде, у одломцима, како
може да прича тешко болестан човек који се труди да сабеседнику
не покаже ни своје физичке болове ни своју честу мисао на блиску
смрт. Ти одломци се нису настављали тачно и редовно један на
другом. Често би, настављајући причање, понављао оно што је
једном већ рекао, а често би опет отишао напред, прескочивши
добар део времена. Причао је као човек за ког време више нема
значења и који стога ни у туђем животу не придаје времену ни ре-
довном току времена неку важност. Његова прича могла је да се
прекида, наставља, понавља, да казује ствари унапред, да се враћа
уназад, да се после свршетка допуњава, објашњава и шири, без
обзира на место, време и стварни, стварно и заувек утврђени ток
догађаја”. Описујући фра Петров начин приповедања, младић
поред прозора, као имплицитни приповедач, не жели само да
укаже на егзистенцијални контекст у коме се то приповедање
одиграва, он нам много више скреће пажњу на своју улогу, на
чињеницу да је он могао бити тај који је дао онај поредак фра
Петровим причама који срећемо у Андрићевом роману. А то значи
да Андрић на почетку свог романа користи могућност да укаже на
разлику између усменог приповедања и оног приповедања које
добија фиксирани облик, постаје писани текст, прича која је у
себе упила приповедне конвенције. Само што су те конвенције у
младићевом опису добиле сасвим сумарне ознаке.
А кад бацимо поглед на начин приповедања у роману “Кад
су цветале тикве”, јасно видимо да је реч о приповедању у
првом лицу, приповедању у коме је књижевни језик замењен
говором који је и социјално (Душановац, периферија Београда)
и профе-сионално (боксер, металски радник) и егзистенцијално-
психолош-ки (маргиналац, емигрант) сасвим прецизно одређен.
Ако пређемо на терминологију Жана Русеа, моћи ћемо да кажемо
како Драго-слав Михаиловић у свом роману користи онај
облик “персоналне приповести” који одликује то што се појављује
“приповедач који је поново укључен као личност у исто је време
носилац погледа и носилац говора: он ће говорити о себи онако
како себе види и о свету онако како га види. Може се сматрати
вероватним да прво лице, боље него било који други инструмент,
дочарава присуство и ограничавајуће дејство фокализоване тачке
гледишта, пошто укључује у текст извор нарације (Русе, 1995, 37).
А начин на који приповеда Љуба Сретеновић је, барем у кључним
Зоран Живковић
Медитеран у српској књижевности и култури
“Као други народи за обетованом земљом, Срби су кроз своју исто-
рију чезнули за обетованим морем – били и на Јадранском, и Је-
гејском, и на Јонском мору, али заувек и сасвим ни на једном. Више
него у реалном животу, море је присутно у српској поезији и у
приповеци.” (Милан Кашанин, Књига о Матавуљу, Сабрана дела
Симе Матавуља, Завод за уџбенике и наставна средстава, Београд,
Српско културно друштво Просвјета, Загреб, 2006, стр.108)
И заиста, као да се историја многих цивилизација, држава и на-
рода, па у неком смислу и српског, може описати као дуго и никада
завршено путовање на обале мора.
Медитеран је зато и често опсесивни сан али и вечна идеја о
животу, која зна бити много значајнија и већа од своје богате гео-
графије и слојевите историје. Не само у књижевности и уметности,
већ и у свему што се живота тиче, Медитеран је вечна чежња, неу-
гасла жудња и онај никада достижни идеал. Поготово ако се
доживи попут Раја у Дантеовим стиховима, у којем све заслепљује
божанска светлост. У којој су сједињени као нека врста вечите му-
зике и хармоније, увек једно с другим, сунце и море, и у чијем се
заједничком хоризонту тако лако губе сви контрасти реалног људ-
ског живота.
Али, укупни значај Медитерана за историју овог и оваквог
света, можда понајбоље могу да илуструју речи рођеног Медите-
ранца, Пола Валерија, који је тим својим родним амбијентом
остао заувек опчињен:
“Шта је тако величанствено као чињеница да су, у току не-
колико столећа, међу тим народима који живе на обалама овог
мора, рођена најдрагоценија и најчистија интелектуална открића:
јер управо се ту наука ослободила емпиријског и практичног,
уметност се отргла својих симболичких корена, књижевност се
јасно издвојила и јасно разделила на јасно различите родове, и,
најзад, ту је философија опробала готово све могућне начине у
посматрању света и себе саме.
Никада, и нигде, на тако скученом простору и за кратко време,
не би било могућно говорити о једном таквом превирању духа
и таквој продукцији богатства.” (Пол Валери, Медитеранска на-
дахнућа, Службени гласник, Београд, 2010)
Медитеран је реч која данас на многим језицима најпре асоцира
једно магично садејство сунца и мора. Ако претпоставимо да
речи могу имати било какво лековито дејство, онда је у њиховом
најужем избору, неизоставно и, свакако, реч Медитеран.
Најважнија претпоставка да Медитеран буде оно што је постао
кроз историју, и оно што је заправо данас, као да је садржана у
најкраћој, али свакако једној од најпрецизнијих дефиниција
културе. А према њој, дословно, култура је комуникација.
Управо је комуникација била услов свих услова, почетног и
сваког каснијег развоја, тог чудесног сусрета географије и исто-
рије, који се од постанка света, па све до данашњих дана стварао
и непрекидно оживљавао у оквиру тог временског и просторног
феномена званог Медитеран.
Медитеран на изузетан начин оживљава једну савремену де-
финицију историје, према којој је она стални, непрекидни дијалог
између прошлости и садашњости. Од када свет памти себе, Меди-
теран је у ствари најзначајнија европска раскрсница, коју пролазе,
или се баш у њу сливају , и људи и животиње, возила разних врста,
робе, лађе, идеје, религије, обичаји и предања, светови и векови.
Медитеран тако на изузетан начин оживљава једну савремену
дефиницију историје, према којој је она стални, непрекидни ди-
јалог између прошлости и садашњости.
Медитеран се одувек чинио светом за себе, или светом над
световима. Његову тајну, многи историчари, писци, уметници, па
и сви који га походе, увек желе да открију или објасне, и себи, не
само другима.
И Феничани и Грци, и Картагињани и Римљани, заједно са
другима, чине историју Медитерана, која по мишљењу археолога
и историчара представља шест до десет миленијума можда и нај-
значајније светске историје
Сусрети, размене, комуникације, па и окршаји и ратови у исто-
рији света као да су почињали и завршавали се на Медитерану.
Разуђеност Медитерана омогућава да медитеранска мора би-
вају повезана, тиме и припадају и Тихом, Атлантском и Северном
Леденом океану, бивајући тако суштинска веза између Европе,
Азије и Африке. Медитеран уоквирују познати планински масиви
и венци, акао што су: Алпи, Апенини, Балкан, Олимп, Таурус,
Либан, Атлас, Пиринеји. Медитеранска мора, између њих, и
прва су са којих је европски човек запловио ка другим световима,
потврђујући комуникативност Медитерана. У историји света, ис-
поставило се то, као једно од његових најважнијих својстава.
Али, сем те основне, примарне поморско-трговачке комуни-
кације, на Медитерану међусобно комуницирају и дубоки и да-
леки слојеви прошлости са садашњошћу, као и богата историја
са његовом разуђеном географијом. Такав Медитеран природно
исходи и ствара своје топосе који га идентификују у свакодневном
животу, али и у историји, уметности и култури, и разним другим
областима. То су заправо оне појаве, које на различите начине
препознају, представљају ове, као и многе друге феномене, и
оно што подразумевамо под бројним својствима и суштином
Медитерана.
Иако су његова клима и исхрана веома препознатљиви меди-
терански феномени, као један од најпрепознатљивијих, издваја
се маслина. Јер, после мора и њихове географске повезаности,
маслина је у стварном животу Медитеранаца толико присутна, и
у исхрани, као симбол дуговечности, али и као уметнички мотив,
стварајући препознатљиву слику хлада приморских маслињака,
и постајући тако један од најбитнијих природних синонима за
Медитеран.
Његова мора, њихова повезаност, у тој клими са обиљем сун-
чаних дана, са свему томе примереном исхраном, учинили су
Медитеран, кроз стални развој његових насеобина и градова,
просто предестинираним за културни и духовни развој савре-
меног човека.
На обалама Медитерана родиле су се и три велике светске
религије и три највеће цивилизације, које су дале највећи могући
печат свему томе што спада у најзначајнија добра овога света, па
чак и у ономе што у то ипак и не спада.
Српске културне, као и све друге везе, са Медитераном знатно
су старије од 1. децембра 1918, када је формирањем Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина Србија постала и део
државе која је широко излазила на Јадранско море и Медитеран.
У немањићко доба, поједини велики и значајни градови на Јад-
рану признавали су власт и уживали заштиту познатих српских
владара, да би у Душаново време српска држава излазила чак на
три медитеранска мора. Све то је условило вековно прожимање
и изразите привредне и културне везе старе српске државе са
светом Медитерана. Што се данас може пратити и кроз најзна-
чајнија достигнућа старе српске уметности и архитектуре
Најраније историјске српске везе са Медитераном, своје нај-
значајније манифестације имају у старој српској уметности и
архитектури. Историјски значај дугих и интензивних српских
веза са Венецијом, посебно за српску писменост, књижевност и
културу, има изузетан значај у историји српских културних и
књижевних веза са Медитераном. Уз тај венецијански медитеран-
ски аспект српске књижевности и културе, посебно драгоцено
је и српско медитеранско књижевно искуство у оквиру златног
доба такозване дубровачке књижевности. При том, дубровачку
књижевност, њену традицију и историју, уз несумњиве и пре-
судне италијанске утицаје, схватамо и као хрватску, али у исти
мах и као српску. Како је, у оквиру те заједничке дубровачке
традиције, и српска култура остварила свој медитерански дух,
као и свој контактни карактер. Што се у другој половини XIX
века, на Јадранском приморју, манифестовало једном посебном
друштвеном, културном и националном појавом, понајвише у
Дубровнику, али и широм приморја, засебним националним по-
кретом такозваних Срба католика.
Источна обала Јадрана била је и линија додира српског народа
са западним светом. Али, то је била често и линија одбијања, јер
се управо ту налазила и линија која је раздвајала две конфесије.
На Медитерану су забележена и прва два записа српске на-
родне поезије. Управо у време настанка та два записа, почиње
и заснивање такозване Православне Далмације, као последица
османских освајања и великог померања становништва у уну-
трашњости Балкана. Медитеран постаје све значајнији за кул-
турни, књижевни и свеукупни живот српског народа, а вре-
меном су прекоморски утицаји и медитерански “глас” у српској
књижевности све присутнији. Медитеран је најпре надмоћно о-
својио српску путописну књижевност и обојио њене најзначајније
странице па се може рећи да медитеранска инспирација српских
писаца, почев од оних најзначајнијих, па и до оних мање познатих,
или заборављених, заузима и претежни део целокупне историје
српске путописне књижевности.
Бела голубица која доноси маслинову гранчицу, као знак да је
престао потоп, или Христова молитва на Маслинској гори, само
су две од више фресака из XIV века, у Високим Дечанима, где се
ово свето дрво појављује у једном од највреднијих споменика
српске културе, а данас већ признатим спомеником светске кул-
турне баштине. Између свих својих вредности, једна га посебно
издваја. Наиме, Дечани су на свој начин и импресивна потврда
сусрета српске културе и Медитерана. Јер, на изузетну лепоту
овог манастира посебно је утицало и то што га је градио и један од
најпознатијих мајстора градитеља свога доба, познати фра Вита
Которанин. Тако су одређени романички елементи у сусрету са
византијским стилом српских манастира и богомоља, дали такав
склад Дечанима, да су они одавно постали и названи, пре свега
због своје стварне висине, али и лепотом, Високи.
Тај сусрет Истока и Запада у старој српској уметности и
архитектури, и некада је, као и уосталом данас, привлачио изу-
зетну пажњу многих историчара уметности, зналаца и љубитеља
културе. Био је тема текстова који су објављивани чак и у време
драматичног избеглиштва српске државе и војске у Првом свет-
ском рату. Забележено је то у познатом часопису “Забавник”,
(Забавник 1917-1918, фототипско издање, Бесједа, Арс либри, Бања
Лука – Београд, 2005) који је излазио 1917. и 1918. године на Крфу,
када се на том грчком острву налазила српска држава и војска,
пре него што ће се победоносно вратити у Србију, која ће се потом,
скоро не часећи часа, претворити у Краљевину Срба, Хрвата и
Словенаца.
Тодор Манојловић, песник, есејиста и историчар уметности,
осврнуо се у крфском “Забавнику”, на тај западно-источни укрш-
тај у лепоти Високих Дечана, поводом студија о старој, као и са-
временој српској уметности француског историчара уметности
Габријела Мијеа, које су објављене у париском часопису Л’арт
ет лес артистес. Манојловић у том тексту износи тезу, да је у
старој српској уметности непрекидно била присутна “тежња за
оригиналношћу, слободно индивидуално схватање византијских
модела, живо стваралачко развијање, преображење туђих форми
у смислу националног укуса и осећаја” који “потпуно оправдавају
разликовање и назив једног српског стила” (Забавник, 1917:75)
Марјана М. Ђукић
Хералдичка структура романа
Могућност острва
Мишел Уелбек, савремени француски писац, актуелне и горуће теме
француског друштва приповиједа прихватањем премодерних пое-
тика, нарочито деветнаестовјековних. Натурализам и миме-
тичка естетика дозвољавају му да развија могућности старих
поетика и техника а да истовремено открива специфичне свје-
тове и проблеме савремене цивилизације. Анализирајући једну
савремену књижевну утопију у роману Могућност острва, рад
открива на тематском нивоу антрополошку основу људске по-
требе за утопијом у истој мјери као и за њеним поништавањем.
Још значајније је на формалном плану умножавање утопија што
роману даје хералдички облик еn аbymе.
Поетика Мишела Уелбека (Michel Houellebecque) заснована на
документарности и сцијентизму, на аналитичком погледу ка са-
временој цивилизацији и узроцима њеног садашњег стања, на-
челно миметичка умјетност развијана у претходним романима
(Проширење подручја борбе, 1994, Елементарне честице, 1998. и
Платформа, 2001), спроведена је досљедно и у футуристичкој
причи Могућности острва, 2005 (1) . Утопија, стари топос лите-
ратуре, није могао бити стран старој, премодернистичкој Уел-
бековој души. У фрагментима, утопијске слике се појављује већ
у Елементарним честицама, у истраживањима и миру Мише-
ла Ђержинског, у Платформи преко идеја туристичког еска-
пизма. Роман Покоравање, објављен 2015, не само да развија још
један утопијски свијет него ће ванлитерарни догађаји ту уто-
пију учинити чудесно актуелном (2) . “Заправо, утопија опстаје
управо захвљујући томе што захвата две временске равни исто-
времено”, истиче Зорица Ђерговић – Јоксимовић у студији Уто-
пија, додајући да временска раван с којом утопија има најпро-
блематичнији однос јесте управо садашњост (3) .
Француска књижевност значајан је резервоар књижевних и
иних утопија. Средњовјековна литература развија приче “из-
врнутог поретка” (Окасен и Николета), затим ренесансни Раб-
леов дух ствара чувену Телемску опатију, а преко идиличног раја
пасторалног романа Астреја до Волтеровог Ел Дорада и Русоове
идиличне слике у Новој Елоизи носталгија за хармонијом и
изгубљеним рајем непрестано опстаје. Осим озбиљног регистра
који је доминантан тон утопистичких прича, Французи граде и
бурлескну, хуморну, ласцивну утопију, какав је Сиранов Други
свијет, или Волтеров иронијом обојен поглед, оба произашла из
средњовјековне традиције.
Заиста исцрпна и јасна, свакако драгоцјена студија Зорице
Ђерговић-Јоксимовић Утопија, алтернативна историја пружа
преглед многих познатих и скривених утопијских свјетова
књижевности свих епоха. Полазећи од самог дефинисања утопије
и дијахронијског приказа преко којег се огледа и смјена поетика,
ауторка нам је представила богатство могућности. “Какви смо ми,
таква нам је и утопија. Ни боља ни гора од нас самих.” (4) Из тог
разлога било је инспиративно сагледати нама савремене утопије
и укључити увијек провокативан Уелбеков поглед на модерну
цивилизацију у Могућности острва. Зар сами наслов не носи у
себи сумњу? Или оправдава став поменуте студије о утопији да
се увијек ради о некој алтернативној историји? Роман Могућност
острва ствара не само један утопистички свијет, него се утопијске
визије у роману умножавају, а формално продубљивање остварује
се захваљујући поступку mise еn аbymе.
Оквир романа, од инципита до епилога, припада неком у
будућности удаљеном клонираном друштву, чији представници
изучавају животне приче својих генетских предака, припадника
култа Елохима, наших савременика. На тај начин Други, супротни
и како то у утопијама бива непријатељски свијет управо је овај
наш, с почетка XXI вијека, у структури романа метадијегетички
ситуиран. Основни материјал, који чини окосницу романа, јесте
прича Данијела 1, успјешног комичара, “типичног представника
људске врсте”, како веле његови клонирани тумачи. Данијел ће
стицајем околности и постепеним распадањем сопственог жи-
вота одлучити да преда свој ДНК научнику Мискијевичу и секти
Елохима, чак без вјере и икаквог религиозног убјеђења. Страх од
смрти и моралне патње изазване старошћу довољан су мотив да
се похрли у обећану бесмртност.
Клонирани новољуди су лишени свих извора људске, наше
патње – вјечито су млади, независни су, безболно умиру наста-
вљајући се наредном генерацијом генетског материјала, јаког су
интелекта, физички сигурни, равнодушни према жељи, пожуди,
новцу, сексу, љубави, спокојни; не познају ни сузе ни смијех, ни
носталгију, ни досаду. Повремено размјењују поруке преко екра-
на и изучавају ту стару, скоро изумрлу људску врсту. Ван њихових
централа, срећу се дивљи људи чија је цивилизација себе уни-
штила па се човјек опет нашао на нивоу прачовјека.
Генетски модификовани новочовјек јесте покушај да се ели-
минишу у човјеку квалитети животињске врсте, али исто тако
типично хумане карактеристике. Технологија новољуди не спре-
чава култ вјере. Учење Врховне сестре и молитве новољуди до-
приносе спокоју живота без радости, без задовољства, без потреба
за другим. Свака сљедећа генерација је савршенија, са све мање
људских особина, слабости, потреба. “Неки моји претходници,
као Данијел 13, испољавају у својим коментарима неку чудну но-
сталгију за тим двоструким губитком [сузе и смијех у овом
случају]; затим та носталгија нестаје, како би уступила место све
ређој радозналости; данас сматрамо, о чему сведоче сви моји
контакти на мрежи, да је и она, практично, избледела.” (5) Тумачење
животних прича људских предака ствара са сваком генерацијом
већу дистанцу, а клонови, тако прочишћени од анималног, као да
ипак пролазе кроз извјесне еволутивне преображаје. Све оно што
је остало у људским свједочанствима, као наше опсесивне теме,
онеобичене погледом из будућности, бивају сведене на феномен
изумируће изучаване врсте.
Међутим, ти тако несавршени људи, покушавали су и у сво-
је вријеме да стварају боље свјетове, вјештачке рајеве, да се су-
простављају ентропији и хаосу. Занимљиво је на нивоу форме
романа чији је оквир велика утопијска прича да су у метади-
јегетичку приповијет Данијела 1 укључене микро-утопије те ци-
јели роман поприма облик еn аbymе. Прва је Венсанова умјет-
ничка инсталација у подруму – идиличне слике среће, љубави,
њежности, доброте. Бјежећи од грубости свијета и свакако одри-
чући се умјетничких револуционарних идеја, Венсан ствара дjе-
ло које ће критика презирати и којег ће се сам стидjети као
адолесцентског, немоћног подухвата.
Друга уметнута утопија јесте учење секте Елохима, из које
ће се развити новољуди. Здравље, младост, сексуална слободна
уживања, повратак вјере, побједа старости и смрти, то су биле
идеје које су могле да очарају и атеисте с почетка XXI вијека.
Хоћемо ли, и можемо ли бити слободни да тумачимо да су
умјетност и религија највеће утопије, по дефиницији Дарка
Сувина, “вербалне конструкције о одређеној псеудољудској заје-
дници у којој су друштвено-политичке институције, норме и
индивидуални односи организовани по савршенијем принципу
него у ауторовом друштву, при чему је та конструкција заснована
на очуђавању које проистиче из хипотезе о алтернативној ис-
торији”? (6) Да се задржимо на умјетности, прецизније жанровски
на роману. Зар није разлика између живота и приказаног свијета
управо у организацији “по савршенијем принципу”, у корист
романа дакако?
Специфичност Уелбековог романа Могућност острва налази
се у чињеници да не ствара једну од бројних утопија само на
тематском нивоу, већ да структуром романа умножава утопијске
приче преко наративних нивоа да би коначно показао њихову
неостваривост и немогућност из дубоко анртополошких разлога.
Умножени утопијски свијетови се руше: Венсан напушта своју
умјетничку креацију и постаје практични вођа секте; сама
секта открива се као шарлатански подухват што јој неће шкодити
____________________
(1) Године издања наведене су за објављивање оригиналних издања на
француском.
(2) Терористички напад у редакцији часописа Charlie Hebdo 7. јануара
2015. одлаже најављено појављивање Уелбековог романа.
(3) Ђерговић-Јоксимовић, Утопија, Алтернативна историја. Београд,
Геопоетика, 2009, стр. 20.
(4) Утопија, стр. 136
(5) Мишел Уелбек, Могућност острва, превод Ивана Мисирлић. Београд,
Плато, 2006, стр. 51
(6) Наведено према З. Ђерговић-Јоксимовић, Утопија, стр. 17
Милица Јефтимијевић Лилић
Моћ жене и моћ песме
(Петар Милатовић, Онебесимо снохватице, Прометеј, Нови Сад, 2015)
Православни родослов, Јеванђеље зла, Науми и зауми Петруса из
сорбског утеруса, Реторика астралика, Слово о ријечима…
наслови су који, као особени знаци на духовном лицу књижевника
Петра Милатовића Острошког, дијагностикују издвојеност и
службу идеји немирења са доминацијом идеологије над слободом
појединца, свест о национу и пореклу, службу речима. Такво о-
предељење увек, и данас, подразумева жртву, борбу, тежи пут ка
афирмацији и дубоку утемељеност у вери и традицији. Стога
би се стихови бунтовног Душка Трифуновића: Ја сам истурена
жртвована мртва стража / која има право да пуца на све стране!
– могли потпуно односити на Милатовића Острошког због свега
о чему нас информише његова биографија а то потом показује
и целокупна његова активност и васколико књижевно дело. И
он “пуца” на све стране, нарочито на “највећег југословенског си-
на” који је својом комунистичком идеологијом, показала је то са-
времена историја, кумовао свим потоњим злима међу народима
некадашње заједничке југословенске државе, губљењу српског
идентитета, разбијању утицаја вере на формирање националне
самосвести и сл. Ни данас многи тога нису свесни а пошто тај
култ и даље живи, поезија и ту има важну улогу. Сетимо се Гојка
Ђога и његовог страдања због покушаја демистификације те
величине.
Снажно изражено осећање зла, које се умножило и умрежило
у све поре живота, покреће Милатовићеву побуну и рађа јетке
сатиричне песме пуне жаока, гротескних слика и опомена.
Насупрот томе је његова поезија која афирмише српство као
стожер постојања и опстајања и духовност која у узвишеном
види смисао вредан живљења. Владимир Соловјов о томе каже:
Ми уопште живимо безбожно и недолично, робујући најнижој
природи. Ми се бунимо против Бога,удаљавамо се од ближњих, пот-
чињавамо се плоти. А за истински живот, какав би он требало
да буде, потребно је управо супротно: добровољно потчињавање
Богу, међусобна слога (солидраност) и господарење над природом.
Начело оваквог живота нам је блиско и приступачно. Начело до-
бровољног потчињавања или сагласности с Богом је молитва, на-
чело солидарности међу људима је доброчинство, начело госпо-
дарења над природом је ослобађање од њене власти путем уз-
државања од ниских жеља и страсти. Смисао света је у миру, слози,
једнодушности свих када су сви сагласни са једним заједничким
циљем.То је највеће добро и у томе је цела истина света.”
Поезија Петра Милатовића Острошког то у целини потврђује.
Прозива и позива на свете дужности, афирмише право на по-
стојање српске историје зачете у прастара времена (Сораби) и
постављених стандарда за самобитношћу, слободом, чашћу и ду-
ховношћу (и образовањем), о чему недвосмислено сведочи из-
ванредна поема Хиландарска беседа, у којој се не само глори-
фикује писменост, већ и ћирилично писмо као синтеза вере и
(светог) знања.
Поезија, у временима која личне интересе стављају испред
свега, све више постаје оно место збора и сабора где се (бар) могу
постављати питања од суштинског значаја за опстанак нације и
човека који држи до себе. Поезија је, такође, и место где се износе
сасвим супротни ставови од тога, где се лично и национално
потире у корист наднационалног, глобалног или како се то не-
када звало – космополитског, и свако је ту на своме јер она ни-
че из најдубљег човековог бића и неминовно га одражава у на-
писаном. Иако је то домен приватног те и заузимање за крупне
циљеве остаје изван главних друштвених токова и зависи од
моћи уметника да се наметне (често су ту баш они који служе
супротним интересима, a које Милатовићева реч оштро шиба), на
друштвеном трону су данас друга правила и циљеви јер морамо,
пошто-пото бити део света, ма колико се то понекад косило са
елементарним традицијским нормама и нашим интересима. По-
езија се не одриче улоге коју је имала у срећнијим временима
цивилизације када је не само ницала “из главе цијела народа”,
већ и кад је била “на ползу” народу. Када је, мудрошћу коју је до-
носила, била и полазиште и уточиште. Данас јој ништа друго
не преостаје већ да са маргине, посматра суноврате света, да о-
помиње и подсмева се лудилу које се захуктало. Да са мање или
више снаге “лаје” на “Великог инквизитора”, “Антихриста” који
је загосподарио планетом и немилице хара приказујући се са
безброј лица, од којих је најопасније оно које се заодева тобожњим
хуманитаризмом, религиозношћу, о чему снажно говоре стихови
и укупан ангажман Петра Милатовића Острошког. Она још увек
настоји да се бори и да подсећа на вредности које су биле део
културне историје, да упозорава на огрешења о опште циљеве
којима сваки појединац мора тежити (чување језика и писма,
рецимо ), а то најбоље илуструју Милатовићеви стихови у песми
“Рапорт о Гаврилу”) (Гаврило, нема срамније идологије /од ове
данашње ћутологије /кад нико више никоме није/ добротвор ве-
ћи од крвопије.
Уметност, сама по себи, јесте искорак из свакодневног, побуна
против поретка, рушење табуа, тежња ка слободи, неоткривеним
могућностима човековог духа. И, дакако, креирање новог света,
новог бића хармоније идеје и облика и звука, умешност облико-
вања реченог, овладавање организовањем песничке материје и
стварање нових форми особеног ритма по мери духа из којег настају.
Тако је заправо и са оним што ствара слободоумни књижевник
поетички јасно профилисаног дела, Петар Милатовић Острошки,
трагајући за одговорима на најбитнија питања човекове (српске )
субине и увек у субверзивној позицији од наметнутог: Озакоњено
безакоње нека буде, /у добу златних ковчега/ са свим симболима/
окова и стега! /Нека владаре/ красе преваре/ а поданике/ узалудне
битке/ Нека буде што бити не треба /по небеској земљи/ на сред
земаљског неба! / Син на оца, /отац на сина…/ (Јеванђеље зла)…
Наведени стихови призивају оно његошевско, “нека буде борба
непрестана”… овде се инверзијом позива на све супротно,чиме
се осликава изневереност идеала свете слободе и части јер све је
пало у бездан бешчашћа, потирања историјских императива…
Избор из полувековног стваралачког опуса Петра Милатовића
Острошког, под насловом Онебесимо снохватице, обухвата нај-
новија остварења, потом избор из претходног периода и ране
стваралачке фазе, тако да се може назрети развојни пут и идеј-
ни раст његове поетике која је комплексна и утемељена у наци-
оналном, православном (Православни родослов), митолошком,
политичком и поетолошком (Слово о ријечима). Реч је оно што
песника стално опседа и тера га да трага за њеним одјецима из
старине (Науми и зауми Петруса из сорбског утеруса), за њеним
неухватљивим значењима и нужношћу да јој се прилагоди. Да
упути и покаже правац за спознају свог бића, сопствених коре-
на, да наслути историјски развој, почело, оно што се предуго
прећуткује а сведочи о другачијој српској историји тако суро-
во прекинутој, (као и савременој црногорској), не само вишеве-
ковним ропством под отоманском империјом, већ и утапањем у
заједничку југословенску заједницу што је резултирало губљењем
националног и персоналног идентитета, а само корак од тога је
потпуни нестанак са историјске сцене. У Васкрсу живих песник
још 1990. најављујуе оно што данас живимо, потпуно одсуство
иницијативе и борбе за промену: Ако су деобе/препознатљиви
знаци / и сеобе/ наши кораци /у јуче/ кроз мождане обруче/између
којих/ свако за сваким јауче/ поуздано је веровање/ камена без
имена/ да предстоји/ оно што је било/ оно што нас чека/…кад
смо собом/ препунили/ ово доба блештаво и гњило…!То доба данас
живимо уз срамне ријалити програме који показују колики је
цивилизацијски пад, колико су простаклук и бестидност избили
у први план. И док се озбиљан свет бори да унапреди дух, велика
светска менажерија здушно убија и последњи дамар националне
самосвести код робова из којих извлачи све што јој је потребно.
Стога Милатовић Острошки о прошлости с разлогом пева као
о бољем времену, с чиме ће се свакако многи сложити упркос
укупном технолошком напретку: Било је то оно време ума / да-
леко од лудих страсти,и црних зулума / оно време светлоносно/
кад су стопала / велика и мала /преко сваке тапије / у вечност
корачала…! (Камено почијевало).
Но, реч, она оштра и неумољива, истинољубива, истинодајна,
снажно је оруђе којим се може упутити беспоштедна критика