Ово је прича о мами, тати и њиховим земљацима

Мој отац Драган Заклан био је пастир који је стигао у Ванкувер
године 1911. Рођен је у Корјеници у Лици (Војна Крајина) 1893. годи-
не. Лика је била на територији данашње Хрватске, а онда регион
под надлежности Аустро-Угарске којом је династија Хабсбург уп-
рављала из Беча и Будимпеште.
Највећи број Јужних Словена били су православни Срби. На
жалост, Јужним Словенма под Аустроугарском била је намењена
трагична судбина подељеног друштва. Аустријска династија води-
ла је стандардну империјалну политику подстицања раздора у
оквиру својих окупираних земаља. Присиљавали су православне
Србе да промијене своју вјеру. Некада су то чинили давањем им
привилегија и награда, а некада путем драстичног кажњавања.
Њихови новонастали католици (Хрвати и Срби који су из право-
славља прешли у католике) подстицани су да буду нетолерантни,
а често и злобни, и да нападају оне који су изабрали да остану у
својој православној вјери. Ови искомплексирани злобници кас-
није су формирали тзв. усташке организацие које су свуда у свету
сматране бруталним.
Нашавши се у тим околностима, народ Војне Крајине добија
специјалан задатак од хабсбуршког цара Леополда. Они су били
позвани да масовно населе ову војну границу како би бранили цео
регион од Отоманске царевине и муслиманског разбојништва
приликом њихових честих упада. Као награду су добили посе-
бан статус од цара. Загарантовао им је слободну употребу срп-
ског језика и писма, њихове обичајне законе и православну ве-
ру. Њихова додатна улога је била да обезбеде царство са про-
фесионалним војницима. Њихови војници су мање-више били
обучени за 'шок трупе'. Када борба досегне до критичне фазе, од
тих трупа се очекује да преокрену пораз у победу. Имале су за-
служенену репутацију. Ратовање им је прешло у наслеђе. За-
нимљиво је да је многим од мојих америчких рођака војни живот
постао професија.
Оба ова квалитета: захтевност и безбедност, утицала су на
стабилност живота под Хабзбурговцима. Срби су, такође, сами
себе називали “граничарма” (чувари границе).
Иако се татино село налазило у близини родног места Николе
Тесле (једног од најзначајнијих умова савременог света) већина
његових сељана, намерно су избегавали права за добијање по-
властица за образовање. И поред тога, овај регион дао је мноштво
високо образованих људи. Поред Тесле, ту је био чувени фелд-
маршал Боројевић (врховни стратег Првог светског рата), генерал
Богдановић (Наполеонов противник), многи генерали (неки са
презименом Заклан). У ову листу, такође, укључени су доктори,
државнци и просветитељи.
Као неписмени пастир, тата је ипак нашао излаз да доплови
до Њујорка, а онда возом до Чикага да се придружи својој браћи
Тоду и Мићану, који су били нашли посао на изградњи нових же-
лезничких пруга. То је била типична прича новодошлих радника
на изградњи транспорта нове нације, све до слања помоћи својим
фамилијама у завичај. Нису заборавили своје корјене).
Године 1913. татина два брата, Тоде и Мићан, вратили су се у
Србију, гдје су се одмах укључли у балканске ратове. Оба су за-
добили тешке телесне повреде.
Као и многи Крајишници, и наши Заклани, и други Личани,
постали су део велике миграције у ондашњем процесу индус-
тријализације Америке. Њујорк, Чикаго и Кливленд биле су ти-
пичне дестинације на њиховим маршрутама.
Многи су се вратинли својим кућама у Војну Крајину, са сво-
јим новим искуством. Својим изненадно стеченим новцем, на-
правили су импресивне куповине, што је изазвало значајно уз-
буђење међу сељанима који су били више склони авантури.
Било је то не много пре него што се тата прикључио том
егзодусу. Касније, преко Њујорка и Чикага (великих српских
дестинација), он је стигао у Ванкувер 1913. Годину дана касније
почео је први светски рат. Тата је позван у војску Канаде, али
је касније одбијен јер је био класификован као “странац”, јер се
још водио као аустријски држављанин. Примљен је у Ватрогасну
службу Ванкувера, али је опет суспендован јер је био категорисан
као “странац”. Он је тада нашао посао у великој рафинерији ше-
ћера. Тако је започео да ужива свој ванкуверски момачки живот.
Године 1929. мама је стигла у Ванкувер. Мама је била удовица
из Жумберка. Дошла је код удате сестре Тонике да јој помогне јер
је она имала пансион. У том пансиону упознала је тату који је био
нежења. Прорадила је хемија и они су одлучили да се венчају.

Живот на фарми у Суреју
Сасвим случајно, на невиђено, тата је купио неку имовину у
Суреју. У то време Суреј је био ретко насељен. Путева је били ма-
ло. Путовало се возом. Тамо је била само једна локална пруга ко-
ја је повезивала Ванкувер и Чиливак и пролазила кроз Суреј.
Како је превоз био слаб, удаљеност се чинила заиста већом. Нико
није могао да претпостави предстојеће промене у развоју. Када
је први пут видела ову удаљену и празну имовину, мама је одмах
почела да убеђује тату да изграде објекте и да се ту преселе. Хтела
је да подиже своју децу на фарми. То је било важно за њу. Тата
је невољно пристао јер је знао да је мама одлучна особа која не
зна за предах. Тата је био Личанин и као такав волео је дружење,
лепо одевање, мало ракије и картања у урбаним условима. Ње-
гово интересовање за башту, мужење крава, прављење ограда,
скупљање сена, узгајање пилића није се уклапало у његову хе-
ројску концепцију живота Личанина. Али мама је била сигурна
да ће они имати овде више услова да посећују своје пријатеље у
Ванкуверу, да се облаче добро и одлазе често у добре ресторане.
Дошло је до договора који се тати учинио изводљив.
Дакле, наша породица је наставила да ужива континуирани
боравак на овој фарми заувек. Ми смо били међу првима који
су стигли у Суреј, а изгледало је да ћемо последњи и да одемо
одатле. Ми смо били сведоци изузетних друштвених промена
на сваком пољу. Суреј се трансформисао из примитивног, изо-
лованог бављења пољопривредом, прихваћеног од урођеника, у
савремену модерну урбанизацију. Наша вредност имовине је
порасла од почетних десет долара по јутру на три милиона тре-
нутно (Неке промене се могу приписати инфлацији, али, углав-
ном, превладало је правило понуде и потражње).
Наш пут (132. улица) прво се звао Roebuck (Пут срндаћа) и уз
њега је живео велики број Јужних Словена. Били су врло друш-
твени, сложни и повезани и радили су добро заједно када је већи
посао захтевао више руку.
Јужни Словени су били потчињени становници у оквиру
Аустро-Угарскe Монархије. Империјална политика није подсти-
цала потчињене да се школују или да буду доносиоци одлука или
да се просвећују и образују. (Из посебних разлога, Никола Тесла
је јединствен изузетак). Татини сељаци су јасно показивали себи
својствену способност, али ретко су имали приступ школама.
Тако, на пример, тата није похађало никакву школу, било које
врсте. Мама је четири године присуствовала часовима, али само
током топлијих сезона. Ипак, изгледа да су поседовали довољно
“сељачке памети” да проживе сасвим добро. Занимљиво, моје ре-
довно образовање ни на који начин није ометало мој однос са
њима. Чинило се да су лако прилагођавали свој образовни статус
свим друштвеним променама па и академским у сопственој
породици.
Већина друштвених разговора бавили су се породицом, при-
јатељима, пољопривредом, комшилуком, сећањима из детињства
у “Старом крају”. С обзиром да је ниво вештина имиграната био
маргиналан, сразмеран академском статусу, најчешће су били
последњи који су се запошљавали, а први који су губили посао, за
који су примали скромну плату. Али, пошто су били истрајни и
марљиви радници, они су, већином, остајали на својим пословима.
Углавном, ова друштвена група имала је подређену друштвену
улогу у туђим империјама па су зато имали тенденцију да буду
помало параноични (Ова земља је била освојена од Енглеза па су
њихови људи били склони да добију боље послове, имају лепше
куће и уживају у супериорнијем начину живота). Емигранти су
били сурејски гаулајтери. Сходно томе, многи су имали амбива-
лентан однос према њима. С једне стране, дошло је до мере
покорности, са друге до сумњичавости. На енглеском je “чувар”
неко ко је неопрезан и неупућен), али тако није било у школи.
Ученици имиграната почели су да успостављају јачу улогу па