Писмо Доситеју

Љубезни Обрадовичу!
Као што Вам је Г. Авксентије Андрејевич казивао, онако и јест. Ја
говорих с ним о Вами премного, и јавих јему истино, и искрено,
да не само ничего нејмам противу Вас, но и да ми је радост, ако у
чему Вами угодно что соделати могу, почитаја да Ви јесте, и бити
можете, в различном разсужденији человеков народу својему
преполезан.
Радујусја да Соларича тако возљубили јесте, како что ми
Авксентије сказа. Он је и овде у нас благонадежден, и може бити
да би јего, при некој прилици изабрали били за учитеља овдешње
гимназије, ако би јего воља била, и ми знали за њега, гди се находи.
Овога часа примих јего књижицу Кључић наименовану из
Сегедина от мојего Авксентија. Мени је велика радост видети
младих људеј, подвизајуштихсја добрим подвигом, који в буду-
штаја љубезному своему роду, на радост и ползу бити могу!
Советујте јему мојим именом да он писајући просто сербски,
потруди се, и величајшеје прилеженије в том да приложи, да
својство, чистоту, и јасност славеносербскаго слога (то јест стила)
себи придобије. Нек се не стиди и два и три и пет и десет пута,
једно дело, само прочиштенија ради слога, делати. Та и Буфон
велики французски писатељ и јесества испитатељ нека своја пи-
санија само јасности, и чистоти стила ради, по осамнаест пута
преписивал. А знате оноје римскоје: nonum prematur in annum.
Что изгуби у многу времену, то ће придобити у долгој памјати
потомков, и у својему совершенству. Сваки писатељ, хотео он
или не хотео, бива за образец будуштим писатељем.
Другојаче говори прости Сербин у Срему, Банату, Бачкој, и
горнеј Мадјарској; а другојаче у Славонији, Лики, Далмацији,
Босни и Сербији, у многима речма, глаголима и у својству сло-
га. Ово је истина, коју ви знате, а он прилежно да испита и уве-
ри се. Но којему от ових ваља следовати? Оним заиста којим бли-
же приближавају се славенскому, истиному својству језика. Јеш-
те другојачие говори просто сербски класа свајаштеников, офи-
циеров, учених, терговцев, художников, рукоделцев, и всех с
култивирани људми смештаних Сербов, а другојачие класа про-
стих земледелцев, или возаров, слуг, говедаров, овчаров, и
прочих подлејших људеј, који нити речи имаду доста нити их
право изговарају, но развраштавају, нити кадгод књига читају.
Не треба дакле овим следовати и развраштавати и губити
језик свој, но оним горњим, који и у беседи својеј труде се
пречистјавати, украшавати, и разпрострањавати реч своју. Овим
путем и писали су и пишу Талијанци, Немци, Французи и сви
народи, који у наукама и језику до совершенства доспели јесу. Сви
почти прости Немци и Швабе говоре и читају: mir sind kwesen; i
ge a, и прочаја, а пишу: wir sind gewesen, ich geeh auch. Талијанци у
самом Риму говоре paduli, а сви пишу paludi, у Французов колико
пределов, толико различитих изговоров, а сви пишу ти једнако.
Није, дакле, требало писати: плоско, плоскокружије, када и
простаци не говоре плоскато, но плоснато – и у славенскому сто-
ји и Руси пишу плосно – плоснато. Није требало писати: чловек,
правна черта, устран реда, но человек, права, или права черта,
ван реда и прочаја. – То изискујет својинство и точност језика;
тако сви, који чисто говоре, и пишу и говоре. Само Тотови го-
воре чловек, а Серби не говоре нигдеже, но или человек или чо-
век. Производнаја же человечество, человекољубије и прочаја, из-
искујут, да се и у корену пишет человек, а простаку слободно
изговарати човек и прочаја.
Такоже не треба писати чуждаго јазика својством сербску
беседу, нити чужих речеј употребљавати, кад има наши, н.п. баш
ово је турско, а сербски кажу: тако, исто, право и прч. ко рак дер-
знути, пришелац науке, добро дошло бити, један малени комадић,
рукополeжити се у тајне и проч. Све ово није сербско, но немецко,
а у сербскому или иначе треба говорити, или ино что знаменујут
овe речи, како су у книги јего написане.
Противу својства и простејшaго разговора писано јест: Идем
се дангубити, мојом речи соблазни, и проч. Не треба тако писати,
како у первима у памет дојде, а јеште менше тако печатати, но
разбирати речи и избирати их по потреби и удобности. Ја мислим
о слогу да идет по својству и природи онaгo језика, у којему пише
се. Није все сербско, что Сербли прости говоре. Нити се свашто
може из чужаго, како човек хоће по својеј воли таки превести,
гдекоја не могу се превести, но само по подобними заменити; тако
почти све пословице, и све техническе речи: финик у дивљакињу
уцепити није сербско. Изоблачити, друго значит него что је хо-
тео ауктор знаменовати, кад је рекао лик изобличити. Је ли то
добро речено и сербски сложено: спрама овом одстојанију?
Техническе речи не ваља писати, како би тко хотео, но како и
други у оному или подобному језику пишу, иначе колико књига,
толико ће бити художества, а оно исто и јесте художество, и једна
наука. Ако се не може точно у својем језику реч художествена
произвести, која би сву силу мисли содержавала, то је боље при-
мити ју из чужаго језика, како стоји, нежели новија и сваки разнија
речи писати, н.п. – један јестественица, други јестествоиспи-
татељство, а напоследок биће Физика. Како что су и Латини и
Французи и Немци и Руси написали землепис не може се стро-
јити као дејепис, рукопис, живопис и проч. Не пише се земља,
но описује се; једном речи добро би било, да је Соларич за гео-
графическе речи прочито неколико русијски књижица, које су у
тому премноге речи или нашли чисто и природно славенске, или
лепо превели, или јеште и днес преводе. И Стојкович тако је за
своју Физику овде у мојој Библиотеци речи избирао, и многаја о
слогу сербскому неколико месеци от нас слушо и распитиво. Зато
между прочима, ишло му је и лагше, и гладше нежели многима
другима.
Сви, који су до сад сербски писали, мало су разликовали две со
всеми различне вешти: друго је сербски писати т.ј. не славенски,
и друго је писати за прости народ. Сербски може се писати сва-
ка наука и високо и витијствено, а писати за прости народ, пи-
шет се простим слогом, којего сви учени у сваком народу зову
популарстил, у којему народ может науки читати без толкованија.
Овога је стила својство:
1. да се не примају речи високе, и непоњатне. Н.п. четире-
месечни Јупитер. Тко то разуме? Иде ли то у прости слог?
2. Да нису ѣ речи пренебрежене, или превраштене. Н.п. що –
шъ вместо што, ђета, ниђа и проч. вместо штета, ништа, мило-
ћа, вместо милост; штедрота место ђедрота; следи место сл ѣди
и проч, но да су избране, а равно јасне и свакому поњатне; иначе
изићиће, что прости кажу, ачење и мазење у озбилскому делу, које
није ни лепо ни добро.
3. Да мали слог т. е. конструкција, нити тако дугачка буде, да
смјатеније разуму причини нити тако кратка, да се не разуме т.ј.
да нити избиточествује речма, нити оскудева.
4. Да нису речи тако сложене, како кадкад говоримо, или како
перви на језик дојду, изпребацане које куд, да једва се постигну.
Н. п. о речи: сваком свој особити повод и одмер, стр. 5-6, до
само напредовати мора. Једна се разуме или паче ништа се не
разуме. Но да су тако, јасно устројене, и јестеству језика сходно
сложене, како легко и без учитеља разуметисја могут. Нарочито
же оне частице се, ме, му и проч. не ваља прилагати гди на
уста дојду, и како пустословни простак говори, но гди природа
језика, и точност правила јего, изискује. Також и оно ѣ не ваља
изостављати, нарочито же гди наречије веће части Сербов тоје
изискује. Н. п. Не писати плен вместо плѣн, просвешченије вместо
просвѣшченије, и проч.

Поношенија гдекоја от младих људеј покажу се народу без всакија
причини, и противу правде и разсужденија, н.п. от речи: Ако се
дакле на стр. 10. до речи милостиво време, о словаре и училиштах
сербских, прво положено все ово темно и не поњатно, а друго –
могу ли се на народ поношенија бацати, да нејма ни Словара, нити
удобних ко просвештенију школа? Којего народа једва част једна
има осамдесет година, како је из под агарјанскаго ига прешла,
а друга и негли болша и данас у оному мраку стоји? И који ни
типографије своје, нити други средства, како би требало, има,
но отима се и у књижеству и у просвештенију својему борисја с
разними обстојателстви. Који је народ у свету за 80 година дошао
до словаров, просвештенија, многаја и прочаја? Или паче за онако
кратко време, и у оваквим обстојателсти (sic!) у каквим смо ми,
које народ далше доспео кадгод? – Не ваља поношенија творити
без разума! – Смејаће се разумни људи Италијанци и Французи
и Немци и Руси, и власт и держава и сва средства имали, и толико
стотина книга списали, и једва на последак словаре добили. Није
лагко словар начинити, а паче и оваквому разстојанију сербско
(sic!) народа, како он лежит.
Све, што ми досад из пера изађе није на обличеније или на
поношеније каковоје речено. Не дај Бог! Но искренаго, и вседу-
шнаго ради желанија мојего, да би свакому младому Сербину, ко-
лико ми је могуће, по премногим набљуденијам мојим некоје упут-
ствованије дати мого. Тако, мољу примите сије и ви и Соларич, и
скажите Соларичу отечески и озбилски, да мени ко человеку и
по званију и по срцу и по положенију, у којему стојим, и причине
ученија уреченија народњаго или у возрасту, или у паденију
најлучше видим , весма дивно бити мора, када онакови млад човек,
који једва је толико живио и искусио у свему – да је једва времена
имао своју једну собицу на различна отношенија својего живота
доволно искусити, у первому извествију на свет својего ученаго
теченија, таки неки темним и аки нечто покровеним гласом и
словом народњеје обштеје ученије и школи поношавати. И аки
оплакивати начнет, скажите и научите јего, да прежде, нежели
типом публичним у обштих народа делах что нибуд издаст, свагда
најпре разсудит: је ли он у оному состојанију, да причине, тајне
и различна ко государству отношенија, која у сојузу с теченијем
оних народних дел стоје, познати и увидети може? И ако јест, то
да добро преброји их, и добро разсуди, хоће ли что ползовати ако,
и каковим начином, свету их типом обнародствује. Ако ли није
он у тому состојанију, то боље је да не обличава. Који овако не
поступа, сваки више шкоди њежели помаже.
Сваки нека дела у оному положенију, гди га је судба метнула,
за општују ползу, штогод више може. Но сваки о делах, којих при-
чини он истино видити не может, нека добро мисли, и вса на
управљајуштаго всему одлаже. Онда јестли воља Божија будет,
вси напредовати будем. Примите сије моје долгоје писаније, аки
обилије усердија ко наученију ближних мојих. Аз же моља у Бога
Вами благословенија пребивају да всегда.

В Каловце, 29. јулија 1805.

Вам благожелателнејши
Стефан Стратимирович, с.р.